Distopije – šta nas to privlači?

Stefan Mijatović o distopijskim klasicima i onome što nas privlači njima.

Podela:

Kada se zapitamo šta je to distopija, na Vikipediji dobijamo odgovor da je to budućnost u kojoj su prevladale loše strane današnje civilizacije, gde se pravi jasna razlika u odnosu na antiutopiju, gde je svet zamišljen kao utopija, ali ciljevi su iskrenuti. Dakle, distopija je zamišljeno ishodište našeg društva koje nikako ne bi smelo da se desi. Jednostavnim jezikom rečeno, distopijski romani su zamišljeni kao uputstvo kako NE treba izgraditi društvo budućnosti.

Sam žanr izrodio je nekoliko klasika književnosti dvadesetog veka. U ovom tekstu, detaljnije ću se osvrnuti na Orvela i Hakslija, ali postoje i drugi distopijski romani izrazito visokog kvaliteta, koje treba počasno pomenuti. Prvi roman koji sam rešio da spomenem je „Mi“, Jevgenija Zamjatina, koji je zastrašujuća kritika komunističkog društva, gde se u poletu kolektivizma i „mašinizacije“ društva, ljudska jedinka pretvara tek u zupčanik, šraf ogromne mašine Jedinstvene države.

Zbog ovog romana, Zamjatin je napustio Sovjetski Savez 1931. godine, usled ogromne ogorčenosti komunističkog društva na sam roman. Još jedan veliki roman je „Farenhajt 451“ od Reja Bredberija, koji sa stanovišta običnog čoveka može samo da opipa ivice jednog totalitarnog društva, koji briše vekove ljudske istorije bacajući u vatru njena literarna dostignuća. Među počasnima treba spomenuti i „Čoveka u visokom dvorcu“ Filipa K. Dika, kao i „Trkač“ Stivena Kinga, ali ovaj tekst bi zaista bio predugačak kada bih naveo svaki veliki distopijski roman.

Naravno, dva najveća i najpopularnija distopijska romana su „1984“ Vilijema Orvela i „Vrlo novi svet“ Oldusa Hakslija. „1984“ je istinski distopijski roman nastao krajem četridesetih godina dvadesetog veka, kao direktna kritika skoro poraženim fašističkim i nacističkom režimu sila Osovine, ali i komunističkom režimu u Istočnom bloku. „1984“ se otvoreno ruga celokupnom totalitarizmu, vešto uzimajući značajne elemente totalitarističkog uređenja i pokazujući ih ogoljene i bez maske na licu kakvu su nosili u mnogim zemljama širom sveta.

Tako je Ministarstvo mira zaduženo za rat, ministarstvo istine zaduženo za laži, ministarstvo ljubavi za mučenje, a ministarstvo za obilje izgladnjuje ljude. Brojne paralele sa komunizmom se mogu izvući: glorifikacija radnika i vojnika, uvećavanje rezultata rada u fabrikama i u poljoprivredi, kao i celokupan novogovor je izvučen iz sovjetskog načina imenovanja mnogih ustanova i stvaranje novih reči u ruskom jeziku. Veliki Brat je uvek predstavljan sa brkovima, kao istovremena aluzija i na Staljina i na Hitlera. Cela Okeanija je uvek u stanju sukoba, u strahu od spoljnog neprijatelja, a jučerašnji neprijatlej postaje sutrašnji saveznik. Naravno, šta bi bila nacija i bez unutrašnjeg neprijatelja i petokolonaša, a to je Goldštajn i njegova oštra kritika „uspešnom društvu inglsoca“. Protagonista Vinston Smit, koji pokušava da se odupre ovakvom sistemu, osuđen je na propast i prevaspitavanje, sve dok ne počne da voli inglsoc i Velikog Brata.

Sa druge strane, Haksli se više bavi mekom moći oligarhije i kontrolom nad ostatkom društva. U Hakslijevom svetu, gde je Henri Ford mesija novog društva, a svet je podeljen u pet kasti, gde alfe imaju vlast i rođenjem se određuje kastinska pripadnost u društvu. U „Vrlom novom svetu“, Hakslijeva vlada Svetske države kontroliše drutšvo uz pomoć halucinogene droge „soma“ i seksualnog promiskuiteta, držeći čvrstu ruku nad kulturom i zabavom društva. Pojedinci iz nižih ni ne mogu da se pobune protiv ovakvog društva jer su im uslovljeni mentalni kapaciteti, a u toku sna im se ubacuju sublimalne poruke koje postaju deo njihove svesti. Time ulaze u vrzino kolo iz kog ne mogu da izađu, a alfe (najviša kasta) koje i mogu, šalju se na izolovana ostrva gde im je uticaj na ostatak društva minimalan.

Ono što se moramo uvek zapitati, šta je to što nas privlači čitanju distopija daleko više nego utopija? Bez obzira na političku opredeljenost, današnji svet je daleko od utopije. Ne može se reći da živimo u distopijskom svetu, ali negde balansiramo između ta dva ekstrema. Ipak, čitaoci daleko više vole distopiju u svakoj umetnosti. Samo u filmovima i knjigama u poslednjih 18 godina („V za Vendetu“, „Elizijum“, „Igre gladi“, „Lavirint“, ekranizacija „Čoveka u visokom dvorcu“ su tek neki primeri) imamo popularizaciju distopijskog žanra.

Da li je ljudska priroda takva da voli da se poigrava sa strahom od distopijskog sveta? Ili smo možda već na putu ka distopiji i svaki vid utopije nam se čini kao nešto bajkovito i nestvarno? Za prvo pitanje nemam odgovor, jer je pitanje za psihologe. Za drugo, mogu samo da kažem da će vreme pokazati.


Naslovna slika: Mdonze

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: