46. Fest: Ederlezi rising – Univerzalna priča na Balkanski način

Kako bi istakao koliko je nemoguće razmišljati van diskursa i uspostavljene hijerarhiske strukture, Slavoj Žižek često navodi primer filmova i kako: „je lakše zamisliti kraj sveta kao takvog, nego kraj kapitalizma.“ Valjda je zato film koji zamišlja daleku distopijsku budućnost pod socijalističkim režimom, morao da dođe sa ovih prostora koji su još u tranziciji. Elem, ono zbog čega sam stvarno to spomenuo je zato što je u periodu oko 2012. godine stvarno bilo lakše zamisliti da će srpska kinematografija nestati, nego da će proizvoditi repertoarske filmove sa pretenzijom na globalno tržište. U tom smislu smo svedoci jednog diskontinuiteta unutar srpske kinematografije, koja (sudeći i po tome koji su filmovi sada u produkciji ili su u planu) se transformiše iz jedne kinematografije koja je imala stav sitne i potlačene, bavila se regionalnim političkim temama (a pritom to radila nevešto) sa namerom da finansije dobiju od Euroimaža, u jednu kinematografiju koja je spremna da puca na veliko. Prelomna tačka posle koje valjda autori neće imati tu barijeru da su oni previše ’sitna riba’ kako bi se bavili takvim filmovima.

Kada je u pitanju naučna fantastika, pre ovog filma, imali smo još dva: Edit i ja, prvenac Alekse Gajića koji je uzeo jedan od standardnih zapleta kiberpanka i smestio ga u naše predele na jedan inventivan i zanimljiv način, čineći to na jednom neistraženom bojnom polju (animirani film) koje osvaja, ali ga nažalost sa tog trona niko nije skinuo sve ove godine; drugi je Procep Dejana Zečevića koji je kao i većina Zečevićevog rada u poslednje vreme dosta rutinski odrađen i, moram priznat,i nije mi se naročito dopao (ali je zato njegov novi film Izgrednici veoma dobar). Ederlezi rising je zato sve, samo ne rutinski.

Džesika Stojadinović (Stoya) u ulozi Nimani

Ederlezi rising  je prvi dugometražni film Lazara Bodrože, čiji scenario potpisuje Dimitrije Vojnov, a adaptacija je pripovetke Zorana Neškovića. Film je u celini najlakše opisati jednim pridevom, holivudski! Takve asocijacije ne izaziva samo zbog žanra i minutaže (koja je prava holivudska), već i u smislu dramaturških rešenja, načina pripovedanja i bavljenja bitnim temama kroz prizmu žanra. Film jeste arhetipski, jer uzima tipičan poziv na avanturu, ali ono šta te priče čini zanimljivim je što takva postavka predstavlja savršeno vezivno tkivo za sve ostale aspekte kojima autori žele da se bave. Iako je priča univerzalna, uspeli su da je prilagode našem govornom području i ispune je detaljima koji su lokalni, a opet razumljivi van granica istočne Evrope, i na taj način film učine novim i osvežavajućim, jer ima nesvakidašnje post-komunističke momente i malo drugačiji pristup tematici. Film je smešten u distopjsku budućnost u kojoj je globalna socijalistička revolucija sprovedena u delo i glavna je politička opcija u njihovim svetu, predvođena Ederlezi korporacijom. Kako su ljudi iscrpeli sve zemljine resurse postojala je potreba da se istražuje daleki svemir u potrazi za novom naseljivom planetom koju i nalaze. Naš glavni protagonista, kosmonaut jugoslovenskog porekla, Milutin, dobio je zadatak da otputuje na novo-otkrivenu planetu (Alfa-kentauri) kako bi proširili ideologiju i ispitali teren. Kao saputnicu dobija ginoida po imenu Nimani, humanoidnog robota koji je programiran da ispunjava sve Milutinove želje. Toliko nam je informacija, manje/više, bilo javno poznato i u poslednjih nekoliko godina koliko se ovaj film isčekivao. Ono šta nam nije bilo poznato je, kako će to tačno ispasti, a ispalo je veoma zadovoljavajuće. Kao što i sama premisa sugeriše, da, film se trudi da bude u referencijalnom odnosu prema naučnoj fantastici perioda ’70-ih i ’80-ih, od čega se primarno mogu izdvojiti Solaris (1972) i Istrebljivač (1982), na koje se tematski fino nadovezuje. Ono šta nije očigledno, jeste da je u pitanju i jedan vid melodrame što se ogleda kroz odnos Nimani i Milutina. Istina, nije da nismo imali slične sf koncepte i ranije, ali je način na koji ovaj film tretira odnos muškarca i žene sada, ove godine, nakon što se #MeToo pokret ozbiljno zakuvao a onda i pretvorio razularenu rulju, postaje relevantniji nego što bi to inače bio i čini ga bitnim i relevantnim ne samo ovde nego i šire.  

Ederlezi rising

Jedan od glavnih razloga zbog kog Milutin kao saputnicu dobija Nimani jeste zbog toga što se pokazalo kako operativci bolje obavljaju svoje dužnosti i fokusiraju se na cilj ukoliko su u intimnim odnosima sa osobom ženskog pola. Arhetipska premisa priča u kojima žene igraju podsticajnu ulogu u onom smislu da muškarac, motivisan ženskom lepotom, daje sve od sebe u izvesnoj aktivnosti i trudi se da bude što bolji, kako bi je zasenio. On u njoj ne vidi nju, već lepotu kao takvu… idealizuje je. Ili da se koristimo rečnikom onih, malo pre pomenutih aktivista, objektifikuje je. Ali to je samo premisa i ono šta je sveprisutno i kroz mitologiju i filmove generalno. Ono šta ovaj film radi jeste da postepeno ovo patrijahalno gledanje okreće naglovačke i testira šta od toga zapravo tu stoji, i samim tim postaje dekonstrukcija ovog fenomena. S tim što se ovaj film ne bavi rušenjem vrednosti zarad rušenja, već se trudi da do kraja humanizuje svoje aktere. Na početku prividno predstavlja glavnog protagonistu kao granično šovinističkog usled negativnih iskustava sa ženema od ranije, ali posle kratkih naleta cinizma film napušta to polje i počinje da otkriva svoje pravo lice. Kao takav, iako se bavi dekonstrukcijom odnosa muškarca i žene, on i dalje ne napušta postojeću vrednosnu hijerarhiju unutar mitova. Muškarac iz prve ne vidi ženu kao ženu već vidi samo ideal (lepotu kao takvu), usled čega oseća pritisak i neodlučnost… Ono šta ga je prvobitno podsticalo sada ga čini slabijim jer sa idealom je nemoguć intimni odnos, i tek kada se ideal i realno razdvoje jedan od drugog moguć je intimni odnos nakon žrtve. Sve ovo prisutno je u prvom delu filma. Milutinu je na upravljanje dat ginoid Nimani, koja je programirana na taj način da zadovoljava svaki zamišljeni scenario, ima lice koje je projektovano da podseća na lice Milutinove majke kako bi mu se dopala na prvi pogled i konstantno se dopunjava na osnovu Milutinove interakcije sa njom. Da bi nakon aktivacije Nimani, Milutin rešio da od svih mogućih scenarija koje ima, koristi (čitaj: zloupotrebi) mod za ’vođenje ljubavi’ iznova i iznova dok ne pređe granicu. Iako je sa njom imao neke od najlepših razmena emocija, kakve dugo nije imao, i dalje je tretira kao objekat sve do krucijalnog momenta kada oseća krivicu. Usled nemogućnosti da obriše njenu keš memoriju i počne iznova odlučuje se da joj obriše operativni sistem (odvoji idealno od realnog), kako bi radila samo na osnovu iskustava stečenih za vreme odnosa sa Milutinom. Ono šta na kraju dobije kao rezultat se ispostavlja kao šamar glavnom liku. U tom trenutku imamo demistifikaciju muške dominantne figure kao one na osnovu koje, i u odnosu na koju, se formira žena. Jer je Milutin, misleći da će brisanjem njenog operativnog sistema, osloboditi onu ljudsku Nimani, ali se ispostavlja da je operativni sistem uslov mogućnosti njene ljudskosti. Osim toga u ovom trenutku postavlja se i pitanje toga šta uopšte znači biti čovek kao takav i je li i on sam vid mehanizacije onda?

Sebastijan Kavaca u ulozi Milutina

Sva ova pitanja film prezentuje na jedan ‘nepretenciozan’ način kroz interakcije glavnih aktera koji su dobro kastovani. Džesika Stojadinivić (poznatija kao Stoya), savršeno se uklopila u ulogu Nimani. Kako je za dobar žanrovski film, koji se oslanja na arhetipske situacije, potrebna filmska zvezda koja će tim situacijama dati legitimitet. Korišćenjem predznanja koje publika ima o filmskoj zvezdi (i na osnovu stvari koje učivamo u njih sami od sebe) autori postižu da se publika identifikuje sa zvezdama koje onda omogućavaju da se gledalac saživi sa situacijom i te potencijale svoje ličnosti zadovolji. S obzirom da mi nemamo jaku filmsku industriju glavnog toka, nemamo ni tipične ‘filmske zvezde’. Autori ovog filma zato se opredeljuju za Stoju, i može se reći da je pun pogodak jer navodi ljude na pretpostavku da se radi o jednoj vrsti filma, kako bi od polovine filma postalo evidentno da se radi o totalno drugačijem filmu. Osim toga što Stoja, kao zvezda ‘filmova za odrasle’, ispunja kriterijume u onom smislu da se u životu bavi delatnostima koje služe da gledaocima pruže vid zadovoljavanja i saživljavanja sa arhetipskim (porno) situacijama, ona je kroz svoje aktivističko delovanje učinila i mnogo više od toga, pa je u pitanju glumica koja je u ‘stvarnom životu’ okupira isti prostor u mislima gledalaca kao i u radnji filma. Sve teoretisanje na stranu, Stoja se savršeno uklopila i u momentima koji zahtevaju ozbiljne prikaze autentičnih emocija joj to polazi za rukom. Sve već nabrojano možemo reći i za Sebastijana Kavaca, koji po manirizmima i fizionomiji savršeno odgovara ulozi koja mu je dodeljena, a interakcija dvoje glumaca je odlična i ni u jednom momentu se ne stiče utisak da je Stoja u lošijoj poziciji u odnosu na Sebastijana, jer formalno nije glumica.

Lazar Bodroža i Stoya na snimanju filma Ederlezi rising

Osim  već pomenutih uticaja i izvora, autori filma su navodili Ona (Her) Spajka Džounsa, s tim što bih ja na listu dodao i Karpenterovu Tamnu zvezdu (Dark star) po načinu na koji pristupa žanru i zaobilazi svoja budžetska ograničenja. Film vizualno izgleda sjajno i ni u jednom trenutku se ne razbija iluzija prostora zbog manjka budžeta. Na fin način je stara komunistička gradnja implementirana u njihov distopijski svet i koriste tu estetiku kako bi dali bolji legitimitet tog sveta u očima gledalaca, koji su do sada videli sve živo pa im ova futuristička varijanta estetike koja je kod nas bila dominantna predstavlja vid osveženja a i legitimasanja njih samih (u smislu da ovo podneblje nije na takvoj margini i neko odavde nešto može da postigne) pa može imati i podsticajni učinak. Fotografija i svetlo deluju sjajno i tu se nema šta prigovoriti. Muzika još bolja. Jedina stvar za koju mogu da kažem da mi je bola oči je prisutnost kompjuterskog ličnog asistenta koji zbog konteksta asocira na HAL-a iz Odiseje. Razlog za to je što ga, za moj ukus, ima baš dosta a sve sa svrhom kako bi se potrebne informacije prenele gledaocu da bi mogao da ukači ono šta sleduje. To je jasno, i sigurno da je potrebno, ali sa druge strane, za neke od tih stvari sigurno se moglo naći srećnije vizualno rešenje ili bilo koja druga od dramaturških alatki. Ova je svakako najefikasnija jer suštinu prenosi brzo i nedvosmisleno, kako bi se odmah prebacili na ono šta je glavi konflinkt, ali to i dalje ne menja činjenicu da kompjuterizovani lični asistent po načinu govora i po količini teksta koji ima deluje kao čovek, pa samim tim i neubedljivo. Druga stvar, koja ne bode toliko oči ali je svakako vredno pomena, je da nakon što Milutin i Nimani napuste Zemlju, i oni a i mi suštinski zaboravljamo zbog čega su na pustolovinu oni i krenuli. Jasno da megafin upravo služi tome kako bi pokrenuo zaplet i gurao priču napred, a da publika za to ne treba da mari već za same likove, ali da bi se taj efekat postigao, njihov pokušaj da uspeju u toj misiji mora delovati ubedljivo, a nekako mi je bio sklonjen po strani. Opet, jasno je zašto, ovo je film o nečem drugom, i sa ovim može da se živi ali su neki od elemenata koji su sigurno sadržali potencijalno interesantne momente. Aspekt koji film, potpuno opravdano zanemaruje iz prve je uloga politike u toj distopiji. Ovako deluje kao da je socijalistička paradigma usvojena više zbog estetike nego zbog posledica kapitalističkog eksploatisanja planete, ali je to deo priče koji ništa drugo do podloga pa bi neko veće posvećivanje tome lako moglo da pređe u digresiju. O drugim detaljima ne bih previše jer neke stvari treba ostaviti i za bioskop, a ovaj film svakako ne bi bilo loše pogledati čim dobije širu distribuciju u zemlji.

46. Međunarodni filmski festival Fest

Što se ostatka Festa tiče, ukoliko nekoga interesuju filmovi koji nisu u okvirima žanra fantastike preporučujem sledeće naslove: Zaista, nikada nisi bio ovde (You were never really here), novi film Lejn Remzi, afirmisane rediteljke iz Škotske. Od njenih dosadašnjih filmova, pogledao sam samo Moramo da razgovaramo o Kevinu (We need to talk about Kevin) i moram priznati da mi se ovaj film mnogo više dopao. Moramo da razgovaramo o Kevinu je, iako poetički realizovan, imao mnogo klišea u svojoj priči, dok je ovaj film od tih momenata očišćen. Stil pripovedanja prisutan je i ovde i doveden je do savršenstva a Hoakin Finiks ponovo uspeva da premaši samog sebe sa ovom ulogom. Kraj filma je, iako poetičan, za mene bio antiklimaktičan, ali bih ga svakako preporučio. Sledeći je Zabava (Party), film koji dosta podseća na Krvoproliće (Carnage, 2011) Romana Polanskog. Ne radi se o naročito sjajnom filmu ali mogu da kažem da mi je postepena eskalacija količine ludila bila veoma zanimljiva i smešna, pa ukoliko neko vidi sebe u jednoj takvoj varijanti, ovaj film mu takav vid zabave može pružiti. Za sve one koji uživaju u filmovima kakve snimaju Leri Klark i Harmoni Korin (ako je to moguće), preporučujem Patti cake$ jer je u pitanju jedan nesvakidašnje lud i autentičan film iz tog ‘white trash’ miljea (ako to tako mogu nazvati). Od domaćih filmova, ukoliko je to moguće, ne bi bilo loše da ispratiti preostale projekcije filmova Banditi u potrazi za mamom, Pretpostavka nevinosti, Izgrednici (koje sam već spomenuo ali nije zgoreg pomenuti opet) i Comic sans, što ne znači da ih nema još, ali nisam bio u prilici da ih pogledam sve. Takođe, preporučujem i Legendu o Konkubini, Jupiterov mesec, i Oblik vode. Ali o tim ćemo filmovi detaljnije u nekom narednom članku.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: