Između viktorijanske priče o duhovima i telesnog horora – opus M. R. Džejmsa

U junu ove godine se navršilo tačno osamdeset dve godine od smrti Montagjua Roudsa Džejmsa, engleskog stručnjaka za srednji vek, uglednog profesora više engleskih univerziteta, književnog kritičara, i za nas najvažnije – vrhunskog pisca horor priča. Iako se u hororu dosta toga promenilo u te osamdeset dve godine, njegove priče o duhovima nastavljaju da fasciniraju brojne čitaoce, širom sveta. Izbor iz njegovih priča ili celokupne priče o duhovima, nastavljaju da se preštampavaju, iz godine u godinu. U Srbiji, Džejmsove pripovetke su se pojavljivale više puta, bilo kao deo antologija, bilo kao posebne zbirke a naročito vredna pomena je zbirka njegovih priča koje je priredio dr Dejan Ognjanović a izdao novosadski ,,Orfelin” pod naslovom ,,Zažviždi i ja ću ti doći’’ gde su se prvi put na srpskom našle najbolje Džejmsove priče i još bitnije, stručan pogovor.

Razlog Džejmsovoj popularnosti kao horor pisca leži ne samo u njegovoj moći da izazove efekat strave ili dočara atmosferu već i u njegovoj modernosti. Džejmsa sa pravom, smatraju majstorom priče o duhovima, ali njegov opus predstavlja sponu između viktorijanske priče o duhovima koju su pisali mnogi tadašnji pisci kao što su Dikens i Dojl, i modernog, telesnog horora, kakav je negovao Hauard Filips Lavkraft a u naše doba Klajv Barker i Stiven King.

Džejms, naime, redefiniše nešto što je bilo temelj čitavog žanra –  figuru duha ili aveti. U pričama o duhovima koje su se pisale do tad duh je upravo to – duh, biće sa one strane života, koje se među žive vraća da bi se osvetilo ili opomenulo još žive na određenu opasnost. Svakako, tadašnja horor kniževnost je poznavala čitav niz bića i pojava telesne prirode (uklete životinje, veštice i vešci, vampiri…) ali Džejms prvi meša karakteristike duha i monstruma koji može da telesno povredi žrtvu u toj meri da prestaje da postoji granica između jednog i drugog. Tu granicu je pre Džejmsa prekoračio Šeridan le Fanu, koji je Džejmsu bio uzor, ali je tek kod Džejmsa ta granica u najmanju ruku – nejasna.

U tom čudnom mešanju telesnog i duhovnog leži koren Džejmsove strave. Van sveta ljudi ali opet, ne daleko od njega, leži svet neprijateljskih sila, spreman da utiče svojom zloćudnošću na junaka priče i to ne samo kroz dejstvo straha, tradicionalnog oružija aveti, već često uz primenu najbrutalnijeg telesnog nasilja. Nesrećni Džejmsovi junaci često završavaju svoj život otrovani, dopola pojedeni, polomljenih kostiju a i kad uspeju da izbegnu zlu sudbinu, život posle susreta sa natprirodnim nikada im više nije isti.

Često, mi ne vidimo valjan razlog za dejstvo zle sile. U ,,Spomenaru kanonika Alberika’’, čudovišni majmunoliki demon proganja novog vlasnika srednjovekovne knjige iako je njegov jedini zločin bio puka kupovina ukletog maniskripta. U ,,Grofu Magnusu’’, usamljeni engleski učenjak doživljava stravičan kraj jedino zato što je, privučen opakošću mesta, ušao u mauzolej davno preminulog velikaša i uznemirio ga u njegovom snu . U ,,Jasenu’’ mladog lorda ubija otrovni pauk samo zato što sebe dovodi u situaciju da dođe u kontakt sa stvorenjem kojeg je nekad davno porodila veštičija kletva.

U nekim pripovetkama, zlo biva privučeno uplitanjem junaka u vradžbine ili delanjem, često i slučajnim, koje budi zle sile.  U ,, Zažviždi i ja ću ti doći’’ duvanje u pištaljku privlači zloduha. U već pomenutom ,,Grofu Mangusu’’ neobična fascinacija glavnog junaka ličnošću grofa Magnusa povlači niz događaja koji će dovesti do tragedije. U ,,Opomeni za radoznale’’, otkopavanje stare krune budi drevne čuvare, a u ,,Ukletoj kućici za lutke’’ zločin mladog bračnog para ne samo što privlači pažnju monstruma već baca senku kroz vreme i prostor.

Ponekad, kao u ,,Izgubljenim srcima’’ ili ,,Pogledu sa brda’’, negativni junaci, postaju meta zlih sila zbog sopstvene izopačenosti – petljanja sa okultizmom ili izopačenosti ali najčešće Džejms odstupa od takvog tradicionalnog pristupa. U većini slučajeva usud dolazi kao posledica niza nesrećnih događaja, koji privlače pažnju zle sile i ostavljaju joj prostora da dela kao u ,,Blagu opata Tomasa’’.

Protiv čudovišta najčešće nema efikasne odbrane. Junaci se ne bore protiv njih ni uz pomoć glogovog kolca niti molitve. Ishod je najčešće tragičan, čak i kad se uzrok nezadovoljstva natrprirodnog bića otklonjen. Džejms tu postavlja temelje onoga što će kasnije razviti Lavkraft  – ono što vreba u mračnim kutevima univerzuma ne da se pobediti i čak i male pobede mogu se pokazati kao uzaludne. U ,,Zaviždi i ja ću ti doći’ ukleta pištaljka se baca u more ali time se problem ne rešava, barem ne zauvek. Narator kultnog ,,Zova Ktulua’’ lametuje nad sudbinom čovečanstva koje ne može imati mira dok god Ktuluov podvodni grad postoji. Džejmsovi junaci ne idu toliko daleko, niti su ono sa čim se suočavaju ni nalik moćnom Ktuluu ali njihova sposobnost da se suoče sa sopstvenim protivnicima jedva da je veća od Lavkraftovih junaka. Pravog izbavljenja u suštini nema, mada Džejms ipak zadržava neke elemente hrišćanskog (protestantskog) pogleda na svet. Ipak, u njegovom svetu bog je primetno odsutan a isto bi se moglo reći i za (tradicionalnog ) đavola. Čovek, često usamljen ili izopšten od društva, postaje lak plen monstrumima koji naizgled dolaze iz tame i vraćaju se u tamu. Sa njima se ne može komunicirati i njihova priroda ostaje u suštini nedokučiva. Maliciozni u odnosu na ljude, oni ipak nisu potpuno zli u tradicionalnom smislu, pošto slede samo zakonitost sopstvene prirode.

Ako se složimo sa Lavkraftom da je najveći ljudski strah strah od nepoznatog, onda je Montagjue Rouds Džejms uspeo da izvuče ono iskonsko iz našeg straha i od te podsvesti satka svoja čudovišta. Stoga, njegova budućnost kao klasika horora se ne može dovesti u pitanje  – dok god živimo u svetu koji obiluje tajnama i dok god postoje pukotine ka onostranom, ma koliko one majušne bile, plašićemo se a Džejmsove priče davaće obličija likovima iz naših košmara.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: