Polaris, poslednji grad – Snežana Kanački

NAZIV: Polaris – poslednji grad
AUTOR: Snežana Kanački
ŽANR: naučna fantastika, postapokalipsa, omladinski roman
IZDAVAČ: Nova poetika
GODINA: 2018.
OCENA:

Ovih dana, nekako sveprisutan po društvenim mrežama je prvenac jedne mlade autorke. Dobra stvar je da se u književnosti gleda književna starost, pa neko sa 30-ak godina može sebe svrstati u mlade autore, pred kojim su tek pravi književni izazovi. Loša stvar je (ne, nije to što mislite)… budući da je „Polaris – poslednji grad“, autorke Snežane Kanački, delo koje je okarakterisano kao SF, žanr koji ja volim i kome dajem prednost kada je fantastika u pitanju, moram da priznam da sam delu pristupila uz više očekivanja, i možda malo više spremnosti na kritiku, pa se unapred izvinjavam ako se učini da sam prestroga. Ali, idemo redom…
Postapokaliptična tematika života nakon globalnog otopljavanja, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da se značajno zanemaruje uticaj čoveka i njegovih (ne)dela na klimatske promene, je aktuelna i dobro izabrana. Ostatak čovečanstva je smešten na Antarktik gde se, nakon nekoliko vekova (tačnije negde u 28. veku) civilizacija oporavila i živi jedan naizgled utopijski život u poslednjem gradu na zemlji. Sve je programirano i uređeno – od zanimanja do ishrane, i ljudi žive naizgled harmonične, sasvim dirigovane živote. Samo što, izgleda, stanovnici Polarisa ipak nisu jedini žitelji Zemlje, iako ostaje nedovoljno razjašnjeno mesto i uloga mitskih bića Varguna. (Ovde mi ostalo nejasno, čime se tačno hrane i kako preživljavaju Varguni – da li su isključivi kanibali, jer ako jesu, koga njihovi lovci u stvari love – druge Vargune ili ljude? – ako više ne postoji živi svet na zemlji?)
Iako je Polaris zamišljen kao grad-muzej, svojevrsni pomen proteklim civilizacijama, njegovi stanovnici zaprepašćujuće malo pažnje posvećuju istoriji, što autorki omogućava da napravi zaplet, a kroz osvrt na detalj iz srednjevekovne istorije koji je trebalo da napravi kontrast sa ovim, novim društvom (možda bespotrebno dug u poređenju sa dužinom samog romana). I dok već na samom početku naslućujemo da je sedamnaestogodišnji Leo po nečemu poseban, njegova tajna se razotkriva tek na kraju.
Radnju nose četiri tinejdžera a nekoliko ideja su njeni osnovni pokretači– postapokaliptični grad koji iz utopije polako prerasta u distopiju, spoljna pretnja (uz dozu jezovitog), ideja genetskog inžinjeringa, potraga i heroj spasilac. Sama realizacija, iako bi na stilu moglo malo da se poradi, iznedrila je jedan solidan omladinski (young adult) romančić.
Čini mi se, međutim, da autorka ima aspiracije da svet Polarisa iznese u punokrvni naučno-fantastični roman (ili serijal) za sve generacije, pa ću dozvoliti sebi da iznesem neke smernice na čemu bi trebalo da poradi u nastavcima:
Autorka bi sebi trebalo da dozvoli da se ’raspiše’. Sama knjiga je iznedrila tek deo autorkinih promišljanja o svetu poslednjeg grada (ne, ne mislim na ono ’Kraj prvog dela’ na poslednjoj stranici, iako je priča u suštini narativno zaokružena, što obično nije slučaj sa serijalima). Za početak, utisak je da je knjiga trebalo da bude barem 30% opširnija, da su neke stvari iz istorije grada mogle biti bolje predstavljene, detaljnije, kroz priču i upoznavanje sa likovima a ne opisivanje, i time doprineti radnji. Izuzetno interesantna ideja superkompjutera koji radi na principu DNK je tek dodirnuta, iako je MAYA od velikog značaja za priču i konačno razrešenje radnje, a suštinska ideja iza priče (koja je ujedno i ključ čitavog razrešenja) je nedovoljno razrađena ili možda, bolje rečeno, nedovoljno predstavljena, pa sam stekla utisak da kako radnja ubrzava ka kraju, i autorka ubrzava i, na momente, upada u zamku tog ubrzanja i ne uspeva da odoli da nam prosto saopšti informacije koje je potrebno da znamo. Ideja Polarisa je mnogo dublja i kompleksnija i svakako bi bila zanimljiva čitaocima da u njoj natenane uživaju. Dakle, slobodno usporiti i pisati šire i obuhvatnije.
U prilog ovoj potrebi da se radnja obogati, proširi i uspori, govori i činjenica da je broj strana premali da likovima pruži dovoljno mesta da se razviju, pa je karakterizacija ostala na nivou likova za omladinske romane. Naime, Polaris je izrazito kratak roman (malo preko forme novele) ali obiluje velikim brojem likova, i stiče se utisak da su likovi tu da bi se ispričala priča, ali da je oni ne nose u punoj meri, već da pomalo statiraju – što otežava (posebno starijem) čitaocu da se identifikuje sa nekim od njih.
Siže koji ne prati stvarnu hronologiju događaja, međutim, sasvim lepo funkcioniše kao pripovedački tok i taj deo suštinski odgovara ideji romana.
Budući da je ovo, kako sam rekla prvenac jedne mlade autorke, sigurna sam da će ona raditi na nadogradnji i negovanju svog stila i vežbati kako bi poboljšala upotrebu svih oblika kazivanja, posebno dijaloga – na mahove, dijalozi deluju izveštačeno i neautentično, kao i pojedini postupci aktera, što se donekle može pripisati uzrastu likova koji nose priču.
Uvek nailazim na problem kada je u pitanju analiza dela koje je prvenac nekom autoru. Da li će savete shvatiti kao bezumnu kritiku i osetiti se neshvaćenim i potcenjenim, ili će makar delimično o iznetom promisliti i proanalizirati, pa na taj način nadograditi sopstveno delo i sopstveni rad. Ali, smatram da je veći greh uz ono dobro ne istaći i neke propuste, ne ukazati na pravac u kom autor može da se nadograđuje i poboljšava, i time mu uskratiti mogućnost da književno raste i razvija se.
Budući da je ovo najavljeno kao prvi deo, autorka ima više nego dovoljno prostora da se pozabavi nekim od ovih nedostataka u narednim nastavcima ukoliko želi da izvuče maksimum iz svog dela i iskorači iz okvira omladinskog romana, jer je ideja iza priče zanimljiva i ima potencijala.
Zato, samo hrabro i BEZ PANIKE.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: