Poslednji džedaj – ili film koji je mogao biti (2)

U prvom delu ove vrlo ozbiljne analize, čitali ste o autoritetima i borcima za slobodu, i kako je, za razliku od klasičnih „Zvezdanih ratova”, „Poslednji džedaj” pokušao da nas ubedi da je ipak autoritet u pravu, iako je u istom spektakularno propao, ne zbog same ideje, nego problema sa postavkom (setup) i rezultatom (payoff), tj. razmimoilaženjem između istih. Sada ćemo da bacimo pogled na mutniji, ali veći problem, koji je na kraju obesmislio sam film.

Sve nijanse sile

Da pošalica „pedeset nijansi čega li god” već nije toliko izlizana, ovde bih joj našla mnogo bolju primenu nego u originalnom delu, jer da se razumemo, to je savršen naslov potrošen na užasnu knjigu. Nego, o čemu pričamo ovde? Sivim džedajima? Moguće, ali iako sam veliki fan franšize, do fanfika još nisam stigla, tako da se u dotične ne razumem. Ipak, o filmovima neko skromno znanje imam, stoga sam primetila da se iz „Poslednjeg džedaja” preliva želja da se podriju stubovi klasičnih „Zvezdanih ratova”, te uvede neka nova klasifikacija dobra i zla, ona koja ne vidi samo džedaje i sitove, nego i one između, kojima je dosta gluposti dve mejnstrim partije koje se samo smenjuju na vlasti, dok narod pati kako god da okreneš. Setite se ovoga svaki put kad vam neko kaže da ne treba ubacivati politiku u umetnost. Politika je život, i nemoguće je izbaciti iz slike istog. Jedino što se može učiniti je umetnosti dati prioritet, jer u suprotnom dobijemo, između ostalog i – „Poslednjeg džedaja”.

Ovo je takođe jedna od klasičnijih priča, doduše, popularnost joj je porasla u modernije doba. Ovaj narativ priča o dve zavađene strane, koje jedna drugu vide kao ultimativno zlo, a nekada možda samo kao protivnike, kao i dvoje pojedinaca, uglavnom mladi romantični par, koji se upoznaje i otkriva da nije sve tako kao što su im stariji pričali. Mladi završe priču zaključujući da sredina ipak postoji, te da nije sve crno-belo, već da je svet sazdan od nijansi sive, e sad, koliko njih, to već zavisi od priče.

Pretpostavljam da ovde, pošto sam objašnjenje dala prvo, već znate na šta mislim, ali ovo je lakše za intuitivno shvatanje i većina publike koja je osetila „osećaj pogrešnog” kada je Rej rekla „ne” Kajlu Renu kad joj je pružio ruku, već zna zašto, a vi koji ne – pa, dosta vas jeste kada sam počela da pričam o tome.

Iako je Holdo-Po priča interesantnija za objašnjavanje, čak, i raspravu, ipak je crno-bela u logičnom smislu, mada jeste povod za ovaj članak. Rej-Kajlo dinamika, s druge strane, jedini je razlog za sam naslov, uvod i zaključak. To Rejino „ne” je ubilo ovaj film, ne zato što je „ne” obavezno tačan odgovor za ovaj univerzum, već zato što je to pogrešan odgovor za ovaj film.

Opet smo došli do iste priče iz prethodnog članka – razlike između osećaja u filmu, postavke, i razrešenja, odnosno rezultata, koji ti je praktično izgovoren. Jedini razlog zbog kog je Rej rekla „ne” je to što su scenaristi to želeli, a ne zato što je to pratilo logiku filma. Kako ovo znamo? Pre svega, Rej i Kajlo nimalo ne liče na džedaja, tj. sita. Ta veza između njih je nešto neviđeno u klasičnim „Zvezdanim ratovima”, čime svedoči i sam kraj filma – ona je potpuno lična i ne pogura nijedno na definitivnu stranu. Rej na početku izjavi da pripada svetlu, dok Kajlo nikad nije obožavalac tamne strane, nego više svog dede, a pre svega bunta protiv svetla, pri čemu je tama samo zgodno sredstvo u tome.

Rej se, za razliku od Luka i Anakina, ne libi da zaroni u dubinu sile, pa čak i njenu mračnu stranu. Rej ne interesuje da li je sila dobra ili zla, ona vidi ljude kao dobre i zle, a silu kao čist alat, što joj i sam Luk kazuje, shvativši da Džedaji ne treba da imaju monopol nad njom. Samo ocrnjenje Luka govori o ambivalentnosti današnjeg heroja, koji ima i mračnu stranu koja ga ne čini manjim herojem, samo realnom osobom koja se s tim bori svaki dan – poput Poa i Holdoe, koji takođe greše, ali ipak imaju tretman potpunih protagonista priče. Svi oni, zajedno, svedoče o sivoći stvarnosti, gde niko nije zao jer je tako napisan, već zbog toga što je zaista bio izdan ili primoran u određenom trenutku (Anakin je naprotiv, izdao samog sebe, te je zao jer je u njemu bilo to zlo).

Rej je potpuni džedaj, čak iako u njoj Luk vidi snagu koje se već jednom uplašio. Ali, nije samo snaga tu, tu je i tamna strana sile. Luk je i dalje džedaj, iako je pokušao da ubije sopstvenog sestrića. Znači, biti miran i igrati po pravilima više nije čista definicija džedaja. Džedaj je onaj koji misli dobro.

Sada, Kajlo Ren ulazi na scenu. Jer, iako ne misli dobro, on u stvari ne misli ni zlo u ultimativnom smislu, naročito kada se upetlja sa svetlom Rej. On joj, posle bitke u kojoj mu ona spašava život, pruža ruku i poziva je da napusti sve. Da razbije tu dualnost i da zajedno počnu novi pokret – onaj koji ti daje pravo izbora. Jer, Anakina je to dovelo na tamnu stranu – nije mogao da bude svoj. Kajlo Ren, cmizdravi, priučeni klinac ima veću emocionalnu stabilnost od Darta Vejdera. Toliko, da shvata da ne mora da bude rob niti jedne strane. Sve to, kroz dve trećine ovog filma, zajedno sa istorijom franšize, kazuje nam da je Kajlov izbor ispravan. Odbacivanje kanona, i nalaženje slobode od tiranije, bila ona obojena u belu, ili crnu boju.

Zbog čega?

Rajan Džonson, režiser i scenarista ovog čuda, postavio je izuzetno zanimljivu priču koja je „Zvezdane ratove” mogla povesti u nove ere, nasuprot recikliranju Džej-Džej Ejbramsa. Zbog toga, pored ovih promašaja, Džonson zaslužuje veću ocenu zbog same postavke, zbog pokušaja. Jedino, nije jasno, zbog čega? Kako neko može da napravi dve tako krupne greške, koje bilo koja šuša na internetu može da uoči (ahem, ahem)?

Ovo je, uprkos sveopštem odoboravaju koje će dobiti od većine internet gikova, ipak kontroverzno mišljenje, jer je baš to, isključivo, mišljenje. Iako je Kejtlin Kenedi, glavni producent novih filmova franšize, davala svoja zapažanja vezano za temu odgovora koji ću pretpostaviti, ipak je ovo Džonsonov film, kao što je prošli bio Ejbramsov.

Naime, kada se radi o političkoj korektnosti i diverzitetu kastinga, pa čak i zapošljavanja sa druge strane kamere, nikad nisam imala ništa protiv. Čak, što se glumaca tiče, donekle i podržavam, jer, medijska prisutnost stvarno znači, kako za grupe tako i za pojednice (samo pitajte Vučića i Trampa), dok su loše strane umanjene tipe što se u tom ogromnom Los Anđelesu može naći nego dovoljno dobar sa odgovarajućim atributima, koji će uz dobru režiju, odlično odglumiti ulogu. „Zvezdani ratovi” su možda školski primer toga, jer sve uloge sasvim dobro leže glumcima, te ne verujem da bi bile mnogo bolje ili gore da se radi o drugim osobama. Većina problema leži u režiji i pisanju, a sve ostalo, u odnostu na to, gotovo nebitno.

Ono što ne valja je kad se ta korektnost uvuče u samu priču, kada se previše forsiraju određeni elementi, do granice neprirodnosti, jer im se ne da dovoljno vremena niti prostora da se razviju. Od toga najviše pati Rejin lik, sa tim novonastalim klišeom da žene sve mogu bolje, odmah i da im ne treba trening. Time čine protivuslugu ženskom svetu, što me i lično vređa, jer omalovažava sav trud, u nekim profesijama čak i veći nego muški, koje su žene uložile da postanu ono što jesu.

Ipak, sve političko se da preživeti. Poruke često umeju da budu nebitne za kvalitet dela, naročito ako ne pogađaju većinu ljudi, što sa političkom korektnošću i jeste slučaj, iako smo mi na internetu poprilično glasni i stoga, svesni toga. Ono što politika ne sme da dotakne je sama struktura priče, što se ovde desilo, barem jedanput. Meni se čini, oba puta, jer, znamo šta se dešava iza kulisa, a i prvi je toliko očigledan, da i drugi postaje sumnjiv.

Ništa ovde neću objašnjavati, to sam dovoljno učinila u prethodna dva dela članka. Za prvi ću postaviti samo jedno pitanje. Kakav bi rezultat konflikta bio da je Po žensko, a Holdo muško?

Za drugi, više sam se vodila osećajem, jer, u celom filmu, muškarac nikad nije u pravu, i žene svaki put spašavaju muškarce. Rouzina sestra, Rej, Rouz… U pravu je i Holdo u odnosu na Poa, a Leja ubedi Luka da su džedaji sasvim OK, iako sve u filmu govori da je Luk u stvari došao do filozofske istine. U takvoj situaciji, u meni je sve počelo da vrišti – neka muško barem jednom bude u pravu! Ali, ne, Rej bira pogrešan odgovor, i umesto da je za to kazni, film je nagradi, iako je prekršila logiku tog istog filma. Sve ovo je objašnjeno tom bolesnom logikom da sada žene zasluženo i nezasluženo moraju biti one sa autoritetom, čak i ako za to nikakve logike nema. Ne znam koma ta politika u stvarnosti pomaže, ali jedno vam garantujem – ženskom svetu nikako, verujte mi na reč.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: