Fantastika – (vs) – Književnost glavnog toka

Ili Moji utisci sa Sajma epske fantastike u Beogradu

   Sajam epske fantastike u Beogradu krajem januara je događaj koji za svakog poštovaoca fantastike, kospleja, društvenih igara i zanimljivih predmeta i suvenira, jeste neka vrsta periodičnog sabora, okupljanja iz godine u godinu sve veće i veće grupe ljubitelja fantastike u svim oblicima u Beogradu i okolini.

     Kada sam zakoračio u Dom Omladine i platio svoju ulaznicu, moje oči su se navikle na klasičnu sliku Sajma epske fantastike koji godinama pohodim. Ljudi obučeni u kosplej kostime, maleni štandovi sa različitim suvenirima, mahom čak i ručno rađenim i svakako mojim omiljenim, knjigama epske fantastike. Poriv „zgrabi sve što možeš i počni da bežiš“ ugasio sam prijatnim razgovorima sa prodavcima, koji su me obavestili šta i gde mogu da naručim preko interneta ukoliko želim, što je uvek prijatna vest koju treba sačuvati za vremena kada mi, metaforički rečeno, džep bude nešto dublji. Kada sam se nagledao knjiga, bedževa, prstenja, različitih medaljona, džepnih satova, društvenih igara i čak i majica (koje su me iskreno iznenadile svojom pojavom na Sajmu epske fantastike), prišao sam sali Amerikani, gde su se održavale tribine.

    Moj cilj ove godine bila je tribina pisaca srpske fantastike, dela domaće književnosti koja je još uvek u povoju, iako broj pisaca svake godine sve više i više raste. Na žalost, vidljivost domaće fantastike na domaćem tržištu knjiga, bolno prenatrpanom onim šta bismo mogli nazvati „šund“ literaturom, i dalje je na niskom nivou, ali na sreću, stanje se donekle popravlja. Ove godine, tribina sa domaćim piscima fantastike, brojala je čak šest pisaca, što je svakako momenat koji sam po sebi poprilično toga može reći. Na žalost, sala nije bila puna, čak se teško može reći da je bila i polupuna. Oko tridesetak slušalaca ostalo je da sluša poslednju tribinu za prvi dan Sajma.

     Pisci su se predstavili. Na tribini su bili: Dimitrije Stevanović, pisac romana „Ime vatre“, koji je predstavio svoj novi kratki roman, „Trubadurova svita“, koji je izdala izdavačka kuća „Strahor“; Duško Blagojević, pisac serijala „Dragojl ratnici“; Nebojša Petković, pisac trilogije „Poslednji grad“; Nemanja Jovanov, pisac romana „Belina“, Ivan Branković, pisac romana „Prometejev dnevnik“ i „Projekat Herkules“; kao i Milena Stevanović, pisac serijala romana „Proročanstvo bogova“. Svaki od njih je ukratko predstavio svoja dela i najavio nešto novo, te smo mi zainteresovani u publici saznali da će naredni roman Nebojše Petkovića biti urbani triler sa elementima fantastike, a takođe da će ove godine izaći i završni delovi „Dragojl ratnika“ i „Proročanstva bogova“.

    Nakon predstavljanja, moderator tribine postavio je pitanje, koje je postalo okosnica čitavog skupa. Pitanje je o gotovo sveopšte poznatoj priči o odbojnosti mnogih čitalaca onoga što se nekada smatralo „književnošću glavnog toka“, ali danas se može gledati na to kao na „nefantazijsku književnost“. Diskusija se proširila i obuzela i dobar deo publike, te su i pitanja išla u tom smeru. Pisci su se složili da ljudi koji dele književnost na „fantastiku“ i „nefantastiku“, prave ogromnu grešku, jer sve ono što se pojavi u javnosti ne bi trebalo deliti kao prethodno navedeno, već isključivo na „kvalitet“ i „nekvalitet“. Stevanović je izneo tezu da nema dela koje nema bar trunku fantastike u sebi, kao što nema dela fantastike koje u sebi nema trunku realizma. Na ovo se nadovezao Nemanja Jovanov, koji je naglasio da je čitava sovjetska naučno-fantastična književnost postojala upravo kao „razlog da ljudi ne bi otišli u gulag“. Petković je na to dodao da smatra kako većina čitalaca koji gaje odbojnost prema fantastici, gaje to iz razloga postojanja višedecenijskih klišea, koji su se ponavljali u bezbrojnim knjigama, ali da je fantastika kao žanr daleko odmakla, i da smatra da se mnogi pisci uspešno bore sa klišeima. Ivan Branković je istakao kako mnoge žanrovske podele zapravo koče čitaoce i njihove predrasude i kao primer naveo „Ostrvo“ Meše Selimovića i zapitao se kako to delo nije deo fantastike, jer ima mnoge elemente fantastičnog između korica.

    Sama tribina se odužila preko jednog sata, u vrlo prijatnoj atmosferi sve dok nisu zatvorili vrata sale Amerikana, kada smo shvatili da smo ostali poslednji. Rastali smo se, a tema tek što je bila načeta. Ipak, ono šta mi je ostalo u glavi, bilo je: ovakve tribine su upravo ono šta je potrebno našoj sceni fantastike, ukoliko se gaji neka težnja o poboljšanju same fantastike, ali i upoznavanja onih koji ne čitaju fantastiku, jer iako je teško razbiti nečije predrasude, daleko je gore ostaviti ljude u mraku neznanja za postojanje jednog zaista fantastičnog žanra (pun intended).

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: