Šest priča

VITEZ 

U neobičnom društvu sedi jedan vitez. Barem mi neće biti dosadno na monotonom putovanju od Petlova do Stare varoši. Vozim se u velikoj crnoj kočiji koju vuku četiri konja. Imam pogled na zapadnu stranu puta sa čijeg će horizonta nestati planine i zameniti ih ravnice i rojevi šumaraka.

Gospođica Jelena je kriva zato što nisam primetio tu promenu prirode napolju, ne bih primetio ni da vulkan besni. Zlatni uvojci spuštali su joj se do bujnih grudi prekrivenih nebojenom vunom. U početku ih je krila držeći jednom rukom plašt od istog materijala, ali se tokom puta, hvala krugu, opustila i zaboravila. Gospođica je bila neisprošena. Putovala je kod svoje sestre a to je bio dobar znak. Mlad sam vitez, možda i slavan. Prava prilika.

Pokraj Jelene sedeo je sveštenik. Brada duža od kose vijugala mu je do pola stomaka. U ruci je stiskao svoj molitvenik sa pozlaćenim krugom na koricama i s vremena na vreme bi ga otvarao kako bi pročitao po koju molitvu u sebi. Bio je jedan od onih popova koji striktno drže do obreda i svojih govora, čak je obišao kočiju uz molitvu kako bi nam izmolio zaštitni krug tokom putovanja. Malo mi je neprijatno da ga opišem kao fanatičnog. Podsećao me je na one visoke sveštenike sa zlatnim tananim krunama u obliku prstena koji su me proizveli u viteza. Izbegavao sam da gledam u njegovom pravcu koliko mi je pristojnost to dozvoljavala.

„Još pite?!“ upitao je trgovac gurkajući svog sina da nas posluži. Prijateljski osmeh pun razumevanja i vedrine jeste prijao ali iz očiju mu je izbijala pohlepa.

Dva zlatnika do pišljive varoši? Za koji groš više mogao sam kupiti konja i prejahati do Sivograda, ali jutros mi se činilo da će padati kiša. Bio je jedini koji je na trgu nudio prevoz u pravcu u kom sam se ja zaputio tako da sam morao da pristanem.

Dečak je ispružio oval sa pitama ali su ga svi sem najamnika učtivo odbili. Kada sam ušao u kočiju mali je opčinjeno gledao u moj mač i moje odelo. Kao i svako dete u tim godinama, pa kao i ja što sam bio, sanja da jednog dana postane vitez. Prosto mi je žao da mu srušim snove o časti i hrabrosti, koju uistinu vitezovi ne poseduju. To maleno dobroćudno lice nije mnogo ličilo na oca. Šteta ako ga ovaj nauči da postane lisičiji trgovac.

„Pita je odlična, mali, daj još jednu.“ Reče najamnik ne obazirući se na pristojnost. A i zašto bi? Niskog porekla, surovo odgajan na nekom selu krugu iza cipela. Njegove sitne oči su me odmeravale kad je mislio da ga niko ne gleda. Ljubomoran je. Šta ja tu mogu? Nije bio u pravo vreme u pravoj bitci. Nije imao priliku da se istakne poput mene. Rukom je obrisao mast sa usta a onda je stavio na balčak svog neuglednog gvozdenog mača. Nesvesno sam dodirnuo srebrnu jabuku mog mača od čistog čelika, ta masna ruka nikada neće biti dostojna viteštva. Odlučio sam da ga ignorišem, ipak, mene čeka moja utvrda, balovi i gospe visokog društva a njega slama u nekoj štali, debela krčmarica i taverne prostog sveta. Okrenuo sam se ka Jeleni čije su krupne sanjive oči gledale negde u daljinu. Delovala je tako krhko i nezaštićeno da mi je prosto bilo žao kada sam je prenuo iz misli.

„Volite li jahanje?“ upitah tek da joj dam do znanja da je nisam zaboravio i da kod mene ima šanse. „Moja utvrda poseduje štalu sa desetak rasnih, ratnih konja…“ Možda je i ona niskorođena?

 TRGOVAC 

Danas sam zaradio čistih šest zlatnika. Ako ne računam robu koju sam prodao, bila je to odlična zarada za ovu nedelju. Ako ih dobro napojim vinom i nahranim pitom možda uspem da ugovorim neke poslove na duže staze. Prvi je podlegao pop.

„Koliko Vam vaspitani sinčić ima godina?” upitao je dok je ispijao vino.

„Deset, časni oče, molim vas poslužite se i pitom da vam ne pozli od vina. Napolju je toplo a kočija se trese previše.” Osmehnuo se i pružio ruku ka tanjiru koji mu je Stefan poslušno pružio dok ih je kočija tresla. Sačekao sam da sažvaće prvi zalogaj a onda rekao.

„Znate ima deset a još uvek nije okružen. U našoj varoši nema tako plemenitih otaca.” Pop je podigao ruku koju su krasili zdepasti masni prsti.

„Ništa ne brinite, dragi Stanislave, obavićemo ritual čim stignemo u Vašu varoš. Kako reče da se zoveš dečače?”

„Stefan…” reče mu moj sin stidljivo.

„Divno, oče. Vidim da ste vrlo veliki i pobožan čovek. Pravi pastir ovog naroda tako da neću pitati za cenu, platiću i desetostruko ako treba. Samo da moje dete bude okruženo od strane tako svetog čoveka.”

„Krugu ne trebalo, Stanislave! Nećete mi dati ni groša. Biće mi zadovoljstvo da okružim vašeg sina.” Reče pa pruži ruku da uzme još jedno parče pite kao da će time zapečatiti postignut sporazum. Nije mi žao, sva pita i vino koje bude spakovao u svoj sveti trbuh ne može me koštati više od srebrenjaka a za prokleto okruženje neki popovi traže i po ceo zlatnik! Pljačka, kažem ja.

Devojka mi za sada deluje nezainteresovano, otpila je malo vina ali pitu nije ni pipnula. To je sigurno zato što nije mogla da vidi moje bogatstvo. Neka. NIje tako kratak put do varoši, daću joj do znanja. Sve bi žene postale kurve kada bi im ponudio svilu i nakit koji nameravam da ponudim ovoj lepotici. Naći ću joj neki dobar smeštaj i zatrpavati je poklonima. Moja draga Marta već je mlitava a poslednjih godina su joj izrasli brčići. Drugim rečima, moja žena je postala baba. Vreme je da čovek poput mene nađe sebi mlađu i lepšu, ljubavnicu.

Ser Marko bi mi mogao dati preporuke tamo u Sivogradu. Sa njegovim pečatom, mogao bih izbeći porez ali još je tvrd orah. Nije mu bilo po volji što mi je dao dva zlatnika. Ne znam kako je mislio da putuje jeftinije bilo gde da je potražio prevoz. Neka ga. Tamani moje vino kao da je njegovo, smekšaće.

Marjan nije zaostajao za vitezom što se vina tiče. Samo nek loče, ima da mu zakinem onaj zlatnik što sam mu obećao. On je pravi lopov! Uzeo mi je dva da bi štitio moju robu od razbojnika do Petlova i hteo je još jedan u povratku da bi štitio putnike. Reći ću mu da je popio toliko vina i pojeo toliko pite. Uostalom sa nama se vozi vitez. Još mi merka Jelenu. Bestidnik i glupak. Šta siromah ima da joj ponudi?

SVEŠTENIK 

I stvori gospod krug, da širi granice njegove volje i stvori svetlost da obasja duše unutar njega. Vremena su čudna a svetlost ljudi varljiva i zato ja postojim. Moja misija je da potisnem tamu u njima, jer samo čovek u svetlosti kruga je čovek. Krenuo sam na drugo hodočašće u svome životu. Obići ću sve zemlje i gradove koji se nalaze u svetlosti kruga i ponovo stići na svoje polazište. Jer to je suština. Ne postoji početak i kraj. Sve ide u krug. Da bi smo mogli da se rodimo moramo prvo umreti a kad udahnemo život moramo ponovo stići na njegov kraj. Kada bi kruženje stalo, nestala bi svetlost, a ako ne postoji svetlost, sve će nestati. Zato sam ja tu, ubica tame, izaslanik svetla. Svaki čovek se rodi sa senkom i iskrom, začecima tame i svetlosti. Senka se mora obasjati kako bi čovek išao putem kruga.

Moj put trenutno vodi ka Staroj varoši pa ka Sivogradu iza nje. Hodim u svetlosti i rasterujem senke. Verujem da će današnji dan proći po krugovoj volji. Dragog dečaka okružiću svetlošću. Dobro znamenje je što na ovo delu puta sa nama je i vitez. On mi može pomoći jer tama je ponekad snažna a njegov mač iskovan u svetlosti.

Lepa devica je vrlo tiha i prijatna. Ponudiću i njoj godišnje okruženje. Treba uskoro da se uda i da rađa dobru decu koja će rasti u svetlosti kruga. Te bele vešte ruke stvorene su za preslicu, da joj budući sinovi ne idu odrpani. Vitko i okretno telo pomoći će joj u održavanju domaćinstva i vezivanju muža za krug porodice. Stvorena je da nađe dobrog i vrednog muža. Kosa boje slame je sijala, kao da je svetica. Polako Svetislave, ti si agent kruga, odreknut ovokružnih draži.

U svetlosti kočije koju sam lično zaštitio molitvama kruga, senke kao da nisu ni postojale. Plašio sam se jedino za grubog čoveka koji je sedeo naspram mene. Njegove sive oči često su se spuštale na devicu. Krupne šake oslonio je na svoj neugledni teški mač. Pomerao ih je samo dok mu je mali dosipao vina i pružao pitu. Jeo je i pio raskalašno, to bi donekle trebalo da oslika I njegovu dušu. Pribojavao sam se da ne počne pratiti devicu kada stignemo u Staru varoš. Morao sam to nekako sprečiti.

„Koliko ti je godina, sine?” upitah ga.

„36, oče.” Reče češući se ispod brade od nedelju dana.

„Dugo se baviš tim poslom?” Tim đavoljim poslom. Ubijaš za pare.

„Od kada sam bio sposoban da nosim mač.” Nasmejao se ironično. Bezobraznik.

„Loš je tvoj posao. Ponekad pun senki. Zašto se ne ženiš? Vreme ti je.” uozbiljio se. Odmeravao me je tim ledenim očima. Ja hodim u svetlosti ne plašim te se. Želim ti pomoći.

Trgovcu nije bilo pravo kuda je razgovor pošao.

„Dragi oče, razumem vaše strahove. Složio bih se sa Vama da posao najamnika može biti krvav i senovit ali to nije slučaj sa Marjanom. Da nije najamnika, bilo bi mnogo više zaseda i pljački na putevima. U zemljama trgovine bi stale. Naš Marjan ne bi ni mrava zgazio. On je zaštitnik, nije ubica.”

„Ubio sam više ljudi nego što je u ovoj kočiji. Ubio sam ih više nego što ih poseduje cela varoš. Ubio sam ih za krug časni. Za apsolutni mir i svetlost.” Reče najamnik pa otpi malo vina sve vreme gledajući kako ću odreagovati. On je smešan ako misli da se tako lako da isprovocirati božiji čovek. Ser Marko ga je pogledao preteće pa stegao svoj balčak. Preko Jelene pružio sam ruku ka vitezu i potapšao ga po ramenu. Nisam smeo izazvati krvoproliće zbog bezbraznog jezika.

„Ti pričaš o ratu, sine. Krug svima prašta, pogotovo onima koji su se borili da bi se odbranili od tame. Ponekad čovek mora da ogrne senku. A to nije greh ako njegov mač udara zarad svetlosti.” Nisam dozvolio da mi se oseti bes u glasu. Ja  sam čovek kruga, njihov pastir. Pa kako oni da se ponašaju ako ja dopustim besu da uzme svoje?

„Marjane, pređi kod Sime. Vreme je da izvidiš okolinu.” Tiho reče trgovac kroz zube. Najamnik nas sve odmeri pogledom, opet se iskezi pa se provuče kroz prozor kako bi se prebacio na kočijaško mesto pored konjušara.

„Da li mu pravedno sudite?” upita Jelena anđeoskim glasom i dalje zagledana negde u daljinu. Postavila je pitanje svima i nikom. I svi odgovorismo u glas kao da je svako od nas mislio da je pitala isključivo njega.

„Mislio sam da je pametno izbeći svađu.” Reče trgovac.

„Da!” reče vitez.

„Sudim senkama u njemu,” rekoh ja.

Da sam bio sam zavrteo bih glavom. Nisam primetio ranije ovo. Požuda za Jelenom jasno se ocrtavala u trgovčevim očima. Tek sada sam shvatio da se ser Marko kočoperi kada misli da ga ona gleda ili sluša. A ja? Zanemarivao sam da ulažem napor da mi oči ne šetaju po tim sunčanim uvojcima. Blago se stresem svaki put kada mi rame dodirne njeno dok nas kočija baca levo desno. Kakva je to magija? Kakve to paklene veštine izbijaju iz ove žene te nas sve privlači sebi? Čovek sam kruga a ipak me njena magija zove?

Izgubljen u svojim mislima osmotrih je kako se zbunjeno osvrnula pa onda postiđeno nastavila da gleda pravo. Ruka joj nesigurno povuče ogrtač, kao da želi da se pokrije njime i nestane. Tada je počeo da se diže. Skamenih se od zaprepašćenja. Ja! Čovek kruga! Koji je već odavno savladao životinjski instinkt koji me razlikuje i uzdiže iznad običnog čoveka! Ja sam pored ove žene opet spao na biće sa životinjskim nagonom! U sebi sam počeo pevati molitve, dozivati Gospodov lik u krugu, dozivao svetlost da mi da snage. Ništa! On je nastavio da se puni krvlju! Naduo se toliko da me je bolelo. Jedva sam obuzdao ruke da ga ne dodirnem, da ga lepo namestim jer me je žuljao u čakširima. Oh, taj pogani mač! Ona je moćna veštica. Njene senke su uspele da prodru zid mog kruga. Okružite me nebesa!

Pa ipak, ostao sam nem i na mukama. Nisam smeo izgovoriti tako nešto naglas! Pustio sam da kočija putuje sa mirom. Barem dok ne nađem bolji dokaz. Jadna devojka… Moram isterati tu senku iz nje ili je moram ubiti…

DEVICA 

Pažljivo Ana, svet je bodljikav. Često govorim sebi. Toliko me je puta ubo da sam se možda i navikla na rane. Ovaj put je opasan za mene ali opasnost je uvek bolja od smrti. Opasnost je bolja od ovakve pokornosti. Zlotvori kruga oteli su mi sve što volim i proglasili me vešticom. Mogla sam da umrem odmah ili da odem na ispovest kako bi mi sveštenstvo oprostilo grehove.

„Jedino tako ću uspeti da ti oteram senke i oprostim dete.“ Rekao je visoki sveštenik Boris.

„Izdrži, pa ćeš živeti u svetlosti kruga.“ Kroz moje jecaje rekao je Borisov vitez koji me je vezao kada su shvatili da mi se ne dopada način na koji visoki sveštenik prašta.

Posle svega što su mi ova dvojica uradili i šta su uradili mojoj porodici oni pre njih,  da sam u dubini duše prihvatila krug, ostala bih sama i jadna do kraja života. Krv mojih predaka jaka je u meni ma koliko je okruženi prolili. Blagi i pravedni bogovi mojih otaca i dalje obasjavaju moje srce. Gospod kruga mi je surov i stran, a neki od njegovih vernika potrudili su se da ga nikada ne zavolim. Ovaj sveštenik Svetislav kraj mene, učinio mi se kao dobar i čestit čovek poput sveštenika Danila, Marijinog brata. Ali kako put odmiče, Svetislavov pogled sve više liči na pogled visokog sveštenika Borisa.

Kada sam videla ova dva najjača predstavnika kruga i kada sam shvatila da ćemo putovati u istoj kočiji, pomislila sam da mi bogovi šalju neki znak. Vrlo mračan. Da je trgovac objavio da polazimo neki trenutak kasnije, odustala bih.

Trgovce i najamnike srećem često, mnogi od njih su mi se obraćali za pomoć, neki su umrli na mojim rukama zato što nisam umela da ih izlečim kao većinu. Trgovci su svi do jednog isti, debeli, pohotni i gramzivi. Retki su oni koji su me nagradili zato što sam ih iscelila. Nikada od njih nisam ni očekivala nadohnadu. Najamnici su druga priča. Ratnici koji posle rata nisu dobili dobar ratni plen niti zvanja. Ogorčeni, ljuti i često pijani. Većina od njih je odvedena u rat dok su još bili golobradi i kad se rat završio, nisu poznavali nikakav zanat, rešili su da se bave onim što su najbolje znali. Da štite i ubijaju. Istina, ima onih kojima je istinsko zlo bilo u očima, oni koji su ubijali iz zadovoljstva ne iz nužde. Kada sretnem takvog uvek se trudim da budem neprimetna. Marjan je pripadao onom drugom tipu. Pored sve zlobe koju je tiho iskaljivao na sveštenika i viteza, videla se dobrota i prostodušnost. Kada stignem u varoš i pronađem tajno sestrinstvo, možda pokušam da ga pronađem. Verovatno često radi u službi Stanislava.

Kada ga je besni trgovac izbacio, nisam stigla da zaustavim reči koje su mi nagrnule iz srca.

„Da li mu pravedno sudite?” upitah a oni odgovoriše u glas.

Obuzeo me je bes kada su ga napali. Morala sam da ih pitam. Ne znam šta sam želela da postignem ali znam da sam privukla pažnju na sebe. Bilo mi je neprijatno a strah me je zagrlio kao majka dete. Odjednom mi je postalo hladno.

Nenamerno sam ih napravila budalama. Vitez to nije ni shvatio, ljutito je posmatrao sveštenika i trgovca jer je smatrao da sam njega upitala. Trgovac me je gledao značajno. Time je želeo da mi da do znanja šta želi od mene. Pre bih mu prerezala grlo sa ovim malim bodežom koji krijem u čarapi nego što bih mu dala ono što želi. Jednom su to uradili silom Boris i njegovo pseto, više nikom to neću dozvoliti. U to se uverio onaj seljak što me je uhvatio da spavam u njegovoj slami. Sveštenikovo ćutanje me je plašilo više od bilo čega. Osetila sam da se grči i steže pesnice. To nikako nije bio dobar znak.

Razmišljala sam o bekstvu. NIšta lakše, zamolim trgovca da zaustavi kočiju kako bih obavila nuždu. Niko me ne bi pratio u šumarak. Ali vitez… Koliko god me želeo, jedna pogrešna optužba od strane sveštenika i on bi me uhapsio. A ne sumnjam da je i sa punim oklopom znatno brži od mene. Još uvek nije završena misija na ovome svetu. Moram ostati živa i slobodna. A kad nađem tajno sestrinstvo sastavljeno od nevinih žena optuženih za veštičarenje, temelji sveštenstva biće poljuljani.

NAJAMNIK 

Ima kraće ime! Ceo put mi je na vrh jezika ali ne mogu da se setim. Bila je kasna jesen, narod se već odenuo u debelu vunu. Taj dan sam popio previše piva kada je onaj kvrgavi sveštenik na sred trga, objavio njeno ime i presudu. Bila je izmučena, raščupana i umorna. Ipak, bila je i dalje prelepa. Kvrgavac je od meštana tražio glasanje. Birali su da li da je pogube ili da joj sveštenik uz određenu kaznu u ime kruga pokloni život. Imala je sreće jer se moj odred tada vratio iz poslednjeg pohoda sa juga. Vojnici željni lepih žena odmah su glasali za pomilovanje. Meštani su bili podeljeni ali pomilovanje je zbog nas prevagnulo. Nezadovoljna kvrga okrenula se ka prljavoj lepojci u lancima. Tada joj je postavio izbor. Pogledala ga je odsutno, pomirena sa smrću i pre nego što je progovorila jedan džigljavi mršavi sveštenik je prišao i nešto joj šapnuo dok ga je kvrgavi streljao pogledom. NIje tajna da u krugu postoji razdor koji će teško biti regulisan. Nešto je promumlala tiho i promuklo da se ceo trg utišao kako bi je čuo. Odabrala je život.

Čuo sam njeno pitanje dok sam se premeštao kraj Sime. Bilo mi je drago što je na mojoj strani. Na neki način oboje smo žrtve kruga. Zbog tih sveštenika ja sam izgubio čin i zabranjeno mi je da ikad više budem vojnik. Samo zato što nisam hteo da naredim svom odredu pokolj u selu.

U kočiji je vladala neprijatna tišina samo je gazda s vremena na vreme cvrkutao:

„Još vina…?”… „Ostalo je još malo pite. Molim vas jedite…”

Ja sam mu ćornuo jedno balonče, pa ga guckamo Sima i ja krišom. Vražji je dobro. Crno i slatko k’o med. Podne se polako približavalo i teren je bio sve ravniji. Staza utabana i ravna. Truckanje znatno slabije. Prolećno zelenilo divljalo je svuda pred pogledom, sa leve strane puta borova šuma se progustila skupljajuće senke. Sa desne polja su bila ukrašena maslačkom i nanom. Poneka stena čučala je uz put a vrbe i hrastovi su bili razbacani svuda k’o pijani, razigrani gosti u nekoj velikoj krčmi. Poznavao sam ovaj put. Nešto posle podneva pred nama će izrasti Grozdina brda a u njima Stara varoš. Tamo sam se nastanio početkom zime. Gazda mi je dao sobičak i smešnu platu uz tri obroka. Moj posao je bio da mu se zajedno sa Simom staram o konjima i debelim kravama povremeno kada je išao u Petlovo da prodaje vunu i cveklu, išao sam sa njim da mu štitim tovar u slučaju da se pojave razbojnici. Za to sam dobijao neku pristojnu nadoknadu. Uskoro odlazim na sever. U Krivotoči, Lalovu ili Milidomu postoje velike i bogate krčme u kojima bih mogao dobro da zarađujem kao izbacivač.

Barem po krčmama ne zalaze mračni sveštenici poput ovog. Put kruga je lepa vera i u dubini ja sam odan Gospodu ali ne mogu da smislim te napirlitane petlove što u njegovo ime šire veru. Ironično je ali oni najviše skrnave pravu suštinu vere. Znam da će me jednom moj jezik u njihovom prisustvu odvesti na vešala. Ako ništa bar ću umreti suprostavivši se pravom neprijatelju kruga. Ruku na srce, nisu svi poput ovog debelog i one kvrge.

Ovaj visokorođeni jarac misli da je vitez, šegači mi se tu poput pauna a mislim da ne zna ni mač da drži. Bio u jednoj bitci, čekao u rezervi i iz političkih razloga postao vitez. Isekao bih ga na komade i pre nego što podigne svoj dobri mač od čelika. Paćenik ne vidi koliko je smešan dok pokušava da zavede prestrašenu devojku. Ona bi se pre udavila sopstvenom kosom nego što bi se udala za njega. Slepi glupak.

Pažnju mi je privuklo nešto neobično sa desne strane puta. Na brežuljku koji je put obilazio ležalo je nešto veliko, sivo i zelenkasto. Ličilo je na ogromnu kamenu tepsiju. Bilo je šire od gazdine vile posađeno između dva hrasta. Naježio sam se.

„Šta je, bre, ovo koji moj?” upita Sima.

„Siguran sam da ovoga nije bilo juče kad smo dolazili.” Odgovorih a strepnja mi ugrize srce. Isto se pitao i ostatak družine. Gazda reče Simi da zaustavi konje.

„U obliku kruga je! Gospod je ostavio znamenje, da opomene nevernike i grešnike.” Odmerio je Jelenu a zatim mene.

„Bolje da nastavimo, ko zna šta je to. Još nam samo fali da navučemo kakvo prokletstvo.” Reče Sima češući ćelu. Gazda mi dade očima znak i ja krenuh da izvidim. Jelena me uhvati za ruku. Ti beli ženstveni prsti milovali su mi grubu kožu. Ponadah se da će joj moja uzavrela krv ugrejati ledene ruke. Pogledah je. Iskolačila je oči dok je iz njih vrištao goli užas. Dojka joj očeša moj lakat.

„Zmijski car…” prošaputa ono što je mene morilo. Nisam smeo glasno da izgovorim. Nežno joj sklonih ruku već žaleći što me je pustila.

Krenuo sam lagano. Misleći o svom proteklom životu. Još uvek nisam bio skroz siguran da je ono Zmijski car, ali već jesam odlučio. Umreću sa sečivom u ruci. Ovom poganom svetu ionako ne treba neko poput mene. Neće imati ni ko da žali. Možda Ana. Da, Ana se zove!

„Kako možeš biti tako sigurna?” čuh popa iza sebe.

„Ako je to zmijski car, bolje da ga ubijemo dok spava. Dok mi obiđemo brežuljak, kloparanje kočija bi ga moglo probuditi. Konji već frkću. Namirisali su nešto što im se ne dopada.” Govorio je moj gazda. Kreten. Već misli koliko bi zaradio na takvoj koži. Kako sam se približavao, kamena tepsija je sve manje ličila na tepsiju a sve više na sklupčanu zmiju. Krljušt se jasno ocrtavala. Oblila me je neka euforična groznica na margini straha i ushićenja. Retko ko je imao priliku da vidi ovo veličanstveno ogromno biće.

Hodao sam polako i oprezno, isukanog mača. Čuo sam svađu iza sebe. Pop je čitao molitvu. Zmija se nije pomerala. NIsam primetio disanje. Krenuo sam polako da je obilazim i na tren se ukopah u mestu. Glava je bila ogromna i trouglasta, na glatkom čelu blistala su dva crna roga, sklopljene oči bile su velike ko moje pesnice. Usta tanka i stisnuta. Izgledaolo je kao da se smeši. Stresao sam se, podigao mač sa oštricom na dole i krenuo nečujno. Ako uspem, možda pop zaboravi da sam bio bezobrazan i proizvede me u viteza. Gazda će mi dobro platiti, traži ću dovoljno da sebi sagradim dom. Lepa Ana ili kako god da se zove možda pristine da mi bude žena. Vitez će pući od ljubomore i pokušati da isuče svoj mač poslednji put u životu. Mali, dragi Stefan će onda opčinjeno gledati u mene a ne u ovog naduvenka a ja ću ga dobrovoljno učiti šta je u viteštvu bitno. Gledao sam u deo tela koji se spaja sa glavom. Potrebno je samo snažno udariti a onda brzo raseći na dole.

Kapci nestaše. Crvene oči me pogledaše. Bez razmišljanja potegoh mač, pre nego što me strah zgrabi. Ne znam kako sam poleteo, video sam travu, pa nebo, pa opet travu i onda sam tresnuo o zemlju izgubivši vazduh. Video sam samo sivilo i ogromno, naduveno, crveno oko puno mržnje. Krvavi svetlucavi krug sa rascepinom tame po sredini.

DEČAK 

Sad mogu da plačem kada me niko ne vidi. Sima mi je okrenut leđima dok tera konje da što pre stignemo kući.

„Uhvatiće nas mrak.“ Rekao je pa pucnuo bičem. Posle današnjeg dana ja se mraka više ne plašim. Sima je obećao da nikom neće reći da sam se upišao. Pantalone sam bacio pored puta a mojoj mami ćemo reći da su bile krvave. Još ćemo joj reći da je tata hrabro poginuo braneći me od Zmijskog cara.

Zašto mu je Marjan prilazio? Da tata nije naredio da stanemo, svi bi sada bili živi. Dok je taj đavo lomio najamniku kosti ostali su se svađali, umesto da su pojurili u kočiju i naredili Simi da potera konje što brže može.

„Veštica!“ urlao je sveštenik. „Rekla je da ga ostavimo na miru! Đavola da pustimo da počiva na svetoj zemlji kruga? Nikad!“

„Sve će nas pobiti! Moramo da bežimo!“ rekla je panično Jelena ne pridajući previše pažnje svešteniku. Gledala je u viteza i u oca molećivo. Sveštenik je kažiprstom pravio krugove protiv uroka.

„Prizvala je ovog demona! Ona spava sa zmijama!“ Uhvatila je oca za ruke „Molim vas. Bežimo.“ Otac ih je lagano izvukao posramljeno gledajući u sveštenika. Vitez je isukao nož i leteo pogledom od grupe kraj kočije do  zmije i najamnika.

„Ućuti! Tvoj jezik doziva mračne nemani! Ako pisneš prognaću te van kruga!“ Lupnuo je molitvnikom po glavi kako bi joj privukao potpunu pažnju na sebe a zatim zapevao molitvu. Prodoran i dramatičan glas naterao me je da se tresem u kočiji. Lepa Jelena se zarumenela od besa.

„Nosi se i ti i tvoj krug! Zbog njega je moja porodica mrtva!“ vrisnu ona pokušavajući da nadjača pojanje. „U ime tvog kruga vojnici kolju žene i decu! Čereče nejake samo zato što ne nose tvoj krug u srcu. Ti si pravo zlo!“

„Nebesa okružite mi uši da ne slušam ovog otrov-jezika!“ pop uperi prst u viteza. „Ti! Zakleo si se da ćeš štititi krug i dobre duše u njemu!“ urlao je a svi su ga slušali kao da im smrtonosna opasnost nije u blizini koja je upravo progutala Marjana. Celog!

 „Kaljaš krug časni!“

„On se zakleo da će štititi slabe i nedužne! Ne izvrći reči!“ udahnula je kako bi ponovo zaurlala ali joj se kleveta zaglavila u grlu kada joj je vitezov nož preleteo preko grkljana ostavljajući crven trag. Sveštenik iskolači oči, moj otac se povuče. A Sime nije bilo još od kad smo stali.

„Ubico…“ prošaputa kružeći kažiprstom. Vitez ga je zbunjeno posmatrao.

„Ti si mi naredio.“

„Rekao sam da je ućutkaš! Ne da je prekolješ… krug me zaštitio.“

„Prokleo si je! Veštice se spaljuju!“

„Ubico! Moliću se za tvoju dušu…“

„Ćuti!“

„Bila je mlada, mogli smo je vratiti na put kruga.“ Onda zapoja molitvu.

„Rekao sam ti da ćutiš!“ isukao je mač. Videvši mač sveštenik samo zavrte glavom ponovo praveći krugove u vazduhu i popevši molitvu do urlika. Kleče i zatvori Jelenine krupne oči dok joj se grlo crvenkasto osmehivalo. Podigao je optuživački pogled ka vitezu.

„Mogao si joj zapušiti usta i veza…“glava mu se otkotrlja u stranu. Vitez mračnog lica obrisa mač o odoru obezglavljenog tela. Otac je hteo reći nešto ali moj vrisak im je privukao pažnju. Zmijski car je neko vreme osmatrao šta se dešava a onda zagmizao ka kočiji. Bio je dug preko dvadeset metara a glava mu je bila šira od Marjanovog trupa. Kretao se lagano kriveći mlada stabla i ostavljajući ogroman trag u travi. Vitez krenu u suprotnom pravcu ali ga otac očajnički zgrabi za levu ruku.

„Ne ostavljaj nas! Sin mi ima osam godina.“ Imam deset.

„Pusti me!“

„Platiću ti koliko tražiš!“

„Puštaj!“zaurla.

„Imam dva imanja…“ vitez mu zari mač u trbuh, a odatle pokuljaše plave i zelene zmije, ni nalik zmijskom caru. Smrad govana mi zamagli njuh a suze vid. Drhtavog glasa dozvah oca koji se sručio pokraj sveštenika i device. Vitez me pogleda posramljeno.

„Nikada nemoj maštati o viteštvu. Vitezovi ne postoje.“ Reče tužno. Pljunuo sam ga u oko. Mirno je skinuo pljuvačku, osmotrio probuđenu neman pa potrčao na drugu stranu. Zmija se naglo izvi i skoči! Zemlja se zatresla kada se sručio sa plenom u ustima. Vitez je vrištao k’o devica. Tada me zgrabiše snažne ruke i sakriše pod kočiju.

„Tiho, drago dete. Samo tiho, da nas ne čuje i krene svojim putem.“ Grubim hrapavim dlanom stegao mi je usta da slučajno ne bih vrištao. Vitez je neko vreme urlao a onda sve utihnu. Ništa se nije mrdalo. Tata nas je gledao iskolačenih beživotnih očiju. Lepa Jelena belog lica, počivala je u travi na leđima, izgledalo je kao da spava. Sveštenikova glava gledala je pobožno ka nebu dok se oko nje širio krug krvi. Sima nije ni disao. Iz ovog položaja nisam mogao da vidim šta se desilo sa vitezom. Mislio sam da ga je car do sad sigurno pojeo. Sima neko vreme nije ni disao. Kada je shvatio da neću praviti buku, pustio me je. Okrenuh se. Ogromno sivkasto, zelenkasto i beličasto telo cara, ispunjavalo je skoro ceo vidokrug. Nepomično.

„Nemaš čega da se plašiš,“ reče Sima kad je izvideo situaciju. Polako se izvukoh i uspravih. Zmijina glava poput ćelavog brega počivala je u travi. Balčak vitezovog mača virio joj je iz oka. Pola vitezovog tela ležalo mu je pokraj usta, podsetio me je na mog malog brata koji je nekoliko puta zaspao za stolom dok mu se pola tanjira večere hladilo.

Čitavo podne proveli smo u toj divljini gde je Sima položio tela na jedno mesto praveći im humku od kamenja. Ostavili smo zmijskog cara sa najamnikom i viteškim nogama u njegovoj utrobi.

Dok sam se truckao u kočiji videh poznato brdo, iza njega leži naša varoš i naša velika kuća. Suze mi opet oslaniše lice. Istresao sam sline u rukav i još jednom pomislio na umrle, krug ih zaštitio.

Pre nego što smo krenuli Sima i ja smo isklesali imena u steni. Ja sam mu diktirao i crtao slova na zemlji dok ih je on uklesivao. Sima nije znao da čita i piše a ja nisam bio siguran u sva slova pa sam mu izdiktirao sledeće:

 

Ovde leže, 

Pop, vitez, devica, najamnik, i lopov. 

                                          Ubio ih đavo. 

Nisam znao kako se piše trgovac i zmija, čuo sam da ljudi u selu tako zovu trgovce iako otac nikada nije uspeo da mi objasni šta tačno znači ta reč. Sveštenik je zmiju nazvao đavolom. Ne znam šta te dve reči znače ali znam da su im slova lepa.

Nemanja Pavlović

Ostavite komentar