Serijski ubica s vremeplovom

Istorija se ponavlja u svetu filma i poznate teme se iznova obrađuju. Videli smo kako to Žan Klod Van Dam radi u Vremenskom policajcu, i Itana Hoka u Predestinaciji, filmovima koji su se bavili istom idejom: da li se vremeplov može koristiti kao sredstvo sprečavanja zločina u nastanku. Ne zabravimo i Toma Kruza u Suvišnom izveštaju.

Film Netfliksove produkcije U mesečevoj senci se izdvaja iz ovog niza jer se Bojd Holbruk, u ulozi detektiva Lokharta zaduženog za rešavanje slučaja serije ubistava, ne koristi naprednom tehnologijom da uhvati osumnjičenog. On ide dužom rutom. Progonjen opsesijom da uhvati ubicu, Lok čeka jedan dan u devet godina za šansu da ga privede zakonu.

Sama ideja da ubica putuje kroz vreme je drugačija, počev od metode putovanja kojima se ubica koristi i metode kojima detektiv raspolaže, tj. ne raspolaže. U prvoj sceni zaskoči nas vizija apokaliptične budućnosti 2024. godine – potpuni haos, milioni mrtvih, prava noćna mora. Bez objašnjenja, vraćamo se u 1989. godinu gde scene beleže nekoliko osoba zauzetih različitim poslovima. Dobijamo našu dozu misterije kada neobičan sled događaja dovede do toga da sve te osobe iskrvare na smrt. Ovo je jedna od najzanimljivijih scena. U uvodnom delu bitno je posvetiti pažnju detaljima, jer se u filmovima ovakvog žanra ne okleva sa upotrebom ‘Čehovljeve puške’ i referenci koje će biti ključne za razrešenje zapleta. Poenta je u vezi između žrtava, razlogu zašto su izabrane za odstrel. Zanimljive su scene gde Lokhart na mestu zločina pronalazi dokaze, i koliko pažnje je posvećeno tome.

Film se dalje odvaja na segmente Lokovog života isprekidanog periodima od devet godina, do tačnog datuma kada su se ubistva desila. Taj dan za Loka ima više značaja nego ostali – tada je jurio za ubicom, pokušao da reši zločin i propao (zbog čega se tradicionalno održavaju protesti); zatim, tog dana je izgubio ženu, ali i dobio ćerku.

Zaplet i razlog tolikih ubistava se poklapa sa trenutnim stanjem u svetskoj politici i ostalim slučajevima masovnih ubistva. Opravdavanje selektivne eliminacije je dosta slično s pogubnim idejama gorućih teorija o slobodi govora i političkim opredelenjima. Obeležiti nekog, čija se vizija ne poklapa sa vašom, kao teroristu, i brutalno ga kazniti, čini se pravednim, jer ko bi smeo braniti osobu za koju se govori da priželjkuje anarhiju? Šta ako Vas obeleže i napadnu? Sada se menja priča, je l’ da? Film se dotakao teške teme i nije ponudio alternativno rešenje za izbegavanje apokaliptičnog scenarija viđenog u prvoj sceni. Možda je poenta u opasnosti koja vreba ispod neupućenosti. U suštini, ovo je priča o moralu i odlukama koje mogu da utiču na svet budućnosti. Navodi nas da se pitamo da li bismo, ako bi se ukazala prilika, učinili nešto da sprečimo zločin.  Naravno, to nije tako jednostavno, jer percepcija zločina se u filmu dodatno muti i to takođe treba uračunati pri odluci.

Dobre strane

Moram priznati da je tok radnje realan i logičan, jer posle prvih devet godina, Lok se vratio svom životu, malo pažnje posvećuje prošlim događajima i to ne utiče toliko na njega. Filadelfija je za taj period imala dovoljno ubistva, te se detektiv navikao na to i sve je postalo norma u njegovom životu. On ima i vezu s porodicom, stara se o kćerki jedinici. Ponovna pojava serijskih ubistva navodi ga da se zapita da li počinje da ludi i kako to da su ubistva doslovne replike onih od pre devet godina. Pored toga, detalji iz prve serije ubistva postaju važni za priču, tako da je ovo tren kada se Lokhart opredeljuje da posveti život hvatanju zločinca, ali i da shvati uzrok ovih ubistava.

Bojd Holbruk kao detektiv i Kleopatra Kolman kao ubica su dobri glumci, njihove uloge su jake, snažne, prirodne, i verujem da su mogli više da ponude i urade u filmu. Početni odnosi između likova ne trpe velike promene, čak ni pomeranjem perioda na narednih devet godina. Da se režija odlučila za malo realniji prikaz, svi bi likovi pretrpeli transformacije koliko i glavni junak. Dva puta po devet godina je dovoljno vremena za odgovarajuće karakterne promene i razvoj.

Drugim pomeranjem perioda na devet godina kasnije, detektiv je napustio službu da bi imao više vremena da se bavi nerešenim slučajem. Njegova opsesija i odlučnost da ispravi grešku ovde uzima maha, što je logičan korak za čoveka njegovog sklopa. Umesto policajca, on postaje privatni istražitelj, dovoljno blizu i daleko od zakona. Ne vidimo kako je on došao dotle, da putuje s gomilom kutija s dokumentima na zadnjem sedištu, ali slika i scenario prati i usvaja tu promenu umesto nas, te Lokhart izgleda kao fanatik teorija zavere, čovek bez osećaja za higijenu, bez osećaja za porodicu i bez drugih interesovanja. U raspravi sa šurakom on potvrđuje naš stečeni utisak promene lika rekavši da mu je više stalo da bude dobar policajac, nego dobar otac. Iako zvuči preterano da se neko tako odvoji iz društva i udovoljava sopstvenoj ludosti, način na koji je ovaj segment prikazan nije usiljen, nije težak za gledanje i ne zamara.

Tehnologija prikazana na filmu prati tok vremena, pa su pejdžeri smenjeni rasklopivim telefonima, stari policijski automobili modernijim. Evolucija scenografije prelazi s vlažnih ulica devedesetih na prostrani i pomalo depresivni krajolik predgrađa novije arhitekture. Sve se to lepo uklapa u delo, čak i ton svetla se menja od jednog doba do drugog, pa su devedesete jakih boja i kontrasta, a dvehiljadite su bledunjave, sive i beživotne.

Muzika radi za nas, tako da ne morate da se uživite da bi doživeli scenu. Kada dijalozi utihnu, ostaje nam horor muzika, povremeni rok i hevi metal u kulminaciji radnje, kao i instrumental verzije koje traju tokom cele scene i nisu isprekidane pri smenjivanju kadrova. Dramatična muzika daje ton filmu, savršena uz beznađe i konfuziju napetih segmenata.

Delo sadrži i umetničke kadrove gde se slika deli na dva dela, na primer. prvi je televizija i izveštaj o procesu istrage, dok je drugi scena u kuhinji. Slično je i u početku sa žrtvom u restoranu dok priprema jelo. Na žalost, ovo nema posebnog značaja i nema težinu. Te scene se svode na zanimljivu formu bez zapažene simbolike. Šteta je što se ceo film nije oslonio na umetnost i ‘čudne uglove’, jer bi time film dobio na kvalitetu. Ipak, ovo stavljam u dobre strane, jer je uložen trud na simpatičnu ideju koja u montaži nije najbolje uspela.

Dijalozi su prilagođeni frazama i ponašanju onog doba, tako da se dobija autentična slika nekadašnjeg. U drugom gledanju se više primećuju te razlika između tri sudbonosna datuma. Skoro se stiče utisak da gledate isečke iz drugih dela, a ne jednu produkciju.

Loše strane

Kraj je zbrzan. Nekoliko novijih filmova o kojima sam pisao imaju isti problem: prebrz kraj, preveliku ekspoziciju zapleta i korelacija bitnih za radnju i likove. Uporno se kulminacija ostavlja za kraj, jer izgleda da posle poentiranja nema šta drugo da se kaže, uradi, osim da se okonča odjavom. Tek na kraju se vidi odakle ideja za ovaj film i šta je umetnik hteo da kaže. Po mom mišljenju, nije rekao ništa pametno. Nekako, opravdava se tuđa žrtva za veće ciljeve, s tim da je naglasak na ‘’tuđa’’. Žrtvuju se i junaci, mada ni približno onome što nameravaju učiniti ‘neprijatelju’. Ovakva filozofija je zabrinjavajuća.

Razvoj likova vidi se više kod junaka jer je radnja fokusirana na njega, dok zloća ostaje statičan i nepromenjiv u odnosu na radnju filma. Razumljivo, ubica ima vremeplov, možda zato ni ne stiže da se promeni. Ako već postoji veza između detektiva i ubice, a sudeći po filmovima slične tematike mora da je ima, nikom nije palo na pamet da se ta veza iskoristi, bilo pri prvom susretu, bilo kada akcija eskalira preteći da prouzrokuje civilne žrtve. Treba uzeti u obzir da su možda izbegavali kliše, jer su detektiv i ubica različitih polova. Svejedno, ne možemo da zanemarimo neispunjena očekivanja publike.

Uplitanje Meseca i senki u naslovu ima veze sa položajem Meseca i njegove senke u odnosu na Zemlju, od čega zavisi otvaranje posebnog mosta za prelazak u prošlost. Koliko sam ja vremena proveo da napišem ovaj pasus, toliko vremena je bilo potrebno da se u filmu pojasni teorija putovanja kroz vreme. Previše kul naziv za prelako sklepanu teoriju, koja više zalazi u misticizam nego u nauku, posebno ako se radnja dešava u relativno moderno doba, sa mobilnim telefonima, teorijom relativiteta i vatrenim oružjem.

Zaključak

Moje mišljenje je da je filmu nedostajalo više umetničkih uglova, malo dubine, malo više misterije (misterija vezana za naslov se ne računa, i tako je razjašnjena dva minuta pred kraj) i malo više fokusa na psihu detektiva Lokharta. Uviđam potencijal, mora da je to problem. Uviđam i propuste takođe, mada me to nije sprečilo da uživam u filmu. Postoje problemi, ali se produkcija nije posvetila razrešenju istih, već je prešla preko njih. Ovo je mogla da bude veoma dobra umetnička obrada staromodne teme, a zaglavila je na nivou komercijalnog dela.

Od 10 Zvezdica kao najvišom ocenom za fantastičan film, i jedinicom za promašaj, U Mesečevoj senci ocenjujem sa 6 Zvezdice. Misterija je dobra, likovi su uverljivi i prva polovina filma je mnogo bolja od druge.

Pronađite ga i pogledajte, mislim da će vam se dopasti. Ukoliko očekujete nešto više od Netfliksa, bliži se Nova godina a s tim i gomila najavljenih novih filmova. Do sledećeg čitanja, bez panike.