smrt_i_njeni_hirovi_AVKF

 

 

Autor: Žoze Saramago

Godina izdanja: 2011

Izdavač: Laguna

Zemlja porekla: Portugalija

 

 

 

Portugalski nobelovac Žoze Saramago majstor je dekonstrukcije mitova, krutih uverenja i stavova, i metafizičkih nazora, podjednako istrajan u svojoj kritici i suprotstavljanju globalizmu i imperijalizmu. Kao autor koji apsolutno vlada umećem uspostavljanja uzročno-posledičnih veza, uz fantastično odmerenu dozu sarkazma, Saramago pokreće te preispituje brojna društvena, filozofska i kulturna pitanja.

„Smrt i njeni hirovi“ je, stoga, crnohumorna preispitivanju čovekove večite težnje ka besmrtnosti, koja se hrabro upušta u oblast koju taj isti čovek u svojoj slepoj usmerenosti ka želji, nikada ne uzima u razmatranje – posledice proistekle iz toga.

I krećemo…

Šta ako? Ili, u ovom slučaju, šta ako ne? Šta bi se, recimo, desilo ako sledećeg dana niko ne umre? Ovom jednostavnom rečenicom počinje i završava se ovaj kratki roman. Upecala sam se, priznajem, još na toj prvoj potpuno običnoj rečenici: „Sledećeg dana niko nije umro“. Postavljenoj onako usput, a opet, ni najmanje nasumično. 

Imamo, dakle, pojavu. Atipičnu, da ne kažemo neverovatnu. Jer, oko jednoga se svi slažu – jedino izvesno u životu je smrt, da ne kažemo ‘provereno’, a onda to nešto pouzdano – zakaže. I šta tada?

Pročitala sam je u dahu, tu knjigu od skromnih dvestotinak strana, da bih tek kada sam je odložila shvatila svu veličinu i složenost naizgled jednostavne priče i raskošnog, složemnog stila. Pokušavajući da nađem pravi izraz da bih opisala zašto smatram da je posebna, setila sam se komentara o luku iz crtaća „Šrek“, i koliko god se trudila, nisam mogla da ga odagnam iz glave.

Dakle, poput luka – priča je sva u slojevima, a sa uklanjanjem svakog narednog sloja, sve više peče. Dinamična, jer kršenje nekih pravopisnih normi doprinelo je tome da ne bude dosadna i da teče. Sa druge strane, vedro i raskošno ispričana, uz tek primetnu crtu sarkazma, izruguje se večnim težnjama ljudi time što im je, eto, jednoga dana smrt naprosto ispunila želju. I udarila na temelje sigurnosti. Čovek k’o čovek, biće je koje je stvoreno da se adaptira na svaku situaciju, pa počinje da se adaptira i na ovu, dok nadležni i dalje tumaraju kao slepci unaokolo ne iznalazeći adekvatna rešenja.

Saramago Nobel AVKFNa udaru se, međutim, nalazi kompletni dosadašnji sistem vrednosti – od verskog, preko ekonomskog do onog prosto ljudskog, svakodnevnog. Od religije koja ostaje bez svog oruđa za kontrolu i manipulaciju vernicima (ako nema smrti u čemu je smisao raja i pakla, ako nema smrti „sve postaje dozvoljeno“, „ako nema smrti nema ni vaskrsnuća, a ako nema vaskrsnuća nema ni crkve“), preko osiguravajućih društava i pogrebnika koji su prinuđeni da pronalaze alternative u poslovanju, sve do malog običnog čoveka. Besmrtnost nije istovremeni garant za savršeno zdravlje pa se problemi viška neumrlih oslikavaju u vidu nedovoljnih kapaciteta u bolnicama, staračkim domovima i drugim ustanovama za negu, porodica koje su u stalnom grču nege nad umirujućim koji dušu nude bogu a bog je neće, u ekonomskom udaru na državu u oblasti ekonomije nege. Rešenje se i za ovo pronalazi slučajno i kao takvo ubrzo postaje predmet novih, doduše nelegalnih, poslovnih transakcija. Društvo je prinuđeno da evoluira.

U svakom ovom aspektu, na svakom koraku, Saramago preispituje utemeljenost određenih društvenih normi i reakcije ljudi na izostanak onoga što te norme čini validnim. Zadivljujuća je njegova sveobuhvatnost u razmatranju posledica na svim nivoima i u svim aspektima života. 

I taman kada se, čitajući, upustimo u predviđanja ‘šta bi bilo kad bi bilo’, promeni se perspektiva, pružajući nam sasvim nov ugao, sasvim novu priču. Umiranje se vraća i najzad upoznajemo Smrt, u vidu lepe, mlade žene, u potrazi za načinom da ispravi svoju grešku u evidenciji.

Saramago nam ni u jednom trenutku ne otkriva stvarni pokretač iza odluke Smrti da privremeno prekine svoj angažman u ovoj, određenoj zemlji. Umiranje ponovo počinje uz usputno obaveštenje javnosti ‘da je bio u pitanju eksperiment koji nije uspeo’, a tek delimično neke od njenih motiva naslućujemo u drugom delu knjige. Fokus se pomera sa opšteg i širokog, ka uskom i pojedinačnom. Isto tako, ostavlja nas da naslućujemo poruku skrivenu iza sredovečnog čeliste koji je uspeo da Smrti ‘pomrsi konce’ – jer on je, u stvari, niko, proseči, skromni umetnik koji je svojim sviranjem uspeo da je očara. Izbegavajući da nam da odgovore, Saramago nas, iznova, pokreće na razmišljanje – sa jedne strane rušeći mit o najvećem ljudskom snu, podrugujući se ustaljenim sistemima verovanja i krutim društvenim i državnim mehanizmima, a sa druge nudeći nam ideju maloga čoveka, ni po čemu posebnog, koji se svojom umetnošću izdvaja i tim izdvajanjem pravi otklon, branu, zaštitu od izvesnog (kraja), ostavljajući nam zapitanost o njegovoj pravoj ulozi u priči. Simbolizuje li on trijumf umetnosti nad stvarnim svetom, pojedinačnog nad opštim, malog čoveka nad nedaćama ili je, prosto, ipak u pitanju samo krajnje neobična, ljubavna priča.

Za autore koji bi poželeli da se oprobaju u književnom stvaralaštvu, a posebno u građenju svog sveta, Saramagova dela bi trebalo da predstavljaju nezaobilaznu stavku na spisku ’obavezne lektire’. Ipak, pojedini čitaoci odustaju od Saramagovih knjiga upravo zbog njegovog specifičnog stila pisanja: velikih blokova teksta, često bez adekvatne interpunkcije i uz nepoštovanje određenih gramatičkih pravila, propuštajući time da se upoznaju sa vrhunskim naratorom. Ova knjiga, koja uprkos ozbiljnoj, filozofskoj tematici, obiluje brojnim komičnim, crnohumornim elementima, predstavlja možda najbolji uvod u njegovo stvaralaštvo. Ostala njegova dela su znatno mračnija, ali i dalje održavaju lepotu izraza i dubinu iskaza. Delimično lišenua mračnog i teškog, sa brojnim usput potegnutim, tek ovlaš dodirnutim pitanjima, rizikovaću da ovu knjigu nazovem nešto slabijim Saramagovim delom, mada mi se čini da je ta ‘slabost’ namerno načinjena.

Ne bih rekla da je u pitanju to da se autor ‘umorio’ stvarajući u svojoj 83. godini života niti da je sama nagrada uzela danak njegovom stvaralaštvu, što se u svetu književnosti već događalo. Niti je u pitanju žurba ili nedoslednost. Autor nas vodi upravo onim putem kojim bi trebalo da idemo: zapitanošću. Izbacuje nas iz koloseka ustaljenosti, menja nam perspektivu. Ideja vodilja iza dela je upravo u podsticanju zapitanosti, pokretanju da razmišljamo o učinjenom, izrečenom i željenom. U nedorečenom. U preispitivanju. 

Ostavite komentar