Dana 17.12.2019. u kafe-knjižari Zenit u srcu Novog Sada, održana je promocija novog romana Mladena Jakovljevića „Izbledele duše”. Jedna od ključnih tema ovog dela jeste pitanje smrti, odnosno momenta susretanja sa istom. Kako sam autor navodi, tema smrti je u književnosti začuđujuće plodonosna zato što je niko od nas ne može ispitati, sagledati niti demistifikovati. Ona permanentno ostaje otvoreno polje čije granice može omeđiti samo piščeva mašta.
Kada se ljudi susretnu sa smrću u realnosti, gotovo neminovno se susreću i sa gubitkom, a samim tim i sa bolom. Smrt ostaje izvan domašaja ljudske kontrole poput prirodne pojave koju ljudi nikada ne mogu prevazići ili izbeći. I samim tim ona predstavlja svojevrstan tabu, odnosno temu koju u isti mah ljudi žele da izbegnu, ali s druge strane, poput „tamnog vilajeta”, sama njena mističnost i nedorečenost izazivaju znatiželju i radoznalost. Za mnoge ona predstavlja prolaz u neki novi svet, novi oblik postojanja, odnosno dodir magije i nadnaravnog. Čitava svetska religija stoji na temi smrti i daje sopstvena objašnjenja i uputstva za zagrobni život, naglašavajući time svakom pojedinačnom Hommo religiosus-u da postoji još jedna sasvim posebna dimenzija postojanja. A sam „dodir” te dimenzije sa našom dimenzijom živih, autor je smestio na područje jednog malog mesta u zapadnoj Srbiji, pri tom gradeći čitav sistem dijalekta kombinujući već postojeći zapadno srpski sa svojim izmišljenim dijalektom, dodajući time još jednu leksičku dimenziju svom romanu.
Budući da je poreklom vezan za isti kraj, autor uspešno implementira u svoje delo verovanja, tradiciju i običaje karakteristične za to područje, ujedno ih produbljujući i dajući im jedan posve novi život. „Da li čovek umire onda kada se njegov život završi ili tek onda kada ga svi zaborave?” pitanje je koje autor postavlja ovim romanom, a koje se sasvim legitimno može primeniti i na narodna verovanja i običaje koji danas, čini se, rekordnom brzinom nestaju u kolektivnom zaboravu i tek ih retki pojedinci sa izraženim senzibilitetom za ovu tematiku čuvaju, najčešće samo u svom pamćenju od konačne smrti odnosno – zaborava. Moja malenkost je novinar AVKF-a te sam u tom svojstvu prisustvovala promociji romana u predivnom ambijentu Zenita i imala čast da od samog Mladena dobijem odgovore na nekoliko pitanja:
AVKF: Koristite li fantastičnu književnost na vašem poslu?
M.J.: Da. Budući da radim na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, ja sam onaj koji je tamo uveo naučnofantastičnu književnost. Jedan od segmenata koji takođe uvodimo jeste gotika u anglo-američkoj književnosti.
AVKF: Zašto ste se odlučili baš za folklornu fantastiku u ovom romanu?
M.J.: Ideja uopšte nije bila da pišem folklornu fantastiku. Ona se sama nametnula u priči. Kada se nađete u jednoj takvoj sredini kao što su naša sela, prosto se odmah nađete u tom svetu, u bakinim pričama, u seoskim predanjima, dok sami noću šetate kroz selo, to prosto predstavlja jedan deo našeg kulturnog nasleđa koje ne smemo prepustiti zaboravu. Naše društvo ima veoma kratko pamćenje. To vidimo po tome što nam se iznova dešavaju iste stvari. Postali smo spot kultura, naslovi traju jako kratko, knjige padaju u zaborav veoma brzo, sve se odvija munjevito, ali to je jedna od posledica tehnologije kojom smo okruzeni. Ali to ne znači da ne možemo spojiti lepo i korisno.
AVKF: Kako ste počeli da pišete?
M.J.: Pa, ja nisam jedan od onih koji su celog života pisali. Bilo je to u školi par sastava, kratkih priča, ali prvo pravo pisanje je bio roman „Vrata sumraka”, a nastao je tako što sam tražeći za čitanje nešto iz onog miljea koji ja volim, shvatio da ne mogu da pronađem ništa novo. Tada sam ja rekao – e sad ću probati ja da nešto napišem – i tako se desilo.
AVKF: Vaš prvi roman je bliži epskoj fantastici dok je ovaj nešto između horora i magijskog realizma. Koja je razlika u pristupu pisanju između ova dva žanra?
M.J.: Kada pišete fantayijski roman morate se mnogo više posvetiti izgradnji sveta, sistemu magije i unutrašnjoj logici, a tada najčešće polazite gotovo od ničega, što ne znači da nema elemenata realnog sveta ili poznatih mitova. Podseća na postavljanje scenografije. Uvek će čitaoci da porede ono što čitaju sa realnošću, što u oblasti fantastike strogo zahteva od autora da postavi tu unutrašnju konzistentnost i logiku, i to je ono što je zajedničko za sve vrste fantastike.
AVKF: Šta smatrate glavnom porukom svog romana?
M.J.: Da je najstrašnija osuda da vas zaborave ili da vas pamte po zlu. Strašnije osude nema.
AVKF: Da li ste i vi jedan od onih pisaca koji inspiraciju nalazi u svakodnevnim, jednostavnim događajima, ili iza vaše motivacije stoji nešto drugačije?
M.J.: To je uvek spoj jako puno varijabli. A što se same inspiracije tiče, ja se trudim da je ne tražim jer mislim da ona sama nađe mene. Nekad je dovoljno samo zapisati par ideja, a kasnije se sve to na neki čudan i lep način sklopi u misaonu celinu.
AVKF: Kakvi su vam planovi za naredni period?
M.J.: Nemam planova, to i jeste problem. Ja pišem kada se akumulira dovoljno inspiracije koju smo malopre pomenuli, ali ako bude prilike i ako mi obaveze dozvole, ja ću se potruditi da čitaoce nagradim nečim novim.
Bio je ovo intervju sa Mladenom Jakovljevićem. Toplo preporučujemo njegovo novo delo svim ljubiteljima fantastike!
About Author
