Tamni vilajet 2

Prvo i najvažnije – ja sam poštovalac, a po potrebi, i ostrašćeni branilac „Tamnog vilajeta’’.

Četiri zbirke pod ovim imenom predstavljaju temelj, i do danas najveći antologijski poduhvat u domaćoj fantastici, a knjiga kojoj je dodeljen redni broj dva, najbolja je među njima.

Nisam ni sanjala da ću se ikada naći u ulozi prikazivača (pa donekle i tumača) ove bogate i izuzetno kvalitetne zbirke. I dalje smatram da je to zadatak za pravog kritičara ili književnog teoretičara, ali sam svesna da se kritičari i teoretičari lukavo klone proroka i „proroka” iz vlastitog sela, te da radije pišu o onima što će moći da zahvale ili „zahvale” na pažnji tek na onom svetu, ako već nisu – dovoljno daleko.

Svesna sam još i da se na ovom deliću plave planete (koji se zvao SFRJ i još svakojako, a kog danas jednostavno obeležavaju kao – region) sve tradicije lako zaboravljaju, osim jedne od koje se ne odstupa – uklanjanje i sistematično zaboravljanje prošloga.

‘’Tamni vilajet 2’’ iz 1992. godine je dovoljno star da ga novi (u mnogim slučajevima vršnjaci ili čak mlađi) ljubitelji fantastike ne poznaju. Dovoljno je naš da postane žrtva tradicije koju sam pomenula. Isuviše je dobar da bih ja, samo zbog rizika da ispadnem smešna i neuka, pustila da ove majstorski urađene, svetske a naše i tragično aktuelne priče nestanu pod debelim slojem prašine.

Među koricama ‘’Tamnog vilajeta 2’’ nalazi se šesnaest priča i novela. Trinaest su odabrane na konkursima Znaka Sagite, dve su preuzete kao pobedničke na slovenačkim konkursima, a šesnaesta se u zbirci našla kao „most između savremenih domaćih pisaca i naučne fantastike”, kako veli urednik Boban Knežević.

Zbirku otvara upravo čedo glavnog toka, postmodernistička priča Svetislava Basare, koja nudi taman toliko začudnog da se ne izdvaja među delima fantastičara, a da njeno prisustvo i mesto koje je dobila u ‘’Tamnom vilajetu’’ potvrdi kako SF kod nas više nije puka kopija inostranih uzora, zabava za omladinu, šund ili nebitan, slepi ogranak književnosti.

Basarina priča „Tri dimenzije sanjanja” govori o duhovnom iskustvu Klausa fon Klosovskog. Napisana je u formi odlomka iz knjige, koju je sam autor povukao i uništio po izlasku iz štampe, tako da su se sačuvala samo četiri primerka. Tri dobro skrivena i četvriti, oštećen, koji je dat čitaocima na uvid.

Okolnost da se interesantno, ali pravolinijski ispripovedano putovanje Klausa fon Klosovskog prekida u naročito uzbudljivom trenutku, upravo onda kada njegova “šetnja kroz snove“ dobije nov i neočekivan tok, može iritirati brzopletog čitaoca. Ponekom će se, možda, učiniti da je autor izgubio dah ili da nije znao kako da dovrši priču. Pažljiviji će u ovom postupku prepoznati preokret i građenje priče unutar priče, izvedeno sa spisateljskom veštinom koja je Svetislavu Basari donela mesto koje danas ima u domaćoj literaturi.

„Slovenska” Dragana R. Filipovića već sasvim jasno ukazuje na autentičnost i slobodu bez granica koju možemo očekivati od zbirke. Teoretičarima neće biti lako da je žanrovski odrede. Neiskusnijem čitaocu može doći kao krupan zalogaj. Možda ne može svako da se uživi u apsurd u kom se negde na afričkom pesku mešaju Zlatibor, Tuta Bugarin, Baba Jaga-Čikita, Šerifi Dašmir, Zulu ratnici, pleme Šona, Karim Abdul Džabar III i drugi. Veliki i mali. Bitni i neprimetni. Nekog će sludeti to što liku dato ime R.O. Jedinstvo. Ili će ga zabaviti računar zelenog ekrana koji nekompetentnom pitaču odgovara: Ko te jebe. Uopšte, nepoznavanje „jugoslovenskog života” može da bude prepreka, ali verujem da će se domišljat čitalac snaći i u ovoj urnebesnoj tragikomediji ispratiti priču o „eliti” koja, kao i uvek, pokušava da se izbavi od nadolazećeg kraha na račun malog čoveka.

Ako se u „Slovenskoj”, pisanoj krajem osamdesetih, da naslutiti gomilanje tamnih oblaka, novela Ilije Bakića „Begunci, krv” uvodi nas ravno u oluju.

 Sa ove tačke gledano, teško je zamisliti da je iko bio u stanju da tako piše 1991. godine.

„Koji smo kurac išli na izbore kad su svi isti? Šesti slobodni višestranački izbori. Izbori za najveće lopove. Ko će jeftinije da proda ono što je ostalo pa da klisne.’’

Zvuči poznato?

„A kada je trebalo ulaziti u Zajednicu glavonje su se svađale. Takvi nikom nisu trebali. Da smo bar dobili status priključnih kao neki pametniji.”

Bakić ovo piše pre formiranja EU,  možda nešto pre oružanih sukoba i konačnog raspada SFRJ.

Priča je smeštena u Beograd, veliki prljavi grad mimo kog nema života, samo kilometri i kilometri zagađenih pustolina. Beograd je industrijski centar, grad-fabrika i mesto surove eksploatacije domaćeg stanovništva od strane korporacija Zajednice.

„Nihts škart, nihts pausa. Ferboten ovo, ferboten ono. Ako ti se tako ne sviđa napolje. Ima koji oće. Koji grizu. Borba za život.”

Prost radnički svet se bori za život. Radi za mizernu platu, opija se do besvesti u gadnim prčvarnicama, uz vrisku razdrljenih pevaljki. Bez dostojanstva, bez iskrene radosti, bez bilo kakvog zadovoljstva. Plaća porez na nevenčane zato što je sklapanje braka skuplje. Ne može sebi da dopusti rađanje dece. Zna da neće ostariti niti dočekati penziju. Jedini izlaz je bekstvo preko granice. U Hungariju, u Zajednicu koja će ih „upisati u njihove kompjutere”, uz rizik da budu uhvaćeni, maltretirani i oterani na prinudni rad. Po cenu smrti.

Bakića sam kao pisca upoznala preko njegove zbirke „Bagra diše” (edicija „Fantastična biblioteka”) u kojoj se, pored ostalih, nalazi i ova distropijska novela. Još tada me je impresionirao kao stilista. Škrtim, osakaćenim jezikom uspeo je da dočara raspad društva i ljudskosti, da kroz psovke i grcaje pošalje čitav niz višeslojnih poruka. Ipak, čitajući ovu knjižicu iz kasnih dvehiljaditih nisam obratila pažnju na to da je jedna od najmučnijih priča, „Begunci, krv”, nastala znatno ranije, te da pored umetničke vrednosti poseduje i težinu proročanstva.

„Kuća na brdu” Gorana Skrobonje je više nego solidno napisan horor sa elementima SF-a. Priča je smeštena u blisku budućnost u kojoj je zloupotreba naučnih otkrića dovela do znatne promene društvenih odnosa, kao i lica sveta. Ljubav dvoje mladih uzburkaće naoko miran život malog mesta, dovesti do razrešenja jednog starog sukoba i na neočekivan način zatvoriti krug mnogo dubljeg, suštinskog neprijateljstva.

„Na kolenu Jude” Slobodana Ćurčića je tipična naučnofantastična (preciznije, kiberpank) priča kakve su se pisale krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, a izdvaja je sigurno izlaganje, pažljivo osmišljavanje detalja i klasično lepo pripovedanje, bez ekstravagancija ili bilo kakvih formalnih eksperimenata. Jedina osobenost je naizmenična, za ovu priču sasvim prikladna, upotreba prvog i trećeg lica.

Cepanje ličnosti (ili da kažem koprcanje uz drugu ličnost na prostoru koji je predviđen za jednoga) prikazano je snažno i bolno uverljivo, to od prvih reči – „neko vrišti u mojoj glavi”, do užasnog finalnog uviđanja – „ličnosti koje ste implantirali u nas vama su jako važne… mi smo samo čaure u kojima vaše psiho bube razvijaju svoje larve.”

Pri ponovnom čitanju ove priče, zadivila me je sposobnost autora da u portretisanje junaka i njegova unutrašnja proživljavanja unese dinamiku i napetost koja lako parira akcionim momentima.

The only thing I feel” (prev. „Jedina stvar koju osećam”) Nevena Jovanovića dodaje ovom „Tamnom vilajetu” još malo kiberpanka i još mnogo mračne satire. Nije neophodno pročitati (ili makar pogledati) „Paklenu pomorandžu” da bi se ova priča mogla pratiti i razumeti, naravno, ali verujem da će Burdžesovi poštovaoci više od ostalih uživati u njoj.

Kratka priča Zlatka Nagliča „Cenjeni!” spada među slabije u zbirci. Ne samo da se zbog dužine i skromnih pretenzija ne može porediti sa doprinosom ostalih autora, koji su uglavnom priložili novele, nego je i idejno skromna i nezgrapno napisana. Na trenutke mi se činilo da je do nas dospela u takvom ruhu zahvaljujući lošem prevođenju sa slovenačkog jezika.

Mnogo bolji utisak mi je ostavila „Sutrašnjica” Roka Blenuša, druga priča iz Slovenije. Blenuš nam, kao i Ćurčić, daje epizodu iz tegobnog života policajaca u kiberpank budućnosti, ali na sasvim drugačiji način. Blenuševa kreacija deluje pomalo nestvarno. Njegov Novi Tokio sa Haitaunom za društveni otpad i mirnom Ginzom za moćne i bogate liči na dekor animiranog filma. Međutim, taj dekor uključuje mnoštvo intrigantnih detalja (kockarska igra u kojoj se gube ili dobijaju određeni geni, Goldorgove oči), a privlačan je do te mere da u samu priču unosi magiju i šarm animiranog filma. Jednog od onih koje ne puštamo deci.

Izrazito originalna novela Veronike Santo „Tragovi” vodi nas u daleku budućnost, do neke nove, drugačije Zemlje kojom ponovo hode izumrle životinje i praljudi  – plen za posebne, genetičkim odabiranjem formirane jedinice boraca, čiji je jedini zadatak i svrha uklanjanje tragova. Mračna vizija života pod apsolutnom kontrolom, san u snu ili emotivna i potresna priča o napuštanju detinjstva? Čitaoci neka prosude, meni je teško da se opredelim za jedan „čitalački ključ”, ali mi to nije kvarilo uživanje u ovoj bogatoj, lepim stilom ispisanoj priči.

Novela „Dan Mitre” Radmila Anđelkovića nastala je kroz igru i dogovor tri domaća pisca – osim Anđelkovića, učestvovali su Vladimir Lazović („Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka” i „Dečak reče: imaš moje oči”) i Boban Knežević („Crni cvet”) – da napišu pripovetku u kojoj će koristiti motiv Baš-Čelika. Svi učesnici u ovoj zabavi stvorili su dela neprolazne vrednosti, a za Anđelkovića bi se moglo reći da je imao najinteresantniji pristup. Njegov Baš-Čelik nije neznana  zla sila, demon protiv kog se čovek, bio on poznati junak ili tek dečak, mora boriti. On je Rašanin, jedan od upućenih u tajnu dalje evolucije ljudskih bića bez pomoći mašina. Druga zanimljivost vezana za Dan Mitre je to, da je zapravo reč o ljubavnoj priči, kakve ovaj autor nije često pisao, a nema ih previše ni u „Tamnim vilajetima’’, a ni u naučnoj fantastici uopšte.

Novela „Dan Mitre’’ je vezana za Anđelkovićev roman „Rašani” (edicija „Fantastična biblioteka”), ali ne kao nastavak, već pre kao jedna varijanta, priča iz sveta koji pripada Rašanima, tako da se može posmatrati kao zasebna celina.

Radnja novele Bobana Kneževića „Ljudi ne ubijaju svoje sestre” odvija se u naučnofantastičnom okruženju, na brodu kojim upravljaju mladi kadeti, zatim na dalekoj planeti Felon bez „nebeskih vidjela”, pa na svemirskoj vojnoj krstarici. Smeštena je u daleku budućnost i lako nam se može prikazati kao SF, iako je u suštini psihološka drama, priča o odrastanju,  tačnije o bolnoj i neizbežnoj inicijaciji u svet odraslih, što se odigrava uvek i na svakom mestu. Troje mladih ljudi zajedno proživljavaju finalni ispit zrelosti, veliko iskušenje kroz „tri dana koja svojom ispunjenošću nadomešćuju celokupni život, godine praznih lutanja; nadomešćuju sve i ostavljaju brazgotine za sva vremena”. Proživljavaju, preživljavaju i nastavljaju život preoblikovani.

Pišući pitko i čitko, bez posebnih ukrasa ili jezičkih akrobacija, autor nas vodi preko najmanje tri sloja ove naoko jednostavne priče. Veština mu dolazi do izražaja kada nas gotovo neprimetno prevede od male emotivne drame nesigurnog momčeta, preko bespoštedne borbe za život, do spoznaje o vlastitom mestu u svetu i odgovornosti koju ono nameće.

Moje simpatije je posebno pobralo dvostruko poigravanje sa motivom koji je sadržan u naslovu novele.

Darko Macan, duhovit kao i uvek, priložio je za ‘’Tamni vilajet 2’’ kratku priču „Teksas Kid, moj brat”. Grdno će se prevariti svako ko pomisli da je ovo priča o stripovima, iako nam već iz naslova maše i sa stranice na stranicu se slobodno šeta nacrtani junak – Teksas Kid.

Macan nam pripoveda o porodici, neprolaznoj napetosti, ljubavi i mržnji koja prožima relaciju otac-sin, zatim o odnosu autora prema delu za koji se često vezuje zabluda da deluje samo u jednom smeru. Govori se i o samom stripu, naravno, ali tako da bi se izneta zapažanja mogla primeniti na bilo koju tvorevinu ljudskog duha.

„Mode su prolazne, dragi moj dječače! Samo su heroji vječni”, veli Teksas Kid.

„Vestern je najčistiji muški san, mjesto gdje sve ovisi samo o tebi. Beskrajan prostor u kojem možeš ubiti svakoga tko ti nije po volji, povaliti svaku koja ti jest po volji i odjahati dalje slobodan, bez briga i obaveza.”

‘’Zak odmrtnik i Belzebub lutkar, kralj lopova’’ Vesne Goše je razigrana fantazija kojom defiluju mnoga bajkovita bića. Čitala sam je sa uživanjem, mada odavno nisam u uzrastu kome je namenjeno takvo štivo.

Romantična vremenska pretumbacija Željka Jungića, ‘’Balada o Safikadi’’ podstakla me je da potražim više podataka o autoru ove sjajne priče. Iskreno me je razočaralo to što potraga nije dala rezultat. Biće da je Safikadin tvorac izabrao drugo zanimanje, ostavljajući nas da se čudimo i divimo njenoj lepoti.

„Veliko vreme” Vladimira Lazovića je alternativnoistorijska zagonetka – nerešena do današnjeg dana. Šta bi bilo da se Napoleon u vreme najveće slave obratio za podršku voždu Karađorđu i saveznike potražio među Srbima? Da li bi tako moćan zaštitnik kod ustanika razvejao panslovenske nade? Da li bi ih izlečio od neobjašnjive, a utoliko snažnije rusofilije darujući ih „evropskim vrednostima” na štetu mističnog jedinstva sa „severnom pravoslavnom braćom”?

Lazović ne odgovara direktno na ova pitanja, on dozvoljava svojim likovima da sami pronađu odgovor. Samim tim, i čitaocima. Uostalom, čar bilo kog velikog vremena i nije u odgovoru, nego u pitanjima koja nam ono postavlja.

Izuzetan kvalitet ove novele (a svesna sam da će neko neće deliti moje mišljenje) za mene leži u autorovom odličnom poznavanju istorijskih prilika, što mu dopušta da, sledeći isključivo maštu i spisateljsku intuiciju, kombinuje fakta, narodna predanja i legende, sadašnji trenutak i neka davno minula, velika vremena.

Za kraj – poslastica!

Novela  „Jeka”  Zorana Jakšića, najbolja je u zbirci, pobednica na konkursu „Znaka sagite”, možda najbolje delo kraće forme u domaćoj fantastici.

Autor nas uvodi u večiti, nikad dovršen rat između srpskog i otomanskog carstva u dalekoj (ili ne tako dalekoj) postapokaliptičnoj budućnosti.

Na jednoj strani je svirepi Armin-paša reptilskih očiju, tamnoput i mršav poput smrti. On je vođa sultanove „legije samoubica”, najhrabrijih boraca koji su se odvažili da napadnu na kneza Velibora od Vučitrna, posednika tajanstvenog i veoma razornog oružja, poznatog  kao ‘’tri vojvode’’ ili kao „glasovi’’.
Sa druge strane, knez Velibor, koji pruža otpor osvajaču, prolazi kroz bolno suočavanje sa potpunim ljudskim gubicima i cikličnošću sudbine.

Postavka umnogome podseća na fantaziju (fantasy), možda i na alternativnu istoriju sa stimpank ikonografijom (letelice dirižabli, tilsum voda), ali su ipak najupečatljiviji naučnofantastični elementi. Naime, „glasovi” nose imena anđeoska i demonska, ali nisu natrprirodni, nego čisto tehnološkog porekla. Oni su inteligentno oružje, sačinjeni od onoga što naučnici zovu solitonima (talasi koji ne menjaju oblik i brzinu pri prostiranju kroz neku sredinu). Nepobedivi su zato što nema žive sile koja bi mogla da ukroti zvuk. Njihova „naučnost” je donekle zamagljena, Jakšić je ne objašnjava u potpunosti, ali ime samo postiže veću izražajnost i dodaje snagu priči.

Ni knez Velibor nije gospodar glasovima, već samo njihov ključar, koji sa užasom saznaje ono što mu je duša oduvek slutila – da „nema stvari toliko opasne kao što je oslobođena pesma.”

To je, dakle, „Tamni vilajet 2”.

Po imenu –  nepoznanica, područje tame. Pažljivom čitaocu – vilajet poput onoga u narodnom predanju – zamračena zemlja pod lišćem koje šapuće: ko me uzme kajaće se, ko me ne uzme kajaće se. Jer, lišće u ovom vilajetu zaista jeste načinjeno od dragulja, te će se svako ko ga nije uzeo pri izlasku na svetlo pokajati, dok će se oni koji su poneli makar malo, kajati što nisu uzeli više.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: