Fest na bis! – Jupiterov mesec, Pre nego što nestanemo, Legenda o Konkubini

Još jedan Fest je iza nas, a jedino što ostaje je dugačka lista ne pogledanih filmova jer, osim ukoliko niste sposobni da kršite zakone fizike, nema ama baš nikakvih šansi da je svako pogledao sve ono šta ga je interesovalo. Srećom, svake godine je tu “Fest na bis”, celina u okviru koje se narednih nedelju dana repriziraju najgledanija filmska ostvarenja sa prethodnog Festa. Tim povodom iskoristićemo priliku da se osvrnemo na odgledane filmove (iz sveta fantastike a i šire) koji su nam privukli pažnju na ovaj ili onaj način i samim podvučemo crtu i saberemo utiske o ovogodišnjem Festu.

Jupiterov mesec (Jupiter’s moon)

Jupiterov mesec je novi film Kornela Mundrucoa (Kornél Mundruczó), Mađarskog filmsog reditelja koji je pre ovog filma režirao film Beli bog (2014) koji je takođe bio deo selekcije Festa te godine. Mundruco je reditelj koji voli da snima ‘umetničke’(arthouse) filmove koje obično začini finom dozom nadrealnog čime dodatno naglašava izvestan društveni problem kojim želi da se bavi u tom trenutku i generalno kako bi začinio sam zaplet filma. Iako jesu nadrealni, ti filmovi su sa obe noge na zemlji i uvek se tiču stvari koje su prisutne u našim životima, pa je samim tim ono nadrealno mnogo efektine jer se stiče utisak kao da se nemoguće doslovno nama dogodilo. U filmu Beli bog, tema je bila rasna nejednakost i generalno egoizam ljudi kao vrste koji u prirodu učitavaju poredak koji pogoduje njima kao vrsti a narušava kvalitet života svih ostalih stanovnika zemlje (konkretno u tom filmu… pasa). Taj film mi je bio veoma dopadljiv, od realizacije, tretmana društvenog problema koji nije bio toliko usiljen, neobičnog pristupa piči iz vizure pasa koji je sigurno bio komplikovan za snimanje, poetičan kraj… Dosta dobrih elemenata. Otprilike se isto može reći i za ovaj film, ali nikako nije na istom nivou.

Mundrucov novi film počinje izuzetno uznemirujućim i uverljivim prikazom očajnog tretmana ilegalnih emigranata na granici između Srbije i Mađarske gde se prilikom jedne nezgode ispostavlja da jedan od tih ilegalnih emigranata, Arijan, poseduje mesijanske sposobnosti uz pomoć kojih uspeva da umakne organima vlasti koji ih gone kao da su životinje. Arijan u Budimpešti nailazi na doktora Sterna, lekara ‘sumnjivih’ moralnih načela, koji nakon saznanja Arijanovih sposobnosti vidi priliku da ih primeni u svoju korist i dobro se opari, dok dečak samo želi da pronađe svog oca koji je po zanimanju drvodelja.

Ovaj film mi deluje kao jedan od onih kalkulantskih pokušaja da se napravi ubitačan festivalski film, koji će kući da odnese sve nagrade a ujedno animira gledaoce iz svih predela (skoro svih), i u tome u nekoj meri rekao bih, i uspeva. Film je pre svega odlično realizovan tehnički. Kroz čitav film imamo dosta dugih kadrova koji su veoma kompleksni jer zahtevaju veoma dobru koordinaciju glumaca i statista, a sve to u prirodnom okruženju, što znači da iz minuta u minut vreme prolazi i sunce će biti u nepovoljnom položaju; i svaki od tih dinamičnih dugih kadrova je realizovan odlično. Gluma glavnih akera je mahom bila na mestu, ne odlazeći ni u jedan ili drugi ekstrem, a vizualni efekti su bili veoma dobro integrisani sa ostatkom filma i ni jednog trenutka ne deluju neubedljivo. Šta je onda problem ovog filma? Pre svega, njegova pretrpanost. Film se u kratkim naletima bavi svim i svačim, od migrantske krize, pojavom fašizma u Mađarskoj, rasne diskriminacije, religijske konotacije, posledice pozitivističkog gledanja na svet… Sve po malo, kao na koktelu sa švedskim stolom. Jedan tematski ‘all inclusive’, i najbolje od svega je što u prvoj deonici sve to čak i radi, i sa tom šarolikošću nemam mnogo problema, ali onda film ipak mora u jednom trenutku da se završi i mora se svesti na jednu stvar konkretno i samim tim propusti da eksplicira svoj stav o svim ovim stvarima, i tu možemo reći da nastaje jedan od problema. Zašto samo prolazno staviti bilo koji od ovih realnih društvenih problema, ako će se prisustvo toga u filmu svesti na banalnost bez neke dublje poente? U toj drugoj deonici film ispušta da odgovori na sva zahtevna pitanja koja sam postavlja i pretvara se u jednu igru mačke i miša, gde pre toga u periodu između drugog i trećeg čina imamo izvesno statiranje u smislu ponavljanja već viđenih stvari. Sam kraj opet cilja na to da bude poetičan poput filma Beli bog, ali je pre uspeo da zbuni nego razjasni nadrealne pojave u tom svetu i samu suštninu filma. Sve ovo na stranu, Jupiterov mesec je film koji mi se veoma dopao, i moguće je da ću ga pogledati ponovo. Iako ima svoje probleme, kompleksnost tema kojima se bavi i način na koji je film realizovan traže nekoliko gledanja.

Pre nego što nestanemo (Before we vanish)

Kad smo već kod nadrealnih umetničkih (arthouse) filmova, evo nam veterana u toj kategoriji, Kijoši Kurosava (Kiyoshi Kurosava), reditelj koji je zadnje dve decenije postepeno gradio svoj status autora koji uzima tipično žanrovske premise i daje im jedan ozbiljniji arthouse tretman. Ovog puta je to melodramatična naučna-fantastika Pre nego što nestanemo.

Tri vanzemaljca spuštaju se na zemlju uoči invazije nihovog naroda na zemlju, sa ciljem da se upoznaju sa zemljanima i stečeno znanje o njima prenesu svom narodu pre njihove invazije. To znanje prikupljaju tako što od ljudi uzimaju kompleksne pojmove koje su ljudi vremenom obrazovali, ali usled nemogućnosti da te pojmove poimaju u njihovoj suštini, ti vanzemaljvci preuzimaju tela ljudi. Jedan od vanzemaljaca preuzima telo momka po imanu Šinđi, koji je oženjen devojkom Narumi, dok drugo dvoje ostaju u društvu oportunističkog novinara Sakuraia, koji je digao ruke od čovečanstva i ne bi imao apsolutno nikakav problem sa masovnom invazijom vanzemaljaca.

Ovaj film je veoma interesantan, ali ne na konvencionalne načine. Pre svega, sama minutaža od 130 minuta mu ne ide preterano u prilog. Nakon što smo upoznati sa svim promenljivim, filmu treba dosta vremena kako bi se pokrenuo i možemo reći da se stvarno zahuktava nakon prvih sat i kusur vremena. S obzirom da sam očekivao film ovog tipa, koji se više oslanja na (uslovno rečeno) duhovne vrednosti, umesto na konvencije žanra, nisam bio razočaran kada me je u bioskopskoj sali sačekalo dosta ‘filozofiranja’ (opet, uslovno rečeno). To mi je u velikoj meri bio omiljeni aspekt filma, ali to ne menja činjenicu da je film iz vida gubio suštinu svoje radnje i dosta razvlačio stvari radi čiste atmosferičnosti koja je mnoge nervirala ili uspavala, ali kada se stvari zakuvaju i postane opasno, kontrast se oseti na najbolji mogući način. Kurosava bi te povremene izlive nasilja i naučno-fantastičnog čuvao za specijalne trenutke, smeštajući ih između realističnih (kontemplativnih) scena i delimično melodramatičnih scena. Taj sendvič tonova funkcioniše jer uspeva da nadrealne elemente i povremene izlive nasilja dodatno naglasi tako što oni pre svega sleduju posle nečega što je mirnije i kontemplativno, a estetički dobija sličan tretman (dobro isplanirani dugi kadrovi, bez jeftinih trikova iako bi bilo bolje da su više novca i truda uložili u bolje kompjuterski generisane efekte) i to dodatno pojačava efekat. Sa druge strane imamo i element melodrama između Šinđija i Narumi koji je u suštini centar ovog filma i njegov glavno-noseći stub u emotivnom smislu, iako na trenutke melodrama deluje prenaglašeno zbog kontrasta sa ostalim elementima filma, ali imamo dosta vremena da se na to priviknem pa do samog kraja, kada melodrama dolazi do samog vrhunca, to ne deluje prenaglašeno već konzistentno u okviru celine. Kontemplativan deo cele price mi je možda najinteresantniji jer ga taj element izdvaja iz gomile. Iako su ove ideje prisutne u mnogim drugim filmovima, retko koji ih ozbiljno spušta na zemlju i ozbiljno se njima bavi. Ukoliko je vanzemaljcima potrebno da od ljudi ukradu kompleksne pojmove, a ne da ih posredstvom tih pojmova u njihovoj primeni steknu, znači li onda da je Kant bio u pravu kada je pričao o a priornim formama čulnosti jer očigledno vanzemaljci nemaju uslov mogućnosti nekog saznanja koje imalju ljudi. Onog trenutka kada preuzmu tela ljudi možemo na delu da vidimo šta od ljudi ostaje kada sklonimo sve tekovine kulture iz njih. Ovaj film ostavlja prostor za jedno ozbiljnije razmatranje biti pojmova a i ljudi generalno, ali to nije ono suštinski čime se film bavi već se bavi onim duhovnim, tj. bavi se temom (pojmom) ljubavi. Sama namera filma, da nam prikaže ljubav kao bezuslovno zapostavljanje sopstvenih potreba zarad nekog drugog, nije otpočetka očigledna, ali kada do tog trenutka na samom kraju dođe biće evidentno i, bar po mom mišljenju, veoma efektno.  Bez obzira na to, minutaža, digresije i u nekim deonicama loši vizualni efekti su mi na neki način umanjili užitak, ne previše (kao i sa prethodnim filmom) ali dovoljno da se može reći da ipak nije po sredi remek delo, ali ni loš film-

Legenda o Konkubini (Legend of the Demon Cat)

Iako je takvih filmova bilo oduvek, zadnjih nekoliko godina imamo veliki nalet filmova iz zemalja koje se trude da stvaraju filmove koji bi predstavljali pandam Holivudskoj produkciji tako što će ekranizovati narodne legende, i time pružiti nešto novo globalnom tržištu. U proizvodnji ovakvih filmova ubedljivo prednjači Rusija, odakle smo imali i neke promašaje poput Staljingrada (2013) i neke dosta dobre filmove poput Vikinga (2016) i ovogodišnji film Legenda o Kolovratu (čak i Holivud pravi filmove ovog tipa poput Legende o Kralju Arturu i sl.). Ovi filmovi su obično pre-estetizovani, sa prenaglašenim vizualnim efektima, dosta sekvenci sa zahtevnim vratolomijama (setpiece), idealizovanje izvesnog perioda istorije i ličnosti u centru filma, sa likovima koji se ne grade postepeno i polako već brzo i ekonomično, jer je glavna suština zabava. Legenda o Konkubini  je ovogodišnji film kinesko-japanske produkcije koji se oprobao u ovim vodama i tu snašao proprilično dobro i čak uspeo da pruži koji komentar na žanr kao takav, ako ih uopšte možemo svrstati pod neko žanrovsko određenje.

U pitanju je filmska adaptacija romana Samana Kukai, pisca Jonejama Mineoa (Yoneyama Mineo). U vreme vladavine dinastije Tang u Kini, 850. godine, demonska mačka se pojavljuje i narušava mir u glavnom gradu Čangan, izazivajući niz neobičnih događaja. Kineski pesnik Baj Letijan i japanski monah Kukai povezujući jedno ubistvo sa drugim dolaze do zaključka da mačka želi da se bave čudnim okolnostima pod kojim je umrla konkubina Jang, careve miljenice koja je u legendi opevana kao jedna od najlepših i najpametnijih, a ponovno istraživanje okolnosti pod kojima je Jang umrla dovešće do demistifikacije legende na čijim temeljima stoji čitava kultura Kine, pa i uverenja naših glavnih aktera.

Glavni adut ovog filma je svakako tehnička realizacija, i s obzirom da je u film uloženo blizu 200 miliona dolara, to ne treba ni da čudi. Filmovima poput Kolovrata, iako zabavni, zahtevaju da gledalac previdi mnoge propuste u vidu tehničke realzacije, ali ovde tako nešto nije potrebno jer su kompjuterski generisani efekti dobro izvedeni, i uklopljeni sa ostatkom filma. Iako je očigledno da se radi o prenaglašenom revizionističkom pristupu epohi, ni u jednom trenutku ne deluje lažno, a komplenskije scene su dobro i dinamično orkestrirane na takav način da film nije dosadan. Iako je to za moj ukus možda previše, svestan sam toga da su konstantno kretanje kamere, kranovi, i razne druge vratolomije sada već obavezni u filmu ovog tipa (čak i kada nema potrebe za tako nečim) tako da to ne možemo uzeti kao zamerku, i onog trenutka kada se naviknemo na taj estetički pristup prestaje da bude upadljiv. Druga stvar koja ovom filmu ide u prilog su svakako elementi fantastike koji su, s obzirom da uglavnom zapad prednjači u proizvodnji takvih filmova, nesvakidašnji i osvežavajući. Sama premisa uklete crne mačke koja ubija ljude već deluje dovoljno interesantno i s obzirom na sujeverje sa ovih prostora, a i zato što sama ideja deluje dovoljno ludo i nesvakidašnje. Možemo za film reći da ima i metanarativne elemente u sebi koji se ogleda kroz lik pesnika Baj Letijana koji ima želju da napiše pesmu koja će nadmašiti legendarnu pesmu svog omiljenog pesnika koji je opaveo lepotu konkubine Jang, ali onog trenutka kada saznaje istinu iza pesme koja je laž, doživljava pad samopouzdanja jer mu se čitav svet koji je bio idealizovan pred očima srušio, da bi do kraja filma izašao iz senke svojih uzora i pronašao sebe. Na neki način to i ovi filmovi rade, oni predstavljaju ličnosti iz legende koje su vekovima bile idealizovane i obožavane, predstavljale su uzor generacijama i na njihovim plećima utemeljena je čitava nacija. Gde je veliko preuveličavanje tu je i laž, a kada se laž pokaže kao takva, onda dolazi do čistog cinizma. Taj gorak ukus u ustima osetili smo skoro sa adaptacijom Nemanjića za male ekrane, koji su ne samo nevešto izvedeni nego su ispustili loptu kada je najosnovnija verodostojnost likovima u pitanju. U tom smislu ovaj film iako jeste deo žanra tih filmova, na neki način se kroz svoju priču i pita o istorijskom revizionizmi dok se bavi njime. Ali da ne bude zabune, iako to film delimično izdiže u odnosu na slične filmove tog tipa, njegova zapažanja i zaključci na temu revizionizma ne idu dalje od opšteg mesta koje glavni lik eksplicitno izriče na kraju filma. Nešto što nije loše, ovakve stvari su česte u filmovima, ali ne treba ni preterivati u hvalospevima. Da budem iskren, iako film jeste dopadljiv, većina filma mi je izbledela u sećanju kroz par dana, a to je i zato što je radnja poprilično razvučena, ali ukoliko nekome sve ovo nije prevelika mana a voli tu istočnjačku tradiciju i fantastiku generalno, ovaj film je dobar način da se u ubiju dva sata. Meni je bio dopadljiv.

Gaspar Ulije i Isabel Huper u filmu „Eva“

Što se ostatka ponude tiče bilo je tu kao i uvek nekih razočarenja, nekih iznenađenja i mnogo propuštnih filmova. Bilo je dosta filmova sa sličnim temama, do sada smo pričali o zombijima i ‘umetničkim’ (arthouse) filmovima sa primesama žanra, ali smo imali dva filma koji se bave pedofilijom, dva filma o piščevoj blokadi (wrtiters block), dve filma o ratu u Iraku i ubeđen sam još dosta takvih primera koje nisam uspeo da zapazim u selekciji od skoro 120 filmova. Eva, film sa Isabel Huper u glavnoj ulozi bio mi je jedno od većih razočarenja ovogodišnjeg Festa. Film je pre svega na sižejnom nivou dosta rupičast, a od falične premise teško da može biti dobrog filma. Najinteresantiniji deo filma svakako je Isabel Huper koja se svim silama trudi da lik koji, iako ima potencijal da bude odličan a zapravo ispadne plitak, izdigne na viši nivo i pokuša da ublaži mane loše priče. U prvoj deonici problemi nisu toliko evidentni, naprotiv, film je čak bio i zanimljiv triler, ali kako je odmicao a maske počele da padaju, bilo je jasno da mu nema spasa i da se nažalost radi o lošem filmu. Huper je u svojoj roli odlična, kao glumica koja uspeva da ostane relevantna skoro pedeset godina i da u tom periodu iz godine u godinu održava kontinuitet rada sa autorima koji pomeraju granice (Majkl Čimino, Mihael Haneke, Pol Verhoven…), jedino što stvarno preostaje jeste tumačiti ulogu elitne prostitutke u sedamdesetoj godini, i pritom pleniti svakim minutom koji provodi ispred kamere. Samo šteta što sve to nije bilo u boljem filmu.

Eva Grin u filmu „Prema istinitoj priči“

Sa druge strane, imamo novi film Romana Polanskog, Prema istinitoj priči,  koji pokazuje kako se triler tog tipa zapravo pravi. Iako se mnogima nije dopao, a ne mogu da kažem da ne razumem zašto, moram priznati da je meni bio dosta dopadljiv. Ono što je i prednost i mana je to što su teme preuzimanja identiteta, piščeve blokade i anksioznosti koja iz toga proizilazi, nekako opšta mesta u delima Romana Polanskog. Način na koji je slikovito i kroz priču u stanju da nam prikaže nečiju anksioznost i problem identiteta prisutni su još od njegove Odvratnosti (Repulsion) da bi te elemente doveo do savršenstva u Stanaru (The Tenant) i Rozmerinoj bebi (Rosemary’s baby), i te elemente reciklira od tada pa na ovamo na jedan uspešan način. Retko ko je u stanju da preuzima iste elemente iz svog stvaralaštva, ponovi ih na nove načine i iznova i iznova stvara remek dela, a Polanski to uspešno radi. Prvo nas upozna sa okolnostima u životu glavnog aktera filma, izoluje ga od ostatka sveta i stavi u neugodnu poziciju, tada se pojavi novi lik koji našem glavnom akteru pomaže da se nosi sa tim osećanjima, što će već eventualno dovesti do toga da se ta osoba polako useli u stan glavnog aktera i mic po mic preuzme njegov (u ovom slučaju, njen) život. Formula koja i dalje ostaje efektivna, samo je ovog puta Polanski (valjda) očekivao da će publika odreagovati na ovaj način i pravi obrt koji ovu formulu okreće naglovačke i onda dobijamo triler koji se više ne zasniva na isčekivanju neminovnog već na tome ko će prvi doći glave ovom drugom i ko šta zapravo zna. Uz sve ovo, mnogo pomaže što glavne uloge tumače Eva Grin i Emanuel Singer, dve glumice koje, svaka na svoj način, prosto plene u svakom filmu u kojem su a to je i ovde slučaj. Jedino šta stvarno smeta samom filmu i vuče ga na dole je sam kraj, ka kom je film polako gradirao napetost sve do jednog dela ali nas ostavio isčekujući još da bi onda samo ispustio šansu. Ništa kolosalno loše, ali u tom trenutku kada sam kraj dođe, kockice su se složile i postalo je očigledno, a to šta je bilo očigledno se većini gledalaca nije preterano dopalo (barem kako dosadašnje recenzije deluju). Meni je konkretno samo bio antiklimaktičan, ali i dalje veoma zanimljiv dodatak kolekciji filmova koje je Polanski snimio, iako niz godina kasnije niko ovaj film neće ubrajati među njegova remek dela.

Itan Hok u filmu „Iskušenik“

Filmovi za koje sam se zagrejao možda više nego što bi trebalo su Iskušenik, Pola Šredera i Siloviti, Mihaela Hazanaviciusa. Za oba mogu da kažem da su dobra, i za oba znam da ću ih gledati ponovo zasigurno, ali sam izgleda bio zagrejan za njih više nego što bi trebalo. Otprilike u ovo vreme, prošle godine na tribini organizovanoj na TIFF-u (Internacionalni filmski festival u Torontu) Pol Šreder, jedan od prvih filmskih kritičara koji je pokušao da teorijski tematizuje transcedentne filmove kao takve i u suštini otvori polje mogućnosti za akademsku analizu i proučavanje filmova koji izmiču uskim žanrovskim određenjima; je najavio kako je u ovoj fazi svog stvaralaštva napokon spreman da snimi svoj prvi transcedentni film. Film koji sam stoga mnogo isčekivao jer se radi o autoru koji mnoge Bresonovske elemente uvrštava u svoj rad, pa i moderan Holivud, ali su mu filmovi na kraju uvek ‘Holivudski’, što se meni i dopadalo kod njega i zbog čega ga smatram za jednog od meni najomiljenijih autora, ali nisam mogao da se otrgnem utisku da je Iskušenik nekako reciklaža i da propušta da bude trenscedentan film u pravom smislu te reči. Reciklaža u smislu da sve Bresonovske referentne tačke i dramaturške alatke i rešenja kojima se koristi kroz čitavu svoju karijeru, od Taksiste, pa do Američkog žigaloa, Noćobolje (Light sleeper) i Na ivici razuma (Affliction) koristi i ovde, ali nema nešto posebno novo da kaže u vezi sa tim. Čitav film možemo gledati kao na remake Taksiste, samo umesto taksiste Travisa imamo Tolera veličasnog. A suštinski ne biva transcedentan jer je u mnogim delovimo prosto evidentno da je u pitanju izrežitana realnost gde je neko tačno tempirao dinamiku i raskadrirao prostor, u transcedentnim filmovima će fokus ili biti na autentičnom prikazu stvarnosti bez manipulacije ili bilo kakvog ulepšavanja (što Šreder ovde pokušava) ili na prikazu ambijenta koji treba da aficira gledano na takav način da ga vrati u njegovo detinjstvo (ili povrati sećanje na mesta koja je znao) kako bi ga ubacio u jedno posebno emotivno stanje. Ovaj film iako to pokušava u delovima, biva očigledno da Šrederu taj stil režije ne leži. Transcedentni filmski momenti postaju očigledniji u drugoj deonici kada referencije Tarkovskog i Bresona postaju dosta očiglednije, nadrealnije i metaforičnije, i on suštinski jeste takav film jer je fokus usmeren ka životnim problemima i likovima, i dok je film takav nema sumnje kakav to film jeste, samo način realizacije govori dosta o njemu kao autoru koji snima transcedentne filmove u odnosu na kritičara koji piše o njima. Sve u svemu veoma dobar film, ali sam valjda ja očekivao previše od samog filma, ali svako ko nema takva očekivanja, će sigurno steći utisak da gleda dobar film.

Luis Garel, tumači ulogu Žan Lik Godara, u filmu „Siloviti“

Siloviti, je s druge strane film o javnim ličnostima za koje sam se dosta interesovao, pa mi je film zbog toga bio privlačan, ali sam rezultat ipak nije imao očekivani doseg. Naime, radi se o filmu koji prikazuje ‘ljubavni’ odnos između glumice Ane Viazmeski i reditelja Žan Lik Godara, pa je u poređenju sa dobrom većinom biografskih drama, ovaj film svakako bolji od dobrog dela ponude koji je mahom čista konfekcija (a tek biografski filmovi o rediteljima, film o Pasoliniju još uvek ostavlja gorak ukus u ustima). Koji su najbolji aduti ovog filma? Ima ih dosta, pre svega, zanimljiva tema, ambijent i likovi, jer u centru radnje ima izuzetno provokativnu ličnost u jednim poletnim vremenima promene. Svako ko voli francuske autore postmoderne filozofije ili prosto voli francusku umetnost tog perioda sa kraja šezdesetih na sedamdesete, će svakako uživati u ovom filmu. Dodatni bonus je što je u centu samog filma totalni ego manijak koji ne može a da ne bude smešan koliko je surov i prevrtljiv, i na filmu i u životu. Druga stvar koja film izdvaja od gomile dosta prolaznih biografskih filmova je što je estetički pristup filmu refleksija glavnog autora, tj. priča je ispričana Godarovskim stilom dok priča priču o njemu. Sve je ovo bilo interesantno, ali ono što meni pre svega izmiče je, zbog čega je neko želeo da ovu priču ispriča, jer mi suštnski imamo postepeno gradiranje Godarovog ludila dok na kraju ta veza ne pukne skroz, ali osim toga, ne znam šta bi trebalo da izvučemo kao suštinu? Sam film se ne bavi toliko osudom, niti želi da kaže da su genijalnost i ludost bliski… Imamo naravno momenat da je sa sve većom slavom počeo da se gubi u oblacima, postaje sve veći ego manijak i na kraju gubi dodir sa stvarnim svetom i počnu da ga smatraju za šarlatana. Osim ovoga, sama suština nekako izmiče. Forma koja jeste Godarovska, nekako služi ili da bi dodala na dinamici ili napravila dobru foru; generalno kao gimik. U nekim trenucima ne smeta, već dodaje na iskustvu, jer i Godar je često neke stvari koristio kao gimik, ali onda drugde imamo neko prenaglašavanje samo radi gimika samog. Ako bih ovaj film poredio sa drugim Hazanaviciusovim filmom o filmovima, Glumac (The Artist, 2011) mislim da mi je Glumac bolji film. Tu je igranje sa formom mnogo više služilo samoj priči koja je opet bila nešto bolja. Svakako bih ovaj film preporučio svima koji ne znaju mnogo o liku i delu Žan Lik Godara, a dopada im se barem neki od njegovih ranijih filmova.

46. Međunarodni filmski festival u Beogradu – Fest

Sve u svemu, dobar broj veoma dobrih filmova u svim selekcijama. Čak i selekcije koje su ranijih godina imale veći broj dosadnjikavih i prolaznih filmova, poput ‘Fokus evropa’ i ‘Glavni takmičarski’ ove godine su imali pregršt odličnih filmova gde baš retko koji pada ispod proseka. Kako ne bi išli ovako u nedogled, izlistaću odgledane filmova sa ovogodišnjeg Festa sa ocenom koju tom filmu dajem.

Siloviti (Le Redoutable) – 7/10

Prema istinitoj priči (D’après une histoire vraie) – 7/10

Legenda o Konkubini (Legend of a demon cat) – 6 ili 7/10

Pre nego što nestanemo (Before we vanish) – 7/10

Iskušenik (First reformed) – 7 ili 8 / 10

Eva – 5/10

Banditi u potrazi za mamom – 7 ili 8 / 10

O bubicama i herojima – 5 ili  6 /10

Izgrednici – 7/10

Horizonti – 6 ili 7 /10

Ederlezi rising – 7/10

Agape – 7/10

Zaita, nikad nisi bio ovde (You were never really here) – 8/10

Jupiterov mesec (Jupiter’s moon) – 7 ili 8 / 10

Niotkuda (In the fade)- 6 ili 7 / 10

Nico, 1988 – 6 ili 7 /10

Izlečeni (The Cured) – 6/10

Bikini Moon – 7/10

Bez datuma i potpisa (No date, no signature) – 7/10

Napaćeni (Ugly) – 4/10

Igra mačke i miša (The Maus) – 4/10

Podivljali (Mayhem) – 6 ili 7 /10

Lady Bird – 7/10

Skver (The Square) – 9/10

Skrivena ljubav (Call me by your name) – 8/10

Fantomska nit (Phantom thread) – 8/10

Oblik vode (The Shape of water) – 7 ili 8/10

Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju – 8 ili 9 /10

Dovlatov – 7 ili 8 /10

Trg Amerika (Plateia Amerikis) – 6/10

Zabava (Party) – 7/10

Uvreda (The Insult) 6 ili 7/10

Comic sans – 7/10

Fantastična žena (A fantastic woman) – 7/10

Advokat (Roman J. Israel, Esq.) – 7/10

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: