Zvezdani ratovi: Poslednji džedaj – ili film koji je mogao biti (1)

Stekli smo naviku da već neko vreme recenzijama dodajemo Marvine – ocene našeg proroka, koji vam kazuje koliku bi ocenu u školi dotično delo dobilo. Međutim, za koji dan izlazi autopsija jednog od najgorih horor filmova u 2018. godini (pazite, tek smo na pola), što zaslužuje okruglo nula Marvina, pa kada već nema Marvina, nismo ga ni spominjali.

Ovaj tekst je upravo poput tog. Ne zato što „Poslednji džedaj” ne zaslužuje nijednog Marvina, naprotiv, ja bih mu dala više nego „Buđenju sile”, ali ovaj tekst nije recenzija. Ovaj tekst nije ocena ovog filma, glume, scenografije i zapleta koji su na momente bili i odlični. Ne, ovo je tekst o filmu koji je mogao biti, o postavci (setup) koja je donela pogrešan rezultat (payoff). Ima ih ukupno dve, i one su ovaj film učinile promašajem. Relativno dobar film koji je potpuni promašaj, i to ne u finansijskom smislu. Kako je to moguće?

Kada je autoritet u pravu

Osma epizoda „Zvezdanih ratova” prati tri glavna lika, a samim tim i tri različita toka radnje, od kojih samo jedan uključuje definisanog negativca, onaj koji prati vezu Kajlo Rena i Rej. Drugi je, naravno, onaj sa besmislenim ciljem, protagonistima i pre svega, najbesmislenijim, opštim zlikovcima, koji nimalo ne dodaju, niti oduzimaju raspletu priče. Taj drugi tok je direktan rezultat, trećeg konflikta, onog koji prati rapidni beg Otpora od nadmoćnog Prvog reda. Za taj poslednji će se ispostaviti, iznenađujuće, da uopšte ne sadrži negativca, pa čak ni antagonistu.

Po Dameron je mlađa i još malo drugačija (nije politički korektno reći kako) verzija Hana Soloa, koji je tako čudno ubijen u prethodnom filmu, na papiru savršeno, ali po osećaju, ne toliko dramatično kako se dalo zamisliti. Sposoban mladić britkog uma, nevoljan da sluša autoritet, jer on zna najbolje. Ipak, Po ima jednu nesreću – nalazi se u najrigidnijem autoritativnom sistemu. Onom vojnom. Solo se, shodno svom ubeđenju, našao u situaciji da je sam svoj gazda toliko dugo, da čak i kada je otkrio ideale, ipak ostao veran filozofiji koja mu je čuvala život do poznih godina. Po vrišti od ideala, bez praktičnosti i skromnosti. Kao pojedincu koji se bori sa vetrenjačama, Solou inovativnost i tvrdoglavost donose haos i pobedu. Kao delu grupe koja se tuče sa nemoguće većim neprijateljem, Pou to donosi haos i brojne smrti. One među neprijateljima svakako dobrodošle, ali one među prijateljima – užasno skupe.

General Leja i Po, u trenutku sukoba oko Poovog odbijanja naređenja

Kao rezultat, čin mu je snižen, od strane vrhovnog oficira kojeg izuzetno ceni – generala Leje. Ipak, ubrzo zatim Leja nestaje iz priče – nažalost, privremeno. Jer, njena smrt bi bila sjajna za karakterizaciju Kajlo Rena, i to mnogo bolje od Solove. Ali, da se vratimo na trenutnu priču. Leju zamenjuje druga oficirka, takođe, čuveni heroj – viceadmiral Amilin Holdo. Iz priče saznajemo da je ona izuzetno sposobna, jedna od najbližih Lejinih prijateljica. Ipak, ono šta scenaristi ponekad zaboravljaju, jeste da publika nije u njihovoj glavi, i da Holdo nikada ne može ni prići Leji po autoritetu i herojstvu. A naročito poverenju. Jer, baš kao Po, publika bi poverovala Leji da će ih izvući iz nemoguće situacije čak iako se čini da ona ništa ne radi povodom toga. Holdo tu privilegiju ne može da ima, ne kada je publika do tada na platnu nije videla, ne kada je Po lično nije ni znao, za razliku od svima omiljene Leje.

Shvatanje svega ovoga je kritično za shvatanje zašto publika, uključujući i mene, od prvog viđenja filma naglas viče – PO JE BIO U PRAVU! – dok nam film tvrdi suprotno. Holdo je imala solidan plan, bolji od Poovog, u svakom slučaju. Čak je imala i razlog da ga drži u tajnosti – oni nisu znali kako ih je Prvi red našao posle skoka u hipersvemir, to tek Po saznaje posle. Holdo je pretpostavila da se na brodu nalazi izdajnik, te se o planu nije smelo raspravljati ni sa kim, osim sa najužom grupom poverenika.

Na papiru, logički izvedeno, Holdo nije učinila ništa loše, što se u raspravama na internetu i te kako poteže kao argument. Ali zaboravlja se bitna stvar. Ovo nije realnost, ovo je film, a u filmu je postavka bitnija od istine. Jer, na kraju krajeva, umetnost je tu da izazove osećanja, dok je pokretanje vijuga sporedna, nekad čak i nepotrebna stvar. Stoga, kada se priča o logici filma, ne pričamo o onoj stvarnoj, nego o percipiranoj logici, u vezi sa samo tom celinom. O osećaju koji film daje.

Lora Dern kao viceadmiral Amilin Holdo

Stav glumice, sve scene i osećaj koji se dobija jeste da Holdo ima apsolutni autoritet. Takođe, ona sa popriličnim nepoštovanjem spušta Poa, pri tom mu nabijajući na nos ne samo grešku, što je istina, već i sve te izgubljene živote za koje ga je optužila osoba pod kojom verovatno ne bi napravio vojni udar – general Leja. Holdo odaje osećaj negativca, sve dok pred kraj filma, kada se publici emotivno objasni ono šta je logički mogla da shvati od samog početka – Holdo nije uradila ništa loše.

Po je, s druge strane, podsećanje na tipičnog modernog anti-heroja, iako on to nije. Idividualca koji se za Otpor bori protiv fašističkog Prvog reda. Sada, fašizam u malom se nalazi u samom Otporu, u vidu komandanta koji zanemaruje mišljenje podređenih, jer da se ostali nisu tako osećali, ne bi mu pomogli u prilično uspešnom vojnom udaru. Emotivno, Po je u pravu. Po je večita priča o borbi pojedinca protiv sistema i zato svi mi, u koje su te priče utkane od kada znamo za sebe, osećamo, a samim tim i verujemo, da je Po bio u pravu, iako nije. Čak, na kraju, Holdin plan propada zbog Poove nesmotrenosti, ali mi i dalje ne marimo. Koliko god ona bila u pravu, lik koji je nacrtan kao negativac, biva percepiran kao negativac.

To što je sve zadovoljavajuće objašnjeno, ne negira promašaj ovde. Jer, glavni motor filmova nije mozak, nego srce. A, ako se mozak i srce razilaze, to nije krivica niti jednoga niti drugoga – to je krivica onoga ko tu priču priča.

 

Prva velika greška osme epizode „Zvezdanih ratova” je tehnička, poremećaj u logici filma i postavkama i rezultatima. Drugi, pored svega ovoga je i sudbonosni, jer koliko god da je dinamika Po/Holdo bolna za gledati, ona ne obesmišljava svu radnju i postavke o likovima u celom filmu, tako da ćete u sledećem članku čitati kako je druga provalija konkretne filmske logike učinila ovu epizodu potpunim kreativnim promašajem.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: