„Čari” – bez čari

Nekada davno, ili preciznije, pre dvadeset godina i sedam dana, rodila se jedna televizijska serija. Od prve epizode, pratili smo tri sestre, veštice u nastajanju, potomkinje duge loze najmoćnijih veštica u istoriji, gde se sa majke na ćerku prenosio dar magije, sve dok nije kulminirao u ulitmativnoj moći – Moći trojstva. Sestre Halivel su, uz malu pomoć mističnih sila, otkrile grimoar, „Knjigu senki”, te oslanjajući se jedna na drugu, učile kako da kontrolišu moći koje im po nasleđu pripadaju. Priča koja propoveda tradiciju u kojoj su žene najmoćnija sila ovoga sveta i gde sestrinstvo spašava dan, možemo nazvati različitim imenima i pridevima. Ipak, kako bismo pozitivan prikaz materijarhata nazvali drugačije nego – feminističkim?

Feminzam devedesetih, koji je iznedrio čitavu generaciju žena koje podrazumevaju da im se mišljenje vrednuje isto koliko i ono muško, ipak nije dovoljno progresivan za tinedžerske godine dvadeset i prvog veka (iliti, 2010-e). Stoga, da nastavi dobru tradiciju popularnog originala, i rebut (reboot) se proglasio feminističkim, što jeste činjenično, ali ne pokazuje celu sliku, jer, „Čari (2018)” su sebe nazvale – feminističkim „Čarima”. Feminizam na kub? Možda, da ne znamo za ono pravilo – Ne reci, nego pokaži!

Recenziju ipak valja početi pričom o kvalitetu, jer je poruka, koliko god značajna, ipak nebitna ako ostatak ne štima. Koliko god nerviralo veštačko pokazivanje progresivnog morala (virtue signaling), koje prožima skoro svih četrdeset minuta pilot-epizode, nelogičnost fabule ipak pobeđuje, jer čini priču teškom za praćenje i odličnim načinom za dizanje pritiska.

U prvih desetak minuta se opoznajemo sa mlađim dvojcem moćnog Trojstva, sestrama Mel i Megi, kao i sa njihovom majkom. Ubrzo, majka gine, pod sumnjivim okolnostima, koje uključuju gavranove i bajanje na latinskom (možda jedina stvar koja je poboljšanje u odnosu na original), a srednja sestra, Megi, ne veruje u zvaničnu priču, jer se majka borila protiv profesora skoro oslobođenog od optužbi za seksualno uznemiranje, zajedno sa žrtvom koja je završila u komi.

U grad, nakon tri meseca, dolazi i Mejsi, polusestra, koju magično proviđenje navodi da se pojavi u kući koja neodoljivo podseća na onu iz originalne serije, te u tom trenutku sestre dobijaju moći, što znamo po izuzetno originalnoj postavci – odjednom nestaje struje. Mejsi, koja je polucrnkinja, dođe kao pravo osveženje nakon njenih mlađih sestara, jer u stvari odgovara ličnosti Pajper, srednje sestre iz originalne serije, blage naravi i druželjeljubivosti. Megi, najmlađa, u stvari donekle odgovara svom pandanu, Fibi, pokazujući empatiju i svojeglavost još-uvek-tinejdžerskog-uma, ali kako se preokupira sopstvenom popularnošću samo tri meseca posle majčine smrti, za koju je delimično odgovorna, ne deluje baš dopadljivo. Mel, borkinja na frontu socijalne pravde, s druge strane, ipak oslikava tradicionalne korene svog poziva, pa najviše odgovara veštici iz drugog univerzuma, onoj zloj, sa Zapada. Naravno, ne u moralnosti, ali karakterno, izuzetno. To što je lezbejka bi zlobne duše uzele kao prepisano iz stvarnosti, dok je moj stav da je ovakav prikaz relativno uvredljiv. Recimo, licemerski.

O tome ko je demon, ne govori se, jer će neko možda i da gleda, ali da je muško, to se ne može promašiti. E sad, ko od tri postavljena lika, brzo se otkrije, ali, tu dolazimo do ultimativnog licemerstva, verovatno rođenog iz lenjosti. Belosvitac Leo je ovde otelotvoren u liku Harija, novopostavljenog šefa katedre rodnih studija, koga sopstveno međunožje diskvalifikuje za posao, sudeći po Melinoj izjavi, na šta bi se opet, zlobni, podsmejali i složili, a oni principijalno otvorenih shvatanja narogušili. Šteta što su ovi drugi ugrožena vrsta.

Ovde dolazimo do manjeg spojlera, ali ako vam se stalo, kuku vama – pogledajte pa se vratite. Hari, negde na pola epizode, kidnapuje sestre i veže ih za stolice (najbolnija rak rana u radnji, jer – zašto, pobogu?), da bi ih posle minut i po, jednostavno – odvezao. Sve to je učinio da bi im objasnio šta su, kako im se moći slažu uz karaktere, a zatim i pročita najavu sudnjeg dana, sve sklepano izuzetno amaterski, uz neveštu komediju. Ne toliko da je dobro koliko je loše, ali dovde su mi očekivanja već odavno postala pokojna, tako da mi je bilo potpuno svejedno. Ono što jeste izuzetno duhovito je da najmoćnijem veštičjem trojstvu žena, njihove moći objašnjava privilegovani muškarac, koji iste nikad nije imao. Ovo je feministička serija, ako je verovati tvorcima iste. Na ulici će te ih prepoznati po đonovima koje imaju umesto obraza, a da biste mogli razumeti šta sve ovo znači, istražite pojam mensplejninga, koji je pobedio kulturološko prisvajanje (cultural appropriation) kao najsramotniji izum intersekcionalnog feminizma.

Na kraju, dolazimo do teme same epizode, koja se vrlo suptilno naglašava time što je postavljena kao prva rečenica koja se izgovara u istoj. „Ovo nije lov na veštice”. Ista nikakve veze nema sa vešticama, ali sa feminizmom, muškarcima i trenutnim stanjem u američkoj, tj. zapadnoj politici i te kako ima. Značenje vam neću otkriti, jer zalazi u poslednje minute epizode, ali ako ste upoznati sa izrazom, nema potrebe, a ako niste… Uživajte u tome. Iako sveopšte vrištanje tvrdi suprotno, ništa značajno niste propustili.

Prikazivanje poruke serije i pozersko moralisanje definitivno ima suptilnost Biberčetovog buzdovana, da nam vrlinu utera u glavu, što je razumljivo, jer ono što propovedaš, udaraš na sva zvona. Ono što je misterija, jeste da regresivan feminizam, tj. onaj lažni, takođe ima snagu buzdovana, ali onog Marka Kraljevića, koji, iako junak, ipak slabije udara. Nažalost, oni, koje je feminizam školovao da kritički posmatraju dinamiku muško-ženskih prikaza u medijima, ipak ostaju ošamućeni i pod Markovom desnicom, jer kad jednom progledaš, oči je teško zatvoriti.

Živele nam bile devedesete i rane dvehiljadite, i istima se pomolite da ove tinejdžerke godine buntovništa bez razloga što pre prođu u ovom, po svemu drugom odličnom, 21. veku. Ako vam se ovaj moj tekst svideo, čisto sumnjam da će isto važiti za seriju, tako da… Ne preporučujem. Dalje neću gledati za vas, ovo vam je dovoljan poklon. Jedino, ako biste želeli da čitate kako se patim, podelite članak, pa ako bude dovoljno pregleda, čitamo se oko daljih epizoda „Čari” bez čari. Do tada, pogledajte nešto što je progresivno, a opet valja. Postoji i to, verujte mi.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: