Verovatno se najznačajnija poruka filozofije nauke nalazi u Dijem-Kvajnovoj tezi, koja u vrlo uprošćenoj i skraćenoj verziji glasi: „Teorija je uvek nedovoljno podređena eksperimentu”.
Pisanje je od privilegije postalo nešto šta se smatra podrazumevanim, dok je nepismenost danas jednaka izopštavanju, čak i ako ovim ne zalazimo u to koliko je ko naučio gramatičke i/ili stilske finese. Samo ćemo saopštiti činjenicu da je protestantsko načelo i nastojanje da se, uz elitistički latinski jezik, u crkvu uvede narodni jezik, promenilo svet. Slobodno taj trenutak istorije možemo posmatrati i kao momentum, koji su pisanje i književnost iskoristili da razbuktaju svoju (r)evoluciju.
Vera i književnost su neraskidivo vezani zajedničkim početkom, ali sem toga imaju još jedno zajedničko svojstvo – neverovanje u evoluciju, i naravno tradicionaliste koji nisu spremni odstupiti od zadatog učenja. Ako izuzmemo ekstremni fanatizam, ova karakteristeristična težnja da se održi trenutno stanje je u potpunosti ljudska. Nijedna žrtva nije velika da se zadrži sadašnje stanje, tako stoje stvari odvajkada, ali evolucioni tok nema zastoj. Verovali mi u nju ili ne, evolucija je potreba vremenskog toka, potreba da se uspostavi poremećeni balans. Evolucija je najveći mecena umetnosti, i vesnik novog doba.
Proces opismenjavanja nije nikada bio revolucionaran u smislu da naučite gde dolazi zarez ili tačka. To je bilo otvaranje kovčega znanja, do tada, nedostupnog širokim masama. Evolucija je posledica revolucije. Masovnost, koliko god da je loša, iz ugla elite, proizvela je sve književne stilove koje danas poznajemo. Trenutak u kom su i kralj i prosjak mogli pročitati šta piše na parčetu hartije jeste onaj u kome je rođena savremena vizija književnosti.
Možete li da zamislite svet u kome smo ostali bez Dostojevskog i Gogolja jer je pisanje odnosno znanje dostupno samo Tolstoju, vlasteli?
Ne mogu ni ja. Evolucija neće stati, slomiće svaku vrstu elitizma, prirodnim putem, izumiranjem neprilagođenih vrsta. Stoga, veoma je bitno da do tog neophodnog prilagođavanja i dođe, sa ciljem da se obezbedi evolutivna nadogradnja na dobre i kvalitetne osnove a ne da se omogući da uporednom evolucijom korov izbije na prvo mesto. Ovo je nažalost upravo ono šta se desilo domaćoj fantastici, pa se sada merilo kvaliteta mora iznova uspostavljati.
Cela nauka je slična polju sila, čiji granični uslovi jesu iskustvo. Sukob sa iskustvom na periferiji dovodi do ponovnog podešavanja u unutrašnjosti polja. Potrebna je nova raspodela istinskih vrednosti za neke od naših stavova. Prevrednovanje jednih stavova izaziva prevrednovanje drugih, zbog njihovih međusobnih logičkih veza, jer su logički zakoni prosto izvesni dalji iskazi sistema, izvesni dalji elementi polja. Ako imamo prevrednovan jedan iskaz, moramo prevrednovati i neke druge, koji mogu biti logički povezani sa prvim ili mogu predstavljati same logičke veze. Ali, celo polje je tako podređeno svojim graničnim uslovima, iskustvu, da postoji vrlo velika sloboda izbora u pogledu toga koje iskaze treba prevrednovati u svetlu bilo kog pojedinačnog protivnog iskustva. Posebna iskustva nisu vezana sa posebnim iskazima u unutrašnjosti ovog polja, izuzev indirektno kada se uzme u obzir ravnoteža polja kao celine… Jedinica empirijskog značenja je celina nauke.
V. Kvin, „Two Dogmas of Empiricism”, From a Logical Point of View, Harvard, 1964.
godine.
(R)evolucija jezika i pisanja je činjenica. U svetu se neprestano događaju metamorfoze i transformacije, koje imaju nesagledive posledice na pisanje i književnost. Preoblikovanje sveta se konstantno dešava, što dovodi do lagane ali neumitne izmene percepcije ljudi, ponašanja i posmatranja do juče poznate materije.
Ova metamorfoza se odvija pred našim očima, a imamo dokaze za to i u prošlosti. Dolaze iz različitih aspekata života, i zasnivaju se na nezavisnim metodologijama. Nije prvi put da se ovo dešava, samo je nama prvi put. Pojedini detalji mogu biti netačni, ali realno nemoguće je da tako ogroman broj datosti slučajno podstiče na isti zaključak, i da se nehotice uklapa u isti obrazac, čime dolazimo do svrhe teksta i problema za koji sam uvideo da postoji u svetu književnosti i pisanja. Teoretičari književnosti su skloni elitizmu (kao iskonski čuvari književnog znanja), i to onoj njegovoj često ne baš poželjnoj vrsti, da je za njih sve iz prošlog veka vrhunska umetnost i da današnjica nema ništa iole vredno da im ponudi sa umetničko-teorijskog stajališta. Ovo nije ni blizu istine, umetnost ne može postojati samo radi umetnosti, jer čak i najveći pisci su stvarali zarad materijalne dobiti i čiste egzistencije. Nimalo umetnički, zar ne? Međutim, i prema Aristotelu, umetnost uvek ima neki cilj. Stvar je u tome da ni ne treba da bude umetnost zarad pukog dojma, cilj umetnosti je stimulisanje čula, uma i duha; prema tome, utemeljena je sa namerom da se prenesu emocije i stavovi. Nešto šta stimuliše samo čula ili samo um, ili slučaju kada je cilj isključivo profit, ne smatra se umetnošću, ali dela moderne umetnosti ozbiljno uzdrmavaju temelje ove tvrdnje. Stil je način pisanja koji autor koristi pri stvaranju dela. On odražava njegovu filozofiju ili cilj. No, ne treba zaboraviti ni vreme kao uticajnog činioca; pisanje kao i sve ostalo potpada pod njegov sveprisutni uticaj. Očigledno da ništa što se tiče umetnosti nije više očigledno. (Volter Viver)
Stvarnost se menja brže i lakše od ljudi. Pisanje, međutim, ne zavisi od ljudi, ma koliko to suludo zvučalo, jer pišu ljudi. Jasno, ali oni žive u svom vremenu, i nije u pitanju povodljivost za praćenjem trendova. U pitanju je brzina življenja, nova percepcija realnosti. Jučerašnje suviše brzo je današnje suviše sporo. Ne posmatramo svet očima onog čoveka koji je mesecima čekao na prekookeansko pismo, za ovog današnjeg i reakcija na klik, koja se meri u milisekundima, nije dovoljna brzina kojom se otvara mejl.
To je razlog za moju teoriju da se kroz određeni niz godina stvore uslovi pogodni za (r)evoluciju u načinu pisanja. On većinom leži u uvreženom sistemu vrednovanja kvaliteta i neprihvatanju promena u svetu oko sebe, ne nužno nabolje. Međutim, potrebe čitaoca se menjaju, i ne to nema veze sa kvalitetom pisanja, samo sa različitošću. Smatram da je linearni način pisanja stvar prošlosti, a da pri tom ne osporavam vrednost dela, koja su stvorena kroz istoriju. Ne bih išao ni tako daleko da osporim vrednost i kvalitet savremenih dela koja su ispričana na taj način, i ona su deo evolucionog živućeg procesa. Ipak, sa sigurnošću mogu da vam potvrdim da je nelinearno pripovedanje stil budućnosti. Na kraju krajeva, ovo je i dalje samo nepotvrđena teorija (ali i neopovrgnuta) da je nelinearni način pisanja, način kojim će se sve više pisati u budućnosti.
Teorija, u filozofiji, predstavlja apstraktno, uopšteno znanje o nekom problemu koje je rezultat traganja za istinom. U empirijskim naukama, sistem međusobno povezanih i usklađenih tvrdnji koji nastaje sažimanjem i generalizacijom nizova parcijalnih empirijskih nalaza, kao i smisaonom integracijom većeg broja proverenih činjenica, hipoteza i zakona koji se odnose na jednu oblast stvarnosti.
Ivan Vidanović, „Rečnik socijalnog rada”
Izraz „teorija” laici koriste za ideju koja može, ali ne mora da bude ostvariva. U nauci je teorija najviša instanca: model po kom se interpretiraju i skupljaju informacije. Značajnija je od „zakona” – na primer, teorija gravitacije je partikularna shema, u kojoj je zakonitost gravitacije samo jedan matematički niz. Slično važi i za sve druge teorije, pa i književnu.
U osnovi, teorija književnosti se ne bavi vrednovanjem različitih umetničkih postupaka, već ih samo opisuje… što se svodi na to da ne postoji loš metod, već loš pisac. Istina, književnost ne stoji, ide dalje, napreduje, dobija nove forme, nešto je moderno a nešto zastarelo. Sve je stvar izbora, ukusa, senzibiliteta i doba u kojem obitavamo. Ali, da li je to baš tako? Imamo li izbora? Možemo li pisati kao Šekspir, i biti dobar pisac današnjice? Naravno da ne. Stvari su se promenile, ubrzale, elitizam više nije mogućnost, sem na najvišim nivoima. Znanje je svedostupno. Budite otvoreni za novo, poštujte i vrednujte staro. Ovo vredi i za pisce i za teoretičare.
Zanimljivo da principi i norme književnog jezika zahtevaju izbegavanje upotrebe arhaizama, što znači da je jezik živa stvar, evoluira. Metamorfoze su neminovnost, možete biti linearni i diviti se idolima, ili biti nečiji idol, biti pokretač transformacije. Promene će se desiti, hteli vi to, ili ne. (R)evolucija guta i pokretače, a sa protivnicima nema milosti. Sutra mora da stigne po svaku cenu!
Sutra donosi promenu a promena rađa strah i taj strah od novog, neznanog, mnogo više prožima male zatvorene sredina. Uzmimo ponovo za primer književnost, ili još bolje, njenu malu nišu, fantastiku. Koliko god ogledalo prikazivalo odraz inventivnosti i napretka, iza ogledala se nalazi, bojazan. Možemo čak i da kažemo iskreno- prestravljenost, jer (r)evolucija može doneti toliku transformaciju poznatog stanja, bojazan da ćete postati zastareli, takoreći višak u svojoj kući. Stoga, moderno se radije proglašava nekvalitetom, i održava se sigurnost poznatog, na uštrb sutrašnjice. Što bi Sterdžen rekao, postupak koji je više nego ljudski.
Neminovnost ne treba apriori odbaciti, a još manje joj se slepo i bespogovorno pokoriti i prihvatiti je, tako slepo se ne treba držati ničega, pa čak ni samog naziva stvari.
A što se naziva tiče, tvrdim da nijedna stvar nema stalan naziv i da ništa ne stoji na putu da se ono što sada zovemo „okruglim” nazove „pravim” ili pak, da se „pravo” nazove „okruglim”, a ukoliko neko stvarima promeni i da suprotne nazive, nijedan od tih naziva neće biti čvršće povezan sa stvari od onog prethodnog.
Platon, „Sedmo pismo” (cca. 370 P.N.E.)
Ovim ni slučajno ne pozivam na Bredberijevsko konačno rešenje, niti osporavam vrednost starog, dakle, bez lomača. Umetnost nikad nije bila egzaktna, ona je duh vremena, svedočanstvo. Upravo to je najveća njena vrednost, ne način i kvalitet, već zaostavština. Razumevanje prošlosti je veoma važan segment za sadašnjost, a razumevanje sadašnjosti je još važnije za budućnost. Ne brinite, oduvek je teško razlučiti ta tri i dati im podjednaku vrednost, baš zato i nije dato ljudima da to čine, evolucioni proces sve jednako vrednuje ne pitajući nas.
Sve šta znamo o budućnosti jeste da će biti drugačija. Piter Druker
About Author
