Sluškinjina priča

U doba superheroja, mitskih kraljeva i ratničkih princeza na zmajevima, „Sluškinjina priča“ je još jedan fantastični primer borbe za svet. Junakinja nema ni magični malj, a ni tri zmaja. Ostavljena sama sebi, Džun Osborn je heroina koja nas podseća da nam nije potrebna nikakva suluda mašta da prizovemo istinsko zlo.

Podela:

Čovekova sposobnost za zverstva jednaka je njegovoj imaginaciji. A kada tu imaginaciju stavite u službi pisane reči, dobijete delo koje je u stanju da vas do srži prodrma i natera vas da preispitate sve ono u šta ste verovali. Upravo tako je Margaret Atvud, kanadska romanistkinja, 1985. godine stvorila „Sluškinjinu priču“ koja je prošle godine dobila i svoju TV adaptaciju, predstavivši najstrašniju verziju stvarnosti. Onu, koja se čini, itekako mogućom.

Radnja ove serije je smeštena u postmodernu Ameriku, koja je nakon ukidanja Ustava i promene vlasti, postala Gilead, fundamentalističko hrišćansko društvo u kome je Biblija jedini zakon. U svetu koji su pogodile epidemija steriliteta, plodne žene postaju seksualne robinje moćnih i uticajnih članova društva i njihovih neplodnih supruga. Junakinja priče, Džun Osborn, majka devojčice Hane, svojom plodnošću je postala meta novog režima. Nakon neuspešnog pokušaja bega iz Gileada za Kanadu, Džun biva uhvaćena, a onda i utrenirana da služi porodicu koja će je uskoro prihvatiti. A kada konačno stiže u novi dom, biva preimenovana u Fredovu, prema imenu svog gospodara.

Teokratski sistem Gileada i način na koji je on donešen na male ekrane je lišen bilo kakvog duha. To je mesto izvanredne brutalnosti, neupitne surovosti i tragične potlačenosti nekada slobodnog naroda. Gilead je najgori san svih onih koji veruju u slobode kao osnovno pravo svakog čoveka. Nije to samo scena silovanja u kome Sluškinja, polaže svoju glavu na između noga svoje gospodarice, biva silovana zarad „ploda Gospodnjeg“. To je i surovost kažnjavanja bilo kog zločina, čiji se vrhunac nazire u odstranjivanju polnih organa onih označenih kao „izdajicima pola“.

Međutim, ispod tog sivila i zastrašujućeg kolorita plavozelenog i crvenog, krije se osoba. Ljudsko biće sa svim svojim nadanjima i razočarenjima, manama i vrlinama, neko dovoljno jak da preživi, pa čak i da se bori. Jer, kako to Džun u jednom trenutku kaže: „Ćutali smo dok su uzimali deo po deo. Sada smo budni.“

„Sluškinjina priča“ nije samo priča o ljudskim slobodama. Ovo je priča o onima koji suspremni da se za te slobode bore. Nije to stvar lakih pobeda, Gilead nije mesto na kome se odnose lake pobede protiv društva. Noktima i zubima je potrebno boriti se za milimetar zemlje na kojoj stojite. A onda, kada vam se i taj milimetar uzme, kada se odate strahu i beznađu, sve počinje iznova. Za onaj milimetar, i još jedan novi. Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može…

Ali gledajući seriju, zar Gilead nije zastrašujuć upravo zato što nije baš da ne možemo da zamislimo sebe u takvom društvu? Nakon svih onih milimetara i metara za koje su nam se preci, pa i mi sami, borili kako je moguće da smo ih ćutke izgubili? Kada čujete nekoga da pljuje po drugima na osnovu rase, setite li se porodica izgubljenih u borbi protiv iste ideologije? Kada vidite da nasilje nad ženama puni novinske stupke, setimo li se vrmena u kome se na ovo gledalo sa prezirom? I kada pognemo glavu dok neko sa izuzetnom moći priča, setimo li se kako smo pljuvali na njihove prethodnike? Setimo li se ičega dok, gotovo civilizacijski, idemo unazad? E, pa ako se mi ne sećamo, tu je Džun da nas podseti.

„Sluškinjina priča“ je, u svakom pogledu, jedan od najizvanrednijih televizijskih produkata u poslednje vreme. Elizabet Mos briljira kao Džun Osborn, donevši na ekran junakinju komplikovanu i tragičnu gotovo kao Sofi Zavistovski. Džun je Sofija malih ekrana, junakinja grešna koliko i nevina, osoba čiji je život bio prepun tragičnih izbora. Sa gotovo identičnim žarom je Aleksis Bledel udahnula život Emili, preimenovanoj u Glenova čija seksualna orjentacija postaje njen najveći zločin. Ali, nijedan roman, nijedna serija nije potpuna bez negativaca, i kasting je i ovde apsolutno savršen. En Daud glumi Tetka Lidiju, čija uloga u indoktrinaciji Služavki je gotovo užasavajuća za gledanje. Sadizam na kome bi joj i Remzi Bolton pozavideo je gotovo apsurdno ujedinjen sa majčinstvom i izlivima nežnosti koji služe Gileadu. Tetka Lidija nije licemer, već neko ko duboko veruje u ono što radi, što je čini daleko opasnijom. Fenomenalni Džozef Fajns glumi Komandanta Freda, čija superiornost dolazi od pozicije koju ima, dok njegovu ženu Serenu Džoj glumi Ivon Strahovski. Disfunkcionalan par je u konstantnom sukobu kako bi pomirili svoja očekivanja i realnost u kojoj su se našli.

Estetski govoreći, serija je perfektno odrađena. Ali ta estetika je u službi surovosti, potlačivanja i stravičnosti Gileada. U Gileadu kao da se ne živi, životari se. Kamera koja izdaleka pokazuje svet Gileada suprostavljena je bliskim snimcima svih likova koji služe da u Gilead utkaju sopstvene emocije. Posebno efektni su snimci Elizabet Mos koja je, unevši u svoje lice sve što je mogla, na malim ekranima prenela svaki delić života svog lika. Režija, koja vas konstantno drži na ivici stolice je još od prve epizode uhvatila dobar ritam. Gledaocima ulivajući nadu na kašičicu i dozvoljavajući da to bukne, režija i scenario gotovo, prema pravilu, skrhaju i to malo nade za koje ste mislili da vodi nečemu boljem.

U doba superheroja, mitskih kraljeva i ratničkih princeza na zmajevima, „Sluškinjina priča“ je još jedan fantastični primer borbe za svet. Junakinja nema ni magični malj, a ni tri zmaja. Ostavljena sama sebi, Džun Osborn je heroina koja nas podseća da nam nije potrebna nikakva suluda mašta da prizovemo istinsko zlo. Jer pored protomolekula koji inficira ljude, Titana sa kamenovima Beskraja i Belih hodača, daleko zastrašujuća je mašta koja je od stvarnosti udaljena toliko koliko vam treba da shvatite da to nažalost, uopšte nije mašta, već stvarnost u kojoj milioni, ako ne i milijarde, već živi.

„Sluškinjina priča“ je remek delo moderne televizije. Nije ovo epsko kao „Igra prestola“, estetski savršeno kao „Tuđinka“ ili pak, horor kao „Američki bogovi“. Ovo je priča o jednoj ženi, ne toliko različitoj od vaše majke, sestre, ili bake. Ovo je priča o osobi koja se bori protiv sveta u kome živi. Ona je majka i ljubavnica, žena i preljubnica. Ona je prijatelj, saučesnik i borac. Ona nije Fredova. Njeno ime je Džun Osborn. Ona je slobodna. I poručuje vam:

Nolite te bastardes carborundorum

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:
WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com