Sofijino fantastičarenje – Viteški festival Novi Sad

Homo sapiens je zaista neobična vrsta, naročito u pogledu ukusa, koji se razlikuju kao jutarnji ‘leb, što nam dnevno, nedeljno, mesečno, godišnje, pa već i višedecenijski potvrđuju penzioneri kao jedini testeri kvaliteta.

Neko, naime, u onome retkom, minimalnom, tračaku slobode između posla, računa, prehrane i borbe s ostalim homo sapiensima, voli da štrika; drugome, pak, sokoćalo sa pokretnim slikama pruža beg od stana površine 30 metra kvadratna i prababinih miljea, dok treći voli da se obuče kao jednorog i naziva se Flafi, te smara ljude uz rečenicu: ,,Hoćeš li da se poigraš mojim ponijem?”, na šta ga prati deset zabrana prilaska i Bosanac dvometraš s bejzbolkom.

Kad nisam uzoran građanin, poštovanja i divljenja vredna individua, volim da se šopam u šumi. Što više pobesnelih, takođe uzornih, građana i vune, kože u mešavini s čelikom i krvlju devica (mada ih je danas teško naći), to bolje.

Svoje namere sprovodim što je češće moguće, a najskorija prilika mi se ukazala na viteškom festivalu u Petrovaradinskoj tvrđavi, u Novom Sadu od 22. do 23. septembra ove godine.

Putovala sam u svojstvu emisara, jer su kolege iz ”Angeleona” bile zauzete sopstvenim ratovima, pljačkanjima i pokoravanjem komšijskih klanova za svoje ujdurme. No, nisam bila sama, jer me je LARP udruženje za očuvanje srednjovekovne tradicije ,,Crveni gavranovi” (Nemanja, Sonja, Dušan, Nemanja, Tijana, Srđan, Dejan, Anita, Ksenija), iz Novog Sada, dočekalo kao svoju.

Što se programa tiče, bilo je po nešto za svakoga. Kupovina kod ,,Hudog hobita”, sparingovanje sa decom u ringu, čiji nepresušni izvor energije me je naterao da poželim da na mene udare berserkeri, a ne mali demoni, bacanje koplja, gađanje iz luka i strele, oslikavanje štitova i, naravno, borbe.

Borbe su se uglavnom sasatojale od kategorije ”Tap fight”, od milošte nazvane ”tepić”, u kojoj sam se sudarila sa jedinim prisutnim ženskim borcem, članom ,,Crvenih gavranova”, Sonjom Malešević.

Kolegijalnost je, kao i uvek, bila sjajna – budući da, osim moga ,,Vriska”, nemam opremu, ispozajmljivali smo gambezon, šlem, štitnike za podlaktice i štit. Program je, u početku, pratila prigodna etno muzika, ali su izvođači batalili celu stvar kad su shvatili da niko živi ne obraća pažnju na njihov trud.

Usledio je CD miks ”Whisky jazz” koji je, bilo jeli, bilo pili, pičio ostatak festivala i negovao nam duše (onima koji još poseduju  tu esenciju, a nisu je prodali za 70dl ’ladne vode) u pauzama između lemanja dece i jedni drugih. Testirali smo izdržljivost na svakakve načine – spavali smo umotani u vreće za spavanje u šatorima, oblačili teško okloplje, jurišali na male Hune, ginuli od toplote u podne, smrzavali se ujutru i budili saborce izvlačenjem vreća s peskom ispod njih (pozdrav Dejanu Krstonošiću uz poruku da neće spavati kad sam u funkciji dežurnog budilnika).

Summa summarum, ovaj emisar se odlično proveo, dokazujući da je, uz ,,Vrisak”, peškir, ostale divljenja vredne građane i bez panike, sasvim moguće proživeti odlične šorke o kojima se vredi pričati, uz nadu da će ovaj festival biti začetnik nove tradicije u Novom Sadu.

Što bi rekli – Felicitas!

Anno Domini 2018.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: