Izbor iz ovogodišnjeg Beokona – dan treći

Treći dan ovogodišnjeg Beokona sa Srđanom

Podela:

Treći dan Beokona zahtevao je posebnu raspodelu Uroševe i moje pažnje, s obzirom da nismo uspeli da istovremeno prisustvujemo svemu čemu bismo želeli. Mene su interesovala iskustva autorki stripa, dok je on otišao da se detaljnije upozna za zaostavštinom Harlana Elisona. Nakon toga smo prisustvovali diskusiji i projekciji jednog od nesumnjivo najkompletnijih filmskih ostvarenja u istoriji naučne fantastike – Ederlezi Rising, o čemu ćemo više reći u nastavku izveštaja.

 

Vizita: Ženski strip u regionu

Tribina je protekla u živahnoj atmosferi dijaloga pet sagovornica, tokom kojeg smo imali prilike da se detaljno upoznamo sa zaprepašćujućom svakodnevicom ženskog iskustva u ulozi strip umetnica. Iako je dominirala duhovitost i otklon od traumatskih iskustava, ostaje gorak utisak da su umetnice stripa dvostruko diskriminisane – i kao žene i kao umetnice.

Kvaliteti: izuzetno afirmativna tribina, adekvatna spontanost, provokativna i duhovita voditeljka

Nedostaci: zanemarivanje dijaloga sa publikom, odsustvo prezentacije stvaralaštva umetnica

Ocena za trud: 4

 

Vizita: In Memoriam – Harlan Elison

Tribina posvećena sećanju na Harlana Elisona bila je prijemčiva svim slušaocima u publici. Poznavaocima njegovog lika i dela ovo je bio dostojan omaž, a ljudima koji su se prvi put susreli sa imenom vladara kratke SF forme, više nego zanimljiv uvod u njegovo stvaralaštvo. Čovek koji se ženio pet puta, promenio bezbroj profesija (između ostalog ribar, telohranitelj i cirkuski izvođač), često pisao u izlozima knjižara i žustro branio autorska prava pisaca, kao da je na momenat oživeo pred nama. Njegovu zaostavštinu čini oko 1800 priča različitih žanrova, nekoliko kraćih romana, otkriće nekih od prominentnih imena SF-a današnjice (npr. Den Simons), pa u neku ruku i serijal filmova o Terminatoru oko kojeg se sudio sa Džejmsom Kamerunom usled „pozajmljene ideje“ zasnovane na televizijskom scenariju jedne od epizoda SF serijala Outerlimits.

Kvaliteti: bogata prezentacija, veoma obavešteni i zanimljivi sagovornici

Nedostaci: prekratko vreme za pripremljeni materijal

Ocena za trud: 5

 

Vizita: projekcija filma „Ederlezi Rising”

Teško je sažeti kulturološki raspon ovog projekta. Može se lako reći da je produkcijski integrisao najbolje elemente slavnih umetničkih SF ostvarenja – dodavši mu zagasitu atmosferu ruske drame i filozofsku težinu antičke tragedije. Spoj racionalnosti i animalnosti, iskazan kroz interakciju aktera – prevazilazi jednostavna raščlanjivanja motivacije. Možemo reći da ta interakcija iskazuje sudar dve sasvim suprotstavljene filozofije života – strasti i programiranosti. Strast, sa svim svojim nedostacima u vidu nasilništva, kontrole i netolerisanja frustracije, a programiranost – kao žalosni indikator neposedovanja intrinzičke motivacije za bilo čime. Bilo koju dihotomiju da primenite na narativ ovog sveobuhvatnog filma, bićete u pravu: dva sveta, Istok i Zapad, muškarac i žena, „ruska duša“ i veštačka inteligencija,  severnjačka distanciranost i južnjački temperament, čovek i robot. Ono šta je karakteristično za obe strane – ne bivaju sposobne da vole. Prvobitni patrijarhalni zločinac iz strasti, najpre otkriva da mu nasilje ne pruža ono što autentično želi – a to je uzajamnost. Prevazilazeći isprazno zadovoljstvo koje mu pruža instrumentalizacija žene – počinje da se poigrava ulogom boga, boreći se sa svojom usamljenošću i narcizmom, i preusmeravajući svoje prioritete sa misije na kreiranje agensnosti svoje partnerke. Otključavanje prava na izbor, međutim, ne donosi mu gratifikaciju – već odbijanje. Ruminirajući svoju teskobu, koja je vrhunskom scenografijom i kamerom dočarana kroz spore i repetitivne kadrove – on dostiže vrhunac svog smisla života gubeći život za svoju ljubav. Rehabilitujući se od životinje do statusa punog čoveka – on kreira relacioni kontekst u kojem se osećanje empatije generiše i kod sveže osvešćenog robota. Neminovnost smrti patrijarhata, kao tamnice i muškaraca i žena – ustupa mesto istinskoj ljudskosti. Spoljašnja u unutrašnja prinuda umiru u korist osvajanja slobode i odgovornosti.

U umetničkom finalu ostvarenja generiše se dualnost unutrašnjeg sveta oba aktera, humanizovanih putem formiranja dve osnovne vrline: umeća da se voli, i slobode da se bira. Psihološka poruka filma je da nas ljudima ne čini nasilničko ponašanje, niti programiranost. Ljudima nas čini kapacitet da patimo, kao i da toj patnji pridamo smisao u vidu žrtve za drugoga. Ljudima nas čini POSTIGNUĆE DA NAS DRUGI VIDE KAO OSOBE, a ne kao robote ili životinje.

Uzajamnost je, sugeriše nam Ederlezi Rising – umeće da psihološki umremo za sebe, a fizički za druge. Ljubav je bol kojom se leči duhovna smrt, a možemo biti voljeni jedino ako dajemo, nikako ukoliko samo uzimamo i tražimo. To su naučili i muškarac i android. Ovim konceptom zaplet objedinjuje sve maskulističke, feminističke, psihološke, religijske i ostale parcijalne koncepcije kojima smo se dezorijentisali poslednjih nekoliko stotina godina, upražnjavajući fenomen „romantične ljubavi“. Novi život ne stvara seks, niti ustupanje našeg tela drugima – već samosvesno vezivanje svog životnog motiva za ljubav prema DRUGOSTI. Prema toleranciji suštinske različitosti namesto jednoumlja.

Sve čestitke kreatorima i izdavačima priče, scenarija i filmskog ostvarenja za ovo beskompromisno umetničko delo, kao i uvodnu prezentaciju.

Kvaliteti: najemancipovaniji kiberpank ljubić, varijacija „Frankenštajnove neveste“ u kojoj dotična odbija da zavoli mužjaka čudovište, zrelija verzija „Lepotice i zveri“, kultna muzika i neponovljiv vizuelni dizajn, prag novog umetničkog standarda u domenu integracije čula

Nedostaci: dominacija ikoničkog nad retoričkim što na momente kreira isprekidanost doživljaja, oskudan materijal za proizvodnju iscrpnog filmskog zapleta, stereotipni dijalozi

Ocena za trud: 5

 

Zaključak:

Odlazi cirkus, dragi moji autostoperi. Šta bismo vam Uroš i ja mogli poručiti za kraj, osim onoga što je pouka filma Ederlezi Rising – dok opštite, bilo verbalno ili telesno, neka je to samosvestan čin, namesto toga da vas ka tome vuku bilo nagoni, bilo programirana uputstva. Činite to isključivo kroz obostranost, koja je jedini put ka bliskosti. To je ujedno pouka koju smo izvukli iz ovogodišnjeg Beokona – da samodovoljnost ne vodi uspehu ni žanra, ni pojedinca, ni kolektiva, već jedino predani rad na kvalitetu iskustva koje DRUGI IMAJU SA NAMA. To nas jedino istinski čini ljudima. I to nije naučna fantastika, dragi moji autostoperi – već posvećena patnja, popularno zvana „ljubav“. Vidimo se dogodine na sledećoj Beokon konvenciji. Hvala organizatorima za priliku da zajednički uživamo u ovom bogatom iskustvu.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: