KOLUMNA R2-D2: Replikanti

Da li smo doista stigli do toga da je u književnosti već sve rečeno? Nije li ostalo prostora da se nešto novo stvori? Ako zaista moramo da se služimo mimikrijom umesto našeg ličnog književnog glasa da li to znači da književnost ima jedino budućnost u podražavanju? Zar nije trebalo samo da učimo od prethodnika? Kažu da je u osnovi umetnosti učenje forme do onog momenta kad je toliko naučimo da možemo da je prevaziđemo i stvorimo nešto novo. A šta je sa šablonskim pisanjem?

Koristiti oprobane obrasce, poznate modele, opšta mesta da ne bi smo odstupali od norme ili da bi se naš roman, zbirka pesama ili priča lakše probile na tržište- je li plagijat ili nije plagijat? Jednog jutra, naš dragi pisac se probudi iza sedam gora i iza sedam mora, pogleda svoju spisateljsku njušku u ogledalo i kaže: Sunac ti tvoj, toliko sam originalan da sam samog sebe kopirao! A znam i bolje viceve od ovoga. Više je trendova, koji u biti unižavaju književnost kao takvu. Prvi, kao što rekoh, jeste slepo i neplodno stvaranje po oprobanom modelu.

Ovim metodom, autor kopira teme, pristup i izraz nekog drugog ko se već u književnosti proslavio. Bilo da je ovo uspešno ili ne, čak i vrhunski copy paste autor i dalje nije neko ko je autentičan. Samim tim, dobijamo delo koje neodoljivo podseća na kopiju ili još gore (ako kopiramo više autora) splačinu, koja nas zbunjuje i ne pruža nam onu količinu nadahnuća, koju bi isto trebalo da nosi. Drugi, svakako, jeste ego. Zašto da budem Ana Ubavić kad mogu da budem novi Dostojevski, Mišima ili Bukovski? Ljudima titule prijaju, posebno neafirmisanim piscima, koji u traženju sebe žele da budu novi Andrić. Međutim, u ovoj eri interneta i svega brzog i kusog pitanje je da li bi Andrić želeo da bude Andrić. Masa mnogo toga diktira, diktira ukus, diktira stil pisanja.

Kada ugađamo masama služimo se oprobanim modelima i žanrovima. Birati žanr u kome ćemo pisati jer tipujemo na određenu publiku je u redu. Međutim, i svoj lični glas prilagoditi publici i samim tim ga izgubiti nas i dovodi pred pitanje- za koga pisac stvara, za sebe ili masu? Ako stvara za sebe onda su očekivanja čini se veća jer masu je lako zadovoljiti svakim nusproizvodom masovne publikacije. Ako stvara za sebe, s druge strane, lakše će profilisati svoj unutrašnji glas. Ono što zapravo brine jeste deo u kom postoji strah da se unutrašnji glas pusti i profiliše jer je čitalačka publika postala nekritička masa, koja guta sve što joj se lepo servira, ponaročito ako je već poznato.

Imam isti problem sa svojom mačkom, ona odbija da jede hranu, koju nije probala, pa makar ta hrana bila najbolja i najskuplja. Da li je ova vrsta konzumerizma ušla u književnost i umetnost? Vrlo često i ne primetimo da smo upali u zamku kopiranja. Nažalost, nekad to mladi i neafirmisani pisci rade i namerno, pa vide kao lični doseg što su maestralno kopirali stil tog i tog. I čitalac je tu u nekoj vrsti zamke, prepoznaje obrasce, klišee, shodno tome da smo u fantastici primećuje i momente iz igrica, poznata imena. Međutim, koliko je to čest slučaj da će se zaista i setiti se odakle to beše ako malo čita ili još gore ako mnogo a nekritički čita? Da li je moguće stati tome na put? Da, moguće je.

Ako prestanemo da forsiramo žanrove i dozvolimo piscima da budu dobri ili loši van preporučenih i priznatih modela. Žanr nije maska za lošu knjigu, šta god da su vam rekli oni koji loše pišu. Ako je loše napisano, oh izvinite, šalili smo se, nismo ovo pisali za vas nego za decu. Pisati kvalitetno za decu je jedan od najzahtevnijih procesa u čitavoj književnosti. Deca rađaju kvalitetne ili nekvalitetne ljude, ili kvalitetne ili nekvalitetne čitaoce. Maskirati bilo šta loše pod izgovorom- ali to je fantastika, takođe. Ne bih da se ponavljam, ali dobra knjiga je dobra knjiga, loša knjiga, kom god žanru pripada, loša je.

Oni, koji postavljaju standarde nažalost ne čuju sebe, jer misle da postaviti standarde znači stajati visoko i gordo nad svetom čitalaca, koji su obični smrtnici. Sama činjenica da se ne povlađuje čitalačkoj publici ne obezbeđuje kvalitet nečemu. Književnost se i piše za čitaoce, ne za kritičare elitiste. Književnost se stvara radi njih. Podići standarde u pisanju bitno je i piscima i čitaocima. Ima u obe branše još onih, koji veruju u dobre knjige i visoke kriterijume. Verujte, moguće je uklopiti oba. Ako pogledate okolo videćete da je nekima i uspelo. Treći i to vrlo bitan trend, koji svakako moramo primetiti jeste činjenica da o književnosti svi pišu.

Da li je nešto dobro raspravljaju ljudi, kojima nije struka književnost. Budimo realni, poplava pozitivnih kritika svuda po mrežama je više od trenda, malo ih je koje su kudili. Sve je lepo, sve je sjajno, sve je prenaduvano. U književnoj kritici najmanje je onih, koji bi imali i šta da kažu. Opet govorimo o čitaocima, koji nemaju kritički stav potekao iz mnogo čitanja i kritičkog promišljanja. On se svakako gradi, gradi se čitanjem, gradi se promišljanjem, gradi se poznavanjem termina i materije. Ako je sve sjajno ništa nije. Ako ništa nije sjajno kuda mi to idemo i šta mi to radimo. Dovedimo umetnost pred čitaoce, da mogu uvideti razliku, da i kvalitetni pisci izmile iz svojih jazbina i budu tamo gde im je i mesto- u punim bibliotekama i punim salama.

p

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: