Promocija knjige „Priče misterije i magije“

Može li promocija knjige, ikako, biti promašena? Obično se postavlja pitanje da li je promašena sama knjiga; da li je izdavačka kuća, pukog profita radi, objavila gomilu besmislica koje je krunisala imenom uvaženog književnog stvaraoca i sl. No, retko se postavlja pitanje o samoj promociji – da li je pisac rekao nešto što nije trebalo, jesu li gosti i moderatori bili isuviše kritični, neuljudni, naročito živahni, toliko da ne može da se dođe do reči i drugo. Pažnja će, ovom prilikom, biti posvećena samoj promociji – i to promociji zbirke pripovedaka Ota Oltvanjija, „Priče misterije i magije“. No, pre nego što zvanično počnemo sa evaluacijom ove zgode, ogradićemo se sledećim rečima: govorićemo o samoj promociji, a ne o knjizi, ne o izdavaču, ne o autoru, već samo o načinu na koji je upriličena promocija.

Promociji je, najpre, prisustvovao prepun kafić knjižare „Delfi“ u Studentskom kulturnom centru: pisci i ne-pisci; potpuni prolaznici i oni koji su s predumišljajem došli da podrže svog prijatelja, poznanika, kolegu književnika. Kako dosad nisam pročitao nijedan redak koji je Oltvanji napisao, kako kaže citat Ernesta Hemingveja, nijednu kap krvi koju je prolio na papir. Na promociju sam došao kao prolaznik, u nadi da ću se zainteresovati, ponajviše za samu zbirku pripovedaka – a pošao nadajući se da nikad više, pa ni u starosti, dementan, neću zalutati na takvu priliku, to jest nepriliku.

Ne, ne mislite da je publika divljala, da su kolege pisci dobacivali koješta, da se kelnerica spotakla i prosula margarite po podijumu, po piscu i njegovim pratiocima, izaslanicima nekritičkog mišljenja koji su tu pozvani da govore, a da ništa ne kažu. Pod „pratiocima“ podrazumevam, dabome, književnicu Mirjanu Đurđević i režisera Dušana Lazarevića. Moram da istaknem kako, dotad, nikad nisam susreo ni pomenutu, ni pomenutog; dakle, nisam imao nikakvo mišljenje o njima dok nisu otvorili usta, dok nije pokuljao galamatijas koji se postarao za to da poželim da ih ne slušam ni na autobuskoj stanici, a kamoli na nekoj prilici koja iziskuje publiku i medijsku pokrivenost. Naime, Oto – ili neko drugi, možda neko iz izdavačke kuće koja je objavila njegov rukopis – se postarao da njegovi pajaci ne kažu ništa što bi ikoga navelo da knjigu ne kupi, da je ne prelista, da joj kritički pristupi. Jeste, živimo u neoliberalnom kapitalizmu; jeste, mislili smo da se, kao intelektualci, borimo protiv njega i njegovih tekovina! Mislili smo… i pogrešili, prepušteni da mirno svedočimo daljem potonuću u mulj i onoga u šta smo se kleli; daljem potonuću književnosti.

Ne, ni gđa Đurđević, ni g. Lazarević ništa nisu rekli o samom književnom delu – izuzev da je fantastično, da je (šta god to značilo u kritičkoj teoriji književnosti) „filmično“ i da se, parafraziram, posle treće rečenice sve da zamisliti i, što je još važnije, vizualizovati! I tako, unedogled: koliko su samo priče fantastične, iako nimalo strašne; koliko su samo „filmične“ – toliko da se ne zna koja bi se prva mogla pretočiti u scenario i snimiti, jer „Oto piše 100% filmično!“ Čekajte, gde je kritički osvrt na književni kvalitet; osvrt na poetiku, na zaokruženost kratke prozne forme – na koju Oltvanji, kao romanopisac, nije navikao? Gde su svi ti stručni saveti: „Oto, ovo si mogao ovako“, „Oto, ovde ti fali ovo, onde ti fali ono“ i slično? Jupitera mi – kako pitati takva pitanja u prisustvu nekritične mase od koje se očekuje da nahrle i kupe knjigu, jer,naravno, na popustu je!

Prvo što me je potreslo jeste razmatranje kvaliteta književnog dela u terminima „filmičnosti“; može li se, ili ne, pretočiti u neku seriju, u film, u trilogiju, u teatrologiju – ili, kako je istakao famozni režiser – u antologiju. Parafraziram g. Lazarevića: „Kad čitate Ota, mislite da gledate Netfliks!“. Čekajte, ponovo; gde je kvalitet književnog izraza? Gde je sofisticiranost? Gde je suptilnost? Gde je intriga? Gde je fabula? Gde je išta što književno delo, po definiciji, sadrži? Ne, neka: važno je da je „filmično“.

Doduše, iako nije kritikovana sama zbirka, „tako magična, tako misteriozna“, kritikovana je sama prozna forma. Sam pisac je, pred okupljenima, što u šali, što ozbiljno, izjavio da se ne možete nazvati piscem ako niste napisali roman. Niti će vas drugi posmatrati kao pisca, a nedajbože, uzeti za ozbiljno. Ota je, na svu sreću, ispravio usamljeni govornik iz publike, pritom i jedini koji je iz publike pristao da se oglasi, rekavši da su, zapravo, „majstori književnosti“ oni koji umeju da vladaju kratkom formom, koji umeju da budu koncizni, a ne da se rasplinu; koji umeju da napišu malo, a da kažu mnogo. Nažalost, niko nije odgovorio na Otovu umnu konstataciju da nisu svi pisci jednako sposobni – naročito da se otisnu na dug put pisanja romana. Ne, nisu svi sposobni, a nisu svi ni pisci…

Otovu opasku o piscima kratke forme podržala je njegova draga koleginica književnica, napomenuvši da joj ne bi palo na pamet da se posveti kratkoj formi, osim ako ne mora; da kratka forma nije inspirativna… da joj ne zavređuje pažnju. Kakva je to forma u kojoj, posle tri stranice, ne možete da uvedete tri ili četiri nova lika, još jedan ili dva pod-zapleta ili neku priču koja treba da procveta pored glavne priče, ili neke od dodatnih priča?! Pa, uvažena književnice, pripovetka je forma koja podrazumeva konciznost i koncentrisanost na narativni tok, koja ne dozvoljava rasplinjavanje u mističkoj ekstazi ili prolivanju krvi iz arterije (da se ponovo pozovemo na Ota, odnosno Hemingveja). I ne, ne mora da bude „filmična“ da bi bila književno vredna.

Konačno, kakva je to promocije zbirke pripovedaka koja samu pripovetku pominje kao manje vrednu književnu formu? Kakva je to promocija ako nema suprotstavljenih mišljenja, već samo nagvaždanja o tome koja bi se od pripovedaka mogla prva snimiti, a ako ne prva, makar druga ili treća, jer Lazarević nije umeo da kaže koju bi snimio prvu, ali umeo je da kaže koje mu tri priče privlače pažnju. Kakvo je to književno veče bez sučeljavanja mišljenja, škola pisanja, teorijskih usmerenja, filozofije pisanja, kritičkih nazora? Da li je to bilo veče, ili skupštinsko zasedanje kojim predsedava neko iz vladajuće partije? Kakva je to promocija na kojoj publika nema šta da kaže? Kad bolje razmislim, ne mogu da zamerim publici na ćutanju, jer ni sam nisam imao reči za čitavu tu papazjaniju.

Komentarišite putem Facebook-a