Potter Mania

(Svima željeni zagrljaj prohujalog detinjstva)

            Nisam Potterhead, za početak, ali ni ne mrzim serijal Dž.K.Rouling. Smatram ga delom svog odrastanja, jer me je manija za Hari Poter knjigama (filmove nikad nisam voleo, jer sem kastinga, radnja se svodila na divljačko čerupanje knjige) prošla nekako odmah nakon izlaska sedme knjige, pa čak i taj kraj serijala sam pročitao više iz znatiželje šta će biti na kraju, nego iz neke ogromne ljubavi. Nisam se razočarao, ali ni impresionirao. Jednostavno, prihvatio sam HP kao deo mog detinjstva, koji jeste na neki način bio jedan od uvoda u fantastiku i sve pisanje. Ipak, do sada nisam otišao ni na jednu Poter Maniju.

            Ovo je zaista bila moja prva Poter Manija, i na njoj sam se osećao kao neko ko je posle mnogo godina rešio da obiđe svoj rodni kraj i shvatio koliko je stvari pozaboravljao. Prvo što me je zaprepastilo bilo je koliko je Hari Poter zapravo popularan. Naravno, ovo je bila moja suluda pretpostavka da kada sam ja prestao da obožavam taj serijal, svi su prestali. Bilo mi je jako drago koliko ljudi je došlo, što govori u prilog tome da ljudi ipak vole fantastiku (ili bar njen izolovani, hiper-popularni primerak). Mnoštvo ljudi obučeni u uniforme Hogvortsa i naravno sve četiri kuće, deca sa okruglim Harijevim naočarima i nacrtanim ožiljcima poput munje, dali su jedinstveni pečat Domu Omladine u Beogradu. Interesantne tribine, prikazivanje fan-made filma o Voldemoru kao i kviz o poznavanju serijala (pobedio je „začudo“ Sliterin, čestitke devojci koja je predstavljala tu kuću, ja sam jedva znao petinu od četrdeset pitanja). Ono što je na mene ostavilo utisak je veliki broj štandova sa robom za obožavaoce serijala.

            Šta je ono što nas vuče ovom serijalu? Filmovi (sa odličnim kastingom i sjajno glumom) i vrlo pristojno napisane knjige obeležili su poslednju dekadu dvadesetog i prvu dekadu dvadeset prvog veka. Privukao je mnoštvo dece i mladih, kao što je to uradili Zvezdani ratovi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, na relativno sličnu priču. Pozitivac je mlad, pun snage, sa talentom i moći, a negativac je mračan, jasno „izopšten“ od ostalih, čak i sa fizičkim nedostatkom. Strane su jasno ograničene, jedni su crni, drugi su beli, zna se ko je pozitivac, ko negativac, sredine nema. Dešava se da negativci pređu na stranu pozitivaca i to uglavnom bude ključni junak na kraju serijala. Istina je, budimo iskreni, da serijal o Hariju Poteru zaista obiluje klišeima, ali budimo takođe iskreni u sebi i nastavimo sa pitanjem: A šta je tu loše? Upravo jedan takav serijal kao što je Hari Poter može da bude uvod u svet fantastike, čak i pre Tolkina i drugih. Jednostavan, ali i kvalitetan serijal je upravo ono što je prednost Hariju Poteru nad mnogim drugima i tu se sme odati veliko poštovanje Džoan Ketri Rouling. Naravno, ima on svojih mana, ali pozitivna strana jeste upravo ono što ga je popularizovalo kod dece i tinejdžera kada su knjige/filmovi izlazili, a to je ta jednostavnost i kvalitet. Deca su upravo takva, dele svet na crno i belo i ne treba im to prerano oduzeti.

            Sve što mogu da kažem kao zaključak o Poter Maniji jeste da je gužva koju sam video danas oko 5 poslepodne u DOB-u jedan istinski divan pogled i nada da i deca i mladi još uvek čitaju. Hari Poter možda nije kruna svetske literature, ali je serijal sasvim vredan utrošenog vremena da se pročita i može biti kapija u mnoge druge svetove fantastike.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: