Retrospektiva Beokona 2017.

Intervju sa Normanom Spinradom

*uvodna špica za tipičnu vremensku  prognozu  sa  plavušom  utegnutom  u crveni kostim (u, mamaaaaa!) i šljokičave dvadesetice (jeza) koje, na našu veliku radost, ne ulaze u kadar* Došao nam je novembar i povisio sveopšti nivo kučkastosti na 10+, blagoslovivši nas zluradim osećajem zadovoljstva pri gledanju maloletnica obučenih u šorceve i štikle kako zabadaju kroz Skadarsku na 4 stepena Celzijusa.

No, pored uobičajenih igrica „ko prvi na sedište u tramvaj“, „bezec na slavski kupus“, „potraga za svetom rakijom“, od kojih je najpopularnija „pokaži koliko si religiozan iako nemaš veze s crkvom, a popa zoveš Betmen“, novembar je doneo i Beokon.  Na Beokonu nije bilo ni Betmena, a ni popa, kad smo već kod toga jer pop na Fejsu stalkuje Gebija Bija (Gabriel Birn, „Stigmata“ i „Poslednji dani“), ali je bilo drugih svetinja (*baba se krsti*).  Jedna od tih svetinja je svakako bio Norman Spinrad, esejista, pisac, kritičar, čiji opus je, do sad, svom autoru doneo brojne nagrade, među kojima su nagrade „Hugo“ i „Nebula“ u više kategorija. Uvaženog sam „ulovila“ nakon završetka diskusije čiji je gost bio, pa sam ga zamolila da nam odgovori na nekoliko pitanjca.

Pljuvanje od strane drkadžija, odlikovanje je.

NS – Norman Spinrad,  AVKF – Autostoperski vodič kroz fantastiku

AVKF: Dakle, Vi ste uvaženi pisac, kritičar, esejista, poznat po svom radu u oblasti fantastike. Kako ste ušli u taj svet?

NS: Kako sam ušao? Pa, kad sam imao jedanaest godina, bio sam bolestan i odsustvovao sam iz škole na nekoliko nedelja. Počeo sam sa čitanjem, a onda i sa pisanjem, jer mi se dopalo da to radim.

AVKF: Da li je pisanje, na neki način, bila vojna protiv samoće i usamljenosti u tom trenutku?

NS: Ne, ne, nisam jedan od onih pisaca koji bi napisao tako nešto. Ja, u stvari, uživam u pisanju, mnogo autora ni ne uživa u pisanju, i smatram da, ako si pisac, autor, treba da uživaš u onome čime se baviš. Brojni pisci pišu zbog novca ili slave, a ja stvarno uživam u pisanju, zato i putujem, ali pored pisanja imam i život koji je ispunjen. Pisac koji nema ispunjenje u pisanju  može da bude stvarno depresivna stvar.

AVKF: Da li se dešavalo da nekad izbrišete ili ispustite neki esencijalan deo rada tokom prepisa, uređivanja, itd?

NS: Da, dešavalo se. Kad sam bio mlađi, autori su koristili pisaće mašine, i svaki put kad bi napravili  neku grešku, morali su da počnu ispočetka, a to je dugo trajalo. Ponekad bih, u tom procesu dorade, ispustio nešto važno, ili bih promenio misao, rečenicu. Ranije, međutim, kvalitet pisanja se mogao videti lakše, razlika između boljih i lošijih pisaca se jasnije videla pri korišćenju pisaće mašine. Današnjim autorima je lakše, prešli su na računare te brže završe, i ne moraju da koriguju bilo šta, jer je računar „napisao“ skoro sve. Ne mogu ni da zamislim da se vratim pisaćoj mašini, jer sam pisao olovkom, ali dok bih završio, više nisam mogao da pročitam napisano.

AVKF: Ono šta mi se dopada u Vašem radu je što, kao i Isak Asimov i Filip K. Dik, stvarate specifičan koncept „više naučne fantastike“, naučne fantastike koja se bavi moralnim, etičkim i socijalnim pitanjima, pitanjima šta znači biti čovek. Takođe ste i naveli da ljudi vide budućnost kao mesto u kome nema nade. Da li delite slično razmišljanje?

NS: Tehnologija je moralno neutralna, to je oruđe, važno je šta radiš i šta ne radiš s tehnologijom. Ja nisam optimista, a nisam ni pesimista, ali u svetu se dešavaju s*anja (shit happens). Svašta se događa u svetu. Ne volim da pišem o distopijskim temama.  Mada, postanem sav pesimističan sam kad razmišljam o ovome – 1945. godine, Hirošima. Kakav je to užas bio, ali mi smo napredovali. Moralno smo evoluirali. Ne tako davno, postojalo je još ropstvo i glad, pre pretnaest godina postojali su gangsteri, ali kad sve skupite na gomilu, bolji smo. Bolji smo nego što smo bili. I mislim da je to, na neki način, moj posao. Cena slobode je da se postarate za to, da radite posao.

Oduvek sam bio zainteresovan za odnos kompletne spoljašnje sredine, kulture, političkog sistema, tehnologije, itd. i unutrašnje ljudske svesti.

AVKF: Zahvaljujem Vam na intervjuu.

NS: Nema na čemu, bio je veoma dobar.

Gospodin Spinrad je u pravu, bitno je da je posao urađen.                                           Što se tiče uspomena, AVKF-ov fotograf, Lazar Ajdačić, je baja koji je celu manifestaciju Beokona, kao i intervju  sa Spinradom ovekovečio u fotkama – Zapamtite – ne paničite i nemojte da zaboravite peškir.

Facebook Comments

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar