Pobesneli Maks – Kako je ludilo počelo

Ne znam kakve se to čudne stvari dešavaju po Holivudu u poslednje vreme, pa često viđamo status zvezde (ne)opravdano prikačen nekom glumcu, ili pak, neke stare zvezde koje tonu i gase se. Akcioni heroji ’80-tih i ’90-tih su otišli drugim putevima. Neki su guverneri, neki i dalje šibaju mrtvog konja nadajući se nekom čudu koje ipak ne dolazi. A neki su, kao naš Maks, potonuli u zaborav.

Mel Gibson godinama nije snimio nešto što se može nazvati pravim, punokrvnim blokbasterom. Razloga za to je dosta, i ako ćemo pravo, Mel nije mogao da za mene u detinjstvu bude ono što je bio Konan, Terminator ili Robokap. Nedavno sam shvatio koliko sam zapravo živeo u zabludi.

Ovo otkrovenje je počelo igrom, koja će se naći u ovom serijalu tekstova, naravno, ali tek na kraju. Iako smatrana lakom zabavom, podsetila me je da odavno nisam pogledao film, pa sam krenuo redom. Prvi na listi je prosto nazvan „Pobesneli Maks“, i izašao je davne 1979. godine.

Džorž Miler i početak

Genijalac koji stoji iza franšize „Pobesnelog Maksa“ je, vidi čuda, režiser. Dakle, Maks nije rođen u nekom stripu, knjizi ili priči, nastao je iz pera čoveka koji pre tog naslova ima samo tri kratke forme potpisane. To je verovatno doprinelo tome da film proleti „ispod radara“ i bude izuzetno iznenađenje.

Poređenja radi, Spilberg je imao 15 godina iskustva pre nego što ga je „Ajkula“ proslavila.

Film je snimljen za za današnje poimanje, bednih 350.000 dolara. Zaradio je preko 8 miliona u Sjedinjenim Državama, a u svetu oko 100 miliona. Inspiraciju za film Miler je crpeo iz dela „Dečak i njegov pas“ iz 1975. godine, samo mi se čini da je negde usput dečaka nakljukao spidom i ekstazijem.

Tok produkcije nije bio lagan. Džordž nije bio poznat, kao što sam rekao, tako da nije mogao da interveniše kod vlasti i nabavi sve potrebne dozvole. Zbog toga, dosta scena koje su uključivale kaskadere su snimane ilegalno. Međutim, kako je snimanje odmicalo, tako se policija interesovala sve više, pa je ponudila pomoć.

Kad smo kod policije, zbog manjka budžeta, bajkerska banda koja se pojavljuje u filmu je zaista ekipa bajkera iz kraja. Zbog njihove reputacije, bile su im izdate dozvole i objašnjenja policiji o čemu se radi, ukoliko ih zaustave.

Uprkos manjku para (Miler je lično editovao film u svojoj kuhinji) i kratkom roku (12 nedelja), film je ostao zabeležen kao jedan od osnova naučne fantastike. Po meni, ceo serijal pati od „Sindroma Terminatora“, gde je prvi deo dobar, drugi van konkurencije, a treći katastrofalno loš.

Nego, da se vratimo na Maksa.

Dve nepoznate daju poznatu… ponekad

Slično Mileru, i Mel Gibson je tada bio nepoznat. Dvadesetineštogodišnji anonimus je dobio ulogu u filmu, i iako se može primetiti njegovo neiskustvo, držao se prilično dobro. Ipak su ovo njegovi počeci, koji su bili daleko bolji od kasnijeg kolačenja očiju i dranja koja je i te kako umeo da ubaci.

Tumačeći ulogu „Pobesnelog“ Maksa Rokatanskog, Gibson je samo predstavio ono što možda čuči u svima nama. Njegov prikaz Rokatanskog je izuzetno suptilan, tek na mahove se može naslutiti šta će naš junak postati kasnije. Sa druge strane, Hju Kiz-Birn koji tumači ulogu glavnog negativca Prstoseka je daleko od suptilnog. Njegova uloga je ta koja je dala nagoveštaj kuda će se priča dalje odvijati, jer iako civilizacija i institucije i dalje postoje u nekoj formi u „Pobesnelom Maksu“, Prstosek je trejler za budućnost.

Sama radnja filma je prilično jednostavna i linearna. Nema grananja, preplitanja priča i bespotrebne komplikacije. Film ide od tačke A do tačke B, i to je sva mudrost. Sporedni likovi, iako stereotipno napisani, sasvim služe svrsi i funkicionišu poprilično dobro. Bez obzira što su stereotipi osnova svakog akcionog filma u poslednje dve decenije dvadesetog veka, ima nešto drugačije kod Maksa. To nešto je poenta koju je Miler uspeo da izvuče i to je ono što ga čini toliko uspešnim filmom. Ludilo je deo svih nas. Pitanje je samo šta će izvući zver na čistinu.

Muzika takođe fino upada u celu priču. Nemamo grandioznih numera ili stvari koje se lako pamte. Uglavnom su tu jednostavne kompozicije koje služe tome da naglase momenat, što je možda i dobro, jer ne skreću suviše pažnje sa radnje. Mada realno, mislim da samo nije bilo para za nešto pompeznije.

Presretač

Pošto je „Pobesneli Maks“ film sa velikom dozom naftnih derivata, prirodno je bilo da mora imati i svoj trejdmark u vidu vozila. U prvom delu ovog filma pokazano je kako je čuveni V8 Interceptor sastavljen, kao i šta zver zapravo može. Auto će postati toliko slavan da će za mnoge (uključujući i mene) postati simbol opasnih kola koja sanjate kao klinci. Budimo realni, motor koji viri kroz haubu i bruji toliko da bubrege pomera, šta tu ima da se ne voli?

Ispod Presretača se nalazi 1973 Ford Falkon XB GT kupe, naravno prepravljen i modifikovan. Ova linija vozila je poprilično popularna u Australiji, tako da je Erik Bana snimio film o svom 1974 Ford XB Falkon Hardtopu koji poseduje i trka se (da, da!) već preko dvadeset pet godina.
V8 Interceptor će otići korak dalje, i pojaviti se u nekom obliku u gotovo svakom prikazu Pobesnelog Maksa, bio to film, igra ili strip. Auto je prevrtan, rastavljan, ponovo sastavljan i preživeo je dosta toga, ali ipak nekako na kraju, nema Maksa bez V8-ice. Da vidim da DeLorean to preživi.

Kraj početka ili početak kraja?

Apsolutno je nevažno kako se posmatra prvi deo „Pobesnelog Maksa“. Lično, ja volim da ga smatram poslednjim trzajima civilizacije koja još nije popila litar benzina, zabola gas do daske i vrištala usput. Sve to se može sažeti u jednom liku – Maksu Rokatanskom, koji idući ka distopiji shvata šta mora postati i šta će se desiti.

Usput je ostavio i jednu testeru za gvožđe, odmah pored – svoje savesti i empatije.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: