Kada pričamo o filmovima, neki od nas su odavno upoznati sa azijskom kinematografijom, a neki se tek upoznaju. Od upoznatih, dio voli većinu žanrova, dok dio gleda samo horore. Spadam u one koji vole svaki žanr, sve dok je film dobar. Velikim brojem odgledanih filmova sam se oduševio, ali to je priča za neku drugu priliku. Vreme je da vam prikažem „Sečivo besmrtnika”.
Ovaj film je baziran na mangi Samure Hiroakia i prati veštog, besmrtnog samuraja u njegovom pohodu. Ono što je još važnije jeste da je režiran od genijalnog Takešija Mikea, kojem je ovaj film ujedno i stoti koji je režirao. Neki od njih su: „Telohranitelj Kiba“, „Audicija“, „Ići Ubica“, „Trinaest ubica“. Ovde moram malo da se udaljim od teme. Kada o njemu pričaju Amerikanci, uvek ga najavljuju kao japanskog Kventina Tarantina i to me je žestoko nerviralo, naročito što je Mike stariji tri godine od njega. Onda sam se počeo pitati da li i Japanci za Tarantina kažu da je američki Takeši Mike? Od tada sam sasvim OK sa tim poređenjem. Sve u svemu, film je režiran rukom majstora.
Ako kao ja volite samurajske filmove onda je ovo film za vas. Fotografija i koreografija bitaka je fantastično odrađena, naravno sa puno krvi koja šiklja na sve strane, i delova tela koji lete odskaču. Jeste ima koljačkih (gore) momenata, ali nije to ništa u poređenju sa Mikeovim drugim filmovima.
Kimura Takuja je odradio fantastičan posao kao džangrizavi besmrtnik. U nekim scenama je i doslovno komičan. Pogotovo kad pokušavaju da ga ubiju, a to je svaki čas. (Replika: „U današnje vreme teško je i umreti”).
Sugisaki Hana je pravo osveženje kao Rin. U pojedinim momentima ranjiva, zbog svega što je prošla, u nekim drugim čvrsta kao stena i jaka kao bik. Ali ona to glumi fantastično i bez mnogo napora.
Glavni negativac i vođa Ito Rju je Kagehisa Anotsu, koga glumi Fukuši Sota, koji je odradio fenomenalan posao. Pogotovo kad shvatiš da je od celog svog društva on najčasniji. I da uopšte nije zao.
Ono što ovaj film fantastično radi jeste to da nam pokazuje pravu prirodu japanskog društva u Edo periodu, ali dabome i pre i posle. Otvoreno nam pokazuje da bez obzira što nekoga smatraju časnim ne mora da znači i da to i jeste. Sam početak filma govori o korumpiranom daimjou, posle na red dolaze spletke koje čine viši činovnici Carskog dvora i time dovode priču do kraja koji se ne može izbeći.
Film nam pokazuje i drugu stranu japanskog društva tj. one samuraje koji su postali ronini, gde neki postaju banditi, i to nemali broj, iako se radnja filma dešava u Edo periodu. Periodu u kojem je Japanom napokon zavladao mir, posle hiljadu godina rata između svakoga. U to vreme je Japan bio mirniji neko ikada pre, ali opet, nije sve bilo kao u bajkama, jer budimo realni, i mi smo u miru već skoro dvadeset godina pa se rokamo kao da nas ima sto pedeset miliona, a ne sedam.
Kad sklonimo sve bitke i svu krv, film ima pouku koju vredi spoznati, ali neću vam je reći. Jer, ovaj film vredi pogledati. To je sve od mene za sada, budite mi dobro i samo BEZ PANIKE, molim!
About Author
