Više ili manje od Vešca, arhetip fantastike (deo drugi)

Petra o Vešcu

Podela:

Bajke i legende

Kada govorimo o Vešcu, prvo što upada u oči prilikom čitanja, jeste povezanost sa bajkama. Svaka je na svoj načim izmenjena, dok je original ocenjen kao nemaštoviti prikaz neke gluposti.

Počinje još u uvodnoj knjizi /Sezona oluja/ kada pri samom kraju Geralt čuje glasine o nekoj uspavanoj princezi za čije spašavanje sledi ogromna nagrada. Princeza ubodena vretenom /Uspavana lepotica/ ili princeza u staklenom kovčegu na vrhu planine /Snežana i 7 patuljaka/, ili princeza pretvorena u labuda, ili čudovište. Elem, već samo pominjane nečega što liči na bajku dalo bi nas navesti na lažan trag da će Geralt otići da spašava princezu, da će postati heroj, oženiti tu istu lepoticu i živeti sretno do kraja života. Za nekoga kao što je Geralt, to bi bila prilično razočaravajuća sudbina, a tek za pisca bi to bio banalan i predvidiv kraj. Nimalo zanimljivo. Ono što je, međutim, interesantno jeste pravac kojim je Sapkovski krenuo – odlučio je da se naruga bajkama, da ih izvrne naopačke i totalno racionališe. Sve što je imalo zaličilo na originalnu verziju bajke ocenjeno je kao ‘izmišljotina, klasika i banalnost’. ‘Taj koji je to smislio nije se previše potrudio.’ I skoro svaka ‘bajka’ u koju se veštac upleo ima neki politički kontekst.

Sećate se bajke o obućaru i začaranoj princezi? Pa koji bi kralj dao kćer nekom tamo obućaru, i od kada su obućari toliko glupi da misle da mogu da skinu urok?

Zver je nesretan mladić željan ljubavi /ok, tu se ništa nije promenilo/, ali je lepotica vampir.

Zlatokose u kuli nisu ništa drugo do gomila mutacijama unakaženih devojaka, neobično okrutne i krvoločne. Zatvarali su ih u kule, dok nije nastupila suluda moda oslobađanja zatočenih lepotica. Jedna je čak pobegla pomoću užeta spletenog od pletenica. Geralt je ocenio da ne postoje mutacije već političke mahinacije i ljubomora maćeha. Jedna od tih princeza je pobegla, živela sa 7 gnomova, bavila se razbojništvom i umrla kad je pokušala da se osveti čarobnjaku koji ju je zatvorio.

Pepeljuga je pobegla od nesposobnog princa, a Snežna kraljica je naziv za bolest melanholije ili depresije ili opsednutosti, što valjda zavisi od stepena ljubavi i raspoloženja.

Proročka ogledala dele se na ljubazna i razbijena, i niko im ne postavlja pitanja tipa ‘ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu’.

Jedino se iščašena verzija bajke o maloj sireni završila donekle sretno – sirena je dobila noge, nije izgubila glas, i mnogo je namučila princa. Veštac je tu služio kao prevodilac.

Hajka na zmaja obojena je realizmom, politikom i okrutnošću, trgovinom i cenkanjem.

Duh iz lampe, tj. iz ćupa ne ispunjava tri želje onako kako bi trebalo.

Đavolak u polju nije samo neki jadničak kome se može narugati olovnim kuglicama mesto oraha – to stvorenje je lukavo mada dobroćudno, i krade poljoprivredno znanje i seme za vilenjake.

Trol koji živi ispod mosta nije napast već se brine o mostu i dobro ga održava. Pa šta ako zauzvrat traži mostarinu? Svejedno je jeftinije plaćati njemu na takav način, nego kad bi se vlast starala o održavanju mosta.

Kao što može da se primeti, Sapkovski je izašao iz okvira bajki i počeo da stvara svoje. Od četvrtog dela /Krv vilenjaka/, osim motiva Čeda nenadnosti, nema pomena nijednoj drugoj bajci. Geralt mnogo razmišlja o sudbini i beži od nje, nenadano dete koje je zatražio kao cenu za svoje usluge ga prati, sve dok veštac ne shvati da nema izbora. Do tada je već i rat nastupio, osvajanja, politika i spletke su ih razdvajali i spajali. Sapkovski donekle počinje da se koristi mitologijom, posebno nordijskom. Takođe, neizbežan element jeste i legenda o Kamelotu.

Još u uvodnom delu mogli smo naslutiti sa čim ćemo se sresti, jer mlađana Nimue – 120 godina nakon događaja u Vešcu – putuje na ostrvo čarobnica da bi postala učenica, i sreće neku vrstu Geraltove manifestacije. Ona je pročitala sve što se moglo o Geraltu, Jenefer i Ciri. Iz tog dela možemo izvući paralelu između vešca i kralja Artura. Kao i kralj Artur, veštac nije umro. Otišao je u zemlju jabuka, u magli, ali će se vratiti da brani ljude kad se Zlo ponovo razulari. Sapkovski i ovog puta odbija da stane u zamku patetičnosti, jer veštac nije nikakav heroj ni idol, a tama i zlo su stalno prisutni, uprkos očiglednom napretku čovečanstva, a možda baš i zbog toga.

Ciri, pak, ima veću ulogu u ovoj legendi. Ona je sila koja će spasiti svet i koju svi žele, bilo zbog nje same ili zbog deteta koje bi mogla da ima. Ona je gospodarica Prostora i Vremena. Nekim čudnim premeštanjem portala sreće sad već odraslu Nimue i Lanselota i postaje poetski nazvana Gospodaricom jezera.

Porodične veze

Ne bi Veštac bio toliko zanimljiv da nema zanimljive likove, bez obzira na originalne i neoriginalne događaje. Saga je dovoljno dugačka da može da se obradi gotovo sve, od prijateljstva, prinudne političke špijunaže, komplikovane ljubavne veze, do Edipovog kompleksa. Sad, nisam neki stručnjak na ovom polju, ali neke stvari nemoguće je ne primetiti.

Geraltov verni prijatelj i sušta suprotnost Neven predstavlja tipični komični odušak. Svaki ozbiljan mrgodan junak mora da ima nekog šaljivdžiju pored sebe, makar samo da upada u razne nevolje. Neven je pri tom još i slavna ličnost, pesnik, te prema tome upetljan u svaki važniji događaj.

Geraltov odnos sa čarobnjacima smo već spomenuli – jednostavno, ne podnose se. Trebalo bi da bude njihovo oruđe, ali on ima sopstvenu volju i prezire njihova dela. Sa čarobnicama je situacija malo drugačija, možda zato što mu je majka jedna od njih. Posebno je opsednut crvenokosima. I bez obzira koliko skoro čitav svet znao za njega i Jenefer, ako mu se koja čarobnica nudila, on se nije branio.

Veza sa Jenefer je u najmanju ruku komplikovana, epska i ponekad sretna. Analiza njihovog odnosa, bojim se, zahteva nekog stručnijeg od moje malenkosti. Tužno je to što, dok su imali vremena da nesmetano budu zajedno, stalno su se svađali, bežali jedno od drugog i jurili jedno ka drugom. Istog trena kada su priznali jedno drugom da se vole, nastupile su nevolje koje su ih razdvojile skoro do samog kraja.

Oboje su bili preokupirani pronalaženjem sopstvene svrhe. I pored zanimanja kojima su im dani bili ispunjeni, Jenefer je žalila što ne može da ima decu, dok je Geralt zamišljao mračnu budućnost jednom kad ponestane čudovišta za ubijanje. Ciri, obećano Čedo nenadnosti, uspela je da ispuni tu prazninu, davši im privid porodice i cilj. Iako razdvojeni na neko vreme, borili su se da sačuvaju jedni druge. Bez razmišljanja su se odrekli svega radi sreće jednog deteta.

Serijal Vešca možemo da posmatramo kao sagu o ratu i osvajanju, sa neizbežnim osvrtom ka likovima čija je isprepletana sudbina doprinela i početku i kraju sukoba. Dobar deo Vešca prestavljaju opisi ratovanja, spletke i politička angažovanja. Međutim, Veštac je daleko od Tihog Dona. Događaji su često opisani iz više likova i uglova, kako prostorno tako i vremenski, što jeste originalno ali ume pomalo i da nervira. Ponekad se oseća kao da delovi radnje fale jer su zamenjeni detaljim dijalozima. Sa scene na scenu se skače kao kad bismo menjali kanale na TVu.

Na kraju, veštac je predstavljen kao arhetip antijunaka. Jeste, fenomenalan je s mačem i nepobediv u svom poslu, ali je takođe i čovek, opterećen nagonom za samoodržanjem, zarađivanjem novca, uživanjem u ljubavi i pronalaženjem višeg smisla. Nije ni prvi ni zadnji junak koji se tako ponaša. Ni motivi ostalih likova nisu daleko odmakli od prizemnih.

Kad vidimo koliko je toga Sapkovski ‘pozajmio’ za Vešca, možemo samo da se pitamo: da li skup neoriginalnih stvari čini jedno originalno delo?

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: