Farenhajt 451 (2018) – Goruće teme

„Farenhajt 451”, na žalost, nisam pročitao, tako da ću morati da se zadržim na radnji filma. Ne znam kako je ovaj film uspeo da mi promakne. Možda sam trebao prvo da pročitam roman, pa tek onda da odgledam film, ali bi tako eventualno pokvario utisak očekujući da film doslovno prati radnju u romanu. Ovako sam siguran da reagujem na prvu loptu, kao i gomila onih kojima „Faranhajt 451” još nije stigao na red za čitanje.

Sam početak filma na simboličan način služi kao svojevrsni omaž pisanom delu i autoru. Iako su prvi minuti iskorišćeni za predstavljanje tima koji je radio na projektu, vatra koja guta remek dela ostavlja jasan utisak, političku izjavu i pitanje „Zašto bi iko ovo uradio?“

Sledeća scena, to jest prva prava scena, otvara se junakovim pogledom na rešetku ventilacionog otvora, a setimo se da ovakva mesta služe junacima da kriju sramne tajne, tako da je ovo misterija koju moramo rešiti. Kasnije se tokom filma junak vraća tom otvoru, što poentira da je glavni lik od početka bio podložan promeni strana.

Što se tiče okvirne priče, ona prati lik Gaja Montaga kog tumači Majkl B. Džordan, vatrogasca/operativca Ministarstva 9. U priči se i pojašnjava svrha Ministarstva 9, potreba za njim, kao i ko su krivci koji su mu dali moć. Po svemu sudeći, film govori o brutalnoj vladavini, iskvarenoj politici, cenzuri i gramzivosti elitističkog društva. Otporaši, u ovom delu nazivani „jegulje“, teže da na nenasilan način izazovu sukob mišljenja, poljujaju svest idejama i otvore oči obrlaćene mase koja za simboliku koristi kapi za oči s komponentom koja utiče na poslušnost civila. S druge strane, vatrogasci – čelična pesnica režima, krajnje brutalno odgovaraju na disidentnost jegulja time što pale svaku knjigu koja im padne šaka. Sukob pojmova i njihovih značenja se ne dovodi u pitanje dok gledate film, to je ostavljeno na gledaocu da sam prosuđuje. Uz sva zbivanja, režiser poetično opisuje haos koji vlada Amerikom. Na ovaj način se svaki red postavlja kao privid, kao maska realnoj situaciji – otud i parola „Ostanite pri-vidni“ kao poziv građanima na fokus.

Heroj i antiheroj je jedna te ista osoba, čak i negativac nije klasičan arhitip zloće, već čovek sa manama i osobinama koje se upliću u moralno. Kroz likove, najviše u Kapetanu Bitiju (Majkl Šanon), uočavamo da je sama kotrola ideje spekulativna zamisao, jer je i njega korumpiralo ono protiv čega se bori. U nekoliko navrata, on vara sebe i sistem prepuštajući se mislima koje iz kreativnog skreću ka gnevu – što opisuje i razlog zabrane istih, jer neko može da dobije lošu ideju i izazove haos.

Režiser je iskoristio svaku priliku da pokaže u kakvom svetu se odvija radnja i upozori publiku na ono što vreba ispod masovne neupućenosti u ciljeve sistem. Simbolika igra primarnu funkciju u tome, konstanto koseći percepciju dveju strana i tako nas dovodi da postavljamo pitanja – što nas goni da testiramo ubeđenja i moralne vrednosti i odrastamo. Svaki put kada je rečenica dvolična, kada scena pokazuje suštu suprotnost od značenja, meni se javlja ideja i onaj mali glasić koji mi ponavlja „Jeste, sistem je laž. Tako treba“. Ne biva mi lakše od toga, ali me čini samokritičnim i otvorenijim za dijalog. TO je ono što je pisac hteo da kaže i učini.

Dobre strane

Ovde moram da govorim o toj simbolici koja se stalno pojavljuje u filmu. Naravno, nema spojlera, iako je teško ne reći nešto bitno za radnju.

Ministarstvo 9 je režim koji mesto medija koristi društvene mreže kao način kontrole svesti stanovništva. Mediji su u ovom svetu zabranjeni isto kao i sva ostala štampa, a od pisane reči, ostalo je svega tri dela, Mobi Dik, Biblija i knjiga za decu. Sve ostalo je naređeno da se spali, uništi i takve vrste zapisa se ovde moderno nazivaju ‘grafitima’, što je i uvredljiv termin za knjige. Svaka vrsta stvaralaštva i kreativnog izraza se smatra kriminalom, sem ako prethodno nije postavljeno na ‘državnu socijalnu mrežu 9’. Vatrogasci ili bolje rečeno piromani, postaju poznate ličnosti čiji se poduhvati javno prenose na trgovima i po zidovima poslovnica.

Slično Fejsbuku kada ukucate određenu reč, svaka interakcija se reprodukuje efektima na ekranu u vidu lepršavih emotikona. To imamo i ovde kada Gaj zapali nešto. Popularnim ubeđenjem da uništenje ‘grafita’ donosi sreću i slobodu od pogubnih ideja, vidimo reakcije društva kako se smenjuju na neboderima dok te iste zgrade skoro pa gore u plamenu sa knjigama. Ova simbolika će nekog prožeti jezom, jer upravo tada gledate maniju krda koja se raduje gradu u plamenu, pozdravlja haos, kliče onima koji pale svet zajedno sa njima u njemu. Reakcija na ovo je – vau, jebeno dobra scena!

Mislim da je „Faranhajt 451“ ciljao da kritikuje socijalne medije i njihov značaj u društvu. Takođe kritikuje i društvo, samo je ovde to naglašeno.

Još jedna suptilna igra značenja i kontraindikacija se ogleda u sceni kada se vrši velika zaplena pisanog materijala. Ovde partneri Kapetan Biti i Gaj razgovaraju o smislu njihovog rada. Dok razgovor teče, s tim da Biti vodi glavnu reč i pojašnjava svoje viđenje stvari, on kudi i hvali knjige. Jedan problem, kad govori o ideji ravnopravnosti, on pokazuje loše štivo, a kada veliča knjige, u njegovoj ruci je ‘Mein Kaumf’. Na kraju se svodi na vatru, na zaborav i novi poredak u kom su svi ravnopravni. Pošto takva suluda misao pripada sistemu, jasno je da se ona odlaže u grupu loših.

Takva misao se može uprostiti na sledeći način: Uništenjem svega lošeg ili uvredljivog, možemo se osloboditi stega i početi ispočetka, jer više nema načina utvrditi nečije privilegije, s toga smo osuđeni na trenutno i sadašnjost.

Retko ko od njih uviđa da se uništavanjem prošlosti takođe urušava i budućnost, osuđujući društvo da ponovi greške – tada davno zaboravljene, jer nema primera iz kog se može učiti. Međutim, svaki sramni period čini grešku društva o kojoj se mora povesti reč i kritika kako bi se istorija razumela, a revolucionarne ideje usvojile.

Već u drugoj sceni, bakica se zbog svojih ubeđenja opaše knjigama slepljenim za telo i samozapali u znaku protesta. Ovaj segment govori dosta o politici i predstavlja ‘jegulje’ kao grupu boraca za slobodu, uprkos prikazanim motivima terorizma.

Ovo je i ključni momenat kada se ubeđenja Gaja dovode u ozbiljno pitanje i progone ga sve do kraja filma.

Likovi su tu da prenesu radnju, pojasne scenu, ali ovde samo Majkl Šenon to uspešno radi. Glavni ženski lik Klarise (Sofija Butela), bi mogao biti okarakterisan kao junak u pravom smislu. Ona je ta koja se ubacila u sistem, a celog života je bibliofil. Sukob njenog bića i sistema se dobro ogleda u njenim postupcima, a vrline u tome što pomaže neprijatelju da pređe na drugu stranu.

Vizuelnih efekta nema previše, a oni koji su tu ili podbacuju u nebitnim scenama, ili šalju jasnu poruku u bitnim segmentima priče. Da se režiser odlučio za realniji pristup, scene borbe i vatre bi odnele mnogo više života, mesto tek nekoliko.

Loše strane

Scene borbe su snimane iz nekoliko uglova i kadrovi se brzo smenjuju, tako da se propušta dosta akcije i teško prate pokreti. Ovo je jedan od trikova kojim se služe reditelji kako ne bi sto puta snimali jedno te isto i kako bi sveli povrede glumaca na minimum, ali tako ubiju svu čar akcione scene, jer je sve isprekidano. Za javno spaljivanje su se ipak odlučili za krupan kadar i manje uglova, ali opet, početak filma koči.

Na momente, kada izgleda da će se sve ’emotivno zapaliti’, fali goriva i žara. Scene koje trebaju biti jake, podbacuju zbog uzdržanosti likova, bezdušnosti i manjka reakcija. Krupni delovi koji vuku na obrt, nemaju brzine i brzo zgasnu kao isečak scene, ostavljajući celu interakcije da visi bez zaključka. Čak i simbolične, šokantne scene odišu istim, jer mi deluje kao da nema iskrenih izliva besa, straha i ljubavi. Kao da su se svi pomirili s tim da žive u slomljenoj državi i da je svaki pokušaj promene uzaludan. Jegulje su se prebrzo predale, a s druge strane, one se vode samo jednim ciljem i to nije odrađeno na istinski šokantan način.

Svi dijalozi su uprošćeni, jednostavni i monotoni, kao da se scenarista plašio da će ostati nerazumljivi ili apstraktni. Sve se servira na tanjir uz jednostavne opaske i citate velikana. Bez jednako dobrih odgovora, dijalog nema težinu koja je potrebna da se prenese poruka.

Grimase Majlka B. Džordana su smešne i drvene u krupnim kadrovima. Fiksiran izraz besa ili straha na njegovom licu je veštački i usiljenim kao da se previše trudi. Jedva da se snalazi u emotivnim scenama oko Sofije Butele koja je u ovom filmu jedino po obrvama prepoznatljiva. Karakterne osobine likova nisu donešene u pravom svetlu i ne pokazuju se u punoj snazi.

Zaključak

Ideja, radnja i izvedba mi se dopala iako su na mestima bile slabe. Jeste da je tu bilo propusta kroz celu priču, nedostataka i nedoslednosti, ali je bilo zabavno. Verujem da su ciljali na sve uzraste kao publiku, mesto što su mogli da dodaju više realizma i načine šokantno delo sa opravdanjem, jer jaka tema zaslužuje teške scene. Svaka scena agresije i rezultata iste bi zračila emocijom, a likovi su mogli to bolje da iznesu na platno.

Dopada mi se poruka priče i smatram da je važno da se o njoj piše, iako je to u nekim režimima zabranjeno.

Uživao sam analizirajući svaku scenu, tražeći sledeći trag, mrštio se kada pale knjige i kada sve strmoglavo prelazi u užas. Simbolizam i šok su oni koji su me najviše uzbudili i ostavili me da sat vremena lutam u mislima preispitujući se u šta zapravo verujem kao čovek i gde je granica gde logika postaje ludilo.

Ocenom do 5 ‘Marvina’, sa peticom kao najvećom ocenom, ‘Faranhajt 451’ ocenjujem sa 3.5 Marvina. Nemojte se previše vezivati za recenziju da vam ne ubije doživljaj filma, jer se ipak radi o važnoj temi. Ukoliko ste već gledali film, voleo bih da čujem koliko se slažete sa mojim viđenjem stvari.

Do sledeće recenzije, bez panike.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: