Sa vodičem na čaju – Dejan Atanacković

Dejan Atanacković dobitnik NIN-ove nagrade.

Do sada, na našoj čajanci imali smo prilike da ugostimo brojne zanimljive autore i stvaraoce, pa je tako i naš današnji gost poseban. Onima koji se bave multimedijalnom umetnošću, njegovo je ime sasvim poznato. Nama koji smo okrenuti pisanoj reči, njegov roman prvenac predstavlja pravo iznenađenje i osveženje. Ovoga puta, na čaju sa Vodičem je Dejan Atanacković, autor „Luzitanije“, kome se zahvaljujemo na izdvojenom vremenu.

 

 

 

 

  • Živite u Firenci, gde i predajete vizuelne umetnosti, ali ste često u Beogradu, Vaš rad povezuje ova dva grada pa bi se zapravo moglo bi se reći da živite na relaciji Firenca-Beograd. Koliko sličnosti i razlika nosi svaki od njih i koliko u svom radu crpite inspiraciju iz svog okruženja?

Beograd i Firenca su dva vrlo različita grada, mislim da se pre o razlikama nego sličnostima može govoriti. Naravno, inspiracije u oba grada ima na pretek, mikro priča povezanih sa „velikim“ istorijama. U Firenci, moje je interesovanje poslednjih godina uglavnom usmereno na prirodnjačke muzejske kolekcije gde radim sa studentima na svom predmetu Arhivi tela. U Beogradu, teme su drugačije, naglašeno političke, ali svakako i vezane za detinjstvo, za temu permanentnog povratka, kao i za nemogućnost da se stvari vrate u pređašnje stanje.

  • Radili ste na brojnim projektima iz vizuelne umetnosti, otkud želja da se okušate i u prozi i zašto baš „Luzitanija“, tačnije odakle inspiracija za ovakvo jedno delo?

Sve je počelo pripremom rada za jednu izložbu o Prvom svetskom ratu, kada sam se, tražeći teme koje bi me mogle zanimati, zainteresovao za priču o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici. Ta tema već je na razne načine prisutna u mom radu, umetničkom i pedagoškom, tema ludila, drugosti, izopštavanja, te samim tim tema tela. Ali Luzitanija je i roman o kretanju. Mnoge ličnosti u romanu su putnici koji prelaze velika prostranstva, i koji se tokom svojih putovanja i lutanja ponekad gube i nestaju. Verovatno je to povezano s mojim kretanjima i jednim objektivnim stanjem ne sasvim definisanog mesta boravka.

  • Koliko se rad na jednom proznom delu razlikuje a koliko ima sličnosti sa Vašim redovnim umetničkim i profesorskim angažmanom?

Mislim da u mom radu postoji kontinuitet. Oduvek su se preplitali razni metodi. Tema rada određivala je način na koji će biti realizovan. Ponešto je zahtevalo da bude video, drugo je podrazumevalo muzički ili zvučni element, ponegde je to bio rad sa različitim grupama ljudi, a tekst je skoro uvek prisutan. Nalazim da je prozni rad u osnovi vrlo sličan svakom drugom načinu proizvodnje slika. Naravno, roman, kao mesto susreta pisca i čitaoca ima i tu mogućnost da stvori vrlo raznovrsne doživljaje, ritmične senzacije uporedive s muzikom, upečatljive prizore, ali i protok slika kao na filmu.

  • Šta je, za Vas, Luzitanija?  🙂

Luzitanija je jedna zanimljiva avantura koja se od samog početka povezala s raznim okolnostima mog rada i života. Važno je da umetnost ne bude nikada izdvojena iz života. Zato se kroz umetnička dela, u raznim sferama umetnosti, često iščitavaju životi autora čak i kada o sebi ne govore biografski ili u prvom licu. U Luzitaniju i njene junake ugrađeno mnogo toga ličnog, pojedine osobine, navike, opsesije. Pritom, Luzitanija je nastajala kroz mnoga putovanja i kretanja. Pisao sam je, tokom dve godine rada, sem u Beogradu i Firenci, na mnogim drugim mestima gde me je put vodio. Bez sumnje je svako od tih putovanja, u nekoj meri, zajedno sa drugim zbivanjima u mom životu, na neki način utkano u roman, bilo svesno bilo nesvesno.

  • Postoji li neki poseban razlog što ste izabrali Besnu kobilu za izdavača?

Zapravo, nije bila reč o izboru, već dugogodišnjem prijateljstvu sa Goranom Lakićevićem. Njegov je, zapravo, bio predlog da se kratka priča koju sam napisao kao deo vizuelnog rada  na temu beogradske psihijatrijske bolnice pretvori u roman. Rad na romanu odvijao se kroz odličnu saradnju i mnoge konsultacije o sadržaju i formi romana.

  • Koliko Vas ohrabruje uspeh prvog romana i da li je ovo prilika da nam možda najavite još jedan?

Rano je za najavu novog romana. Ono šta mogu da najavim je zbirka kratkih priča za koju se nadam da će izaći na jesen.

  • Obično pitamo naše goste, pa  ćemo i Vas, sa kojim autorom (ili umetnikom), bez obzira na epohu, biste voleli da ’popijete šoljicu čaja’?

Najpre mi je pao na pamet Vudi Alen, u Njujorku sam se sasvim slučajno našao u knjižari iz jednog njegovog filma, pa je to bilo, u neku ruku, kao da sam i njega ga sreo. Rado bih se družio, da je bilo prilike, sa Mišelom Turnijeom. Voleo bih da ga čujem dok naglas čita Kralja Vilovnjaka. A kada bi bilo moguće da se vratim koji vek unazad, vrlo bih rado posedeo sa Kasparom Davidom Fridrihom, slikarom, na nekoj obali odakle se pruža pogled ka uznemirenom moru. Verovatno ni on ni ja ne bismo rekli ni reč.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: