Otrantski zamak – Horas Volpol

HORACE WALPOLE BY R CARNERA, LL 3058

Koja vam je prva asocijacija kada se spomene gotski roman? Mnogi, neupućeni čitaoci će pomenuti „Frankenštajna”, „Drakulu”, „Čudesni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” i „Sliku Dorijana Greja” kao najpoznatije predstavnike žanra. Ali, istina je da ne znaju da je sve počelo davne 1764. godine  kada je jedan engleski plemić napisao roman koji će i te kako uticati na gore pomenute i ostati u senci njihove slave. Roman se zove „Otrantski zamak“ (The Castle of Otranto), a pisac je Horas Volpol (Horace Walpole).

Malo reči o Horasu Volpolu. Bio je najmlađe dete prvog engleskog premijera ser Roberta Volpola. Od malena je pokazao sklonosti ka arhitekturi i književnosti. Pored Otranstkog zamka je poznat i kao graditelj vile Stroberi Hil (Strawberry Hill) kojom je uveo novu modu u engleskoj arhitekturi, neogotiku. Voleo je da piše duga i opširna pisma koja su sabrana u 48 tomova što je čini jednom od najdužih i najobimnijih objavljenih prepiski.

Po čemu je ovo njegovo delo posebno? Roman počinje pripremom za svadbu sina gospodara pomenutog zamka i njegove izabranice. No, pre svadbe mladoženja gine pod čudnim okolnostima što gospodara zamka podseća na zlokobno proročanstvo o propasti njegove porodice i gubitka gospodarstva nad zamkom, te preduzima nečasne korake kako bi se proročanstvo sprečilo. S druge strane, mi svedočimo propasti ostalih stanovnika Otrantskog zamka i sablasnih pojava koje ih okružuju.

Ono što nam bode oči je dužina romana. Kroz pet poglavlja koja zauzimaju stotinak stranica, Volpol nas svojim poetičnim stilom vodi kroz zamak i upoznaje sa njegovim stanovnicima. Tu je glavni zli uzurpator, njegova nesrećna žena, deva u nevolji, junak koji niije svestan svog porekla, crkva kao zrak razuma i sluge kao nemi posmatrači onoga što dolazi. Volpol je ovde uveo likove koji će biti glavna okosnica gotike. Ukleti zamkovi sa neprekidnom grmljavinom, drevna porodična prokletstva koja aktere osuđuju na neizbežnu propast i avetinjska stvorenja koja obitavaju u našoj blizini neretko se mešajući u naše živote, predstavljaće neizbežnu radnju u knjigama koje ćemo čitati i voleti.

Element horora je itekako prisutan. Džinovska kaciga koja pada sa neba i ubija vladarevog sina je otvorila vrata neobjašnjivim događajima u zamku. Naši protagonisti pored svoje borbe bivaju svedoci statua koje krvare, portreta koji hodaju u slikama, pojave aveti u vidu kostura i neobičnih džinova u oklopu. Zvuči vam poznato, zar ne? Kako i ne bi, kada je to sve viđeno u kasnijim gotskim radovima.

Glavna karakteristika ove knjige, pored onih koje sam nabrojao, jeste sam završetak. Poznato je da svaki gotski roman ima tragičan završetak, pa takav je i ovaj. Neću vam odati šta će se izdešavati, nego ću vam preporučiti da odvojite malo vremena i pročitate ovaj roman od stotinak stranica. Uzalud ga utrošiti nećete.

Ovaj klasik je dostupan na našem jeziku zahvaljujući izdavačkoj kući Gavran iz Smedereva, koja uz još svoja dva izdanja „Grob” i „Kralj u žutom” može da posluži kao mlađi brat Orfelina (i o pomenutim knjigama će biti posebnih tekstova). Prevod i lektura su savršeno urađeni. Nigde nisam mogao da nađem neku zamerku kao što sam ih nalazio čitajući izdanja jačih izdavača. Držim im palčeve da postanu jači i da redovno budemo obradovani njihovim novim izdanjima.

Nažalost, današnjoj čitalačkoj publici ovaj vid književnosti neće leći jer su navikli, kako da kažem, na stvari koje se lako gutaju. Ali trebamo se zapitati da kada već volimo Drakulu i Frankenštajna da li bi i njih bilo da nije bilo Otrantskog zamka? Da li bi bilo pisaca poput Meri Šeli, Brema Stokera, Roberta Luisa Stivensona, Edgara Alana Poa, Metjua Luisa i drugih gotičara, da se Horas Volpol nije otisnuo u avanturu Otrantski zamak? Dajte i ovoj knjizi šansu, jer ona to sigurno zaslužuje.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: