Dezintegracija egzistencije

Ne plašim se smrti, niti onoga šta me čeka. Doneo sam svoju odluku. Ja sam pravda. Alfa i Omega. Taj kurvin sin je dovoljno bežao i sada ga je sustigla zaslužena kazna. Smrtna. Pratio sam ga mesecima, dobijao informacije od mojih izvora, od policije i obaveštajne službe. Osveta za njim u meni tinja otkako me je lišio najveće sreće. Moje žene i mog deteta. Već neko vreme je ubijao po kućama. Nije ostavljao tragove kako bi smo ga uhvatili, sem njegovih žrtava, kako bi nam pokazao nadmoć nad nama. Mislio sam da se pravi previše pametan i da će se sam odati. I odao se. Nije mogao da bude uhvaćen, sve dok nije ušao u moju kuću. U mojoj kući imao sam kamericu u kuhinji, jer su nam obili kuću pre godinu dana, pa sam je postavio iz predostrožnosti. Nije znao za to. Skinuo je masku i video sam mu lice. Bela kratka kosa, obrijan, visok. Gotov je. Nisam pokazao snimak policiji. Zapamtio sam ono šta mi je trebalo.

A sada je uhvaćen. U jednom skladištu, izvan grada. Ležao je na stolu, zavezan, nag. Spremio sam i opremu za mučenje. Ovo je trenutak koji sam čekao.
Pištolj, macola, skalpel, kuhinjski nož, kanta benzina i vremena na pretek. Upaljač je u mom unutrašnjem džepu od sakoa. Imao je sivu krpu u ustima, prašnjavu i izlizanu. Silazio sam polako niz metalne stepenice, gledajući ga sa osmehom na licu. Špricevi stvarno rade posao kada želite da izađete iz zasede i zabijete mu u vrat dozu sna.
Nosio sam sako u rukama. Sišavši, uputio sam se ka stolici. Stavio sam sako na stolicu, izvadivši upaljač. Iz džepa crnih pantalona izvadio sam paklu cigareta. Lucky Strike. Neće on imati sreće sa udarcima. Njegova je sreća odavno istekla. Taj peščanik nema više zrnaca. Za ovakve slučajeve nema suđenja, već po kratkom postupku. Ne radim ja ovo zbog osvete, već i zbog drugih roditelja, kojima je sreća uskraćena do kraja života. Zavrnuo sam rukave i seo u stolicu. Zapalio sam cigaretu, a paklu sa upaljačem stavio u džep na košulji. Posmatrao sam ga. Kako je zver ukroćena i vraćena u prvobitnu ljudsku formu. Povukao sam dim. Jebeno dobar osećaj. Bacio sam cigaretu na pod. Zgazio sam na nju. A sad je red da se ovaj zgazi. Ustao sam iz stolice i sa obližnjeg stočića, koji je imao desetak flašica sa vodom, uzeo jednu. Prišao sam kurvinom sinu, odvrnuo čep i polivao ga vodom.

“ Buđenje, kurvin sine. Vreme je za umiranje. Ajde, ajde, ništa ti ne fali, ne okreći glavu levo-desno.“

Dok se ukroćena goropad borila za vazduh, bacio sam flašicu na drugu stranu.
“ Kiša pada, kurvin sine. Mislim da pada taman toliko da spere tvoju krv večeras. Mada, ako te bacim psima, ni do toga neće doći. Sve zavisi od mog besa i raspoloženja. Reci mi, odakle da počnem sa tobom? Da li od glave, ili od uha? Teška odluka.“
Kurvin sin krenu da mrmlja nešto. Razmišljao sam zapravo da li da mu izvadim krpu iz usta. Približih se njemu, naslonivši se na njegove grudi, vršeći pritisak na grudni koš.

“ Vidi, ovako ćemo. Ako imaš iole nešto da kažeš, izvući ću ti krpu. Ako ne, onda ću ti je zabiti još dublje. Trepni samo jednom ako razumeš i ako imaš nešto pametno da mi kažeš.“

Trepnuo je.

“ Nemoj da kažeš da te nisam upozorio.“
Izvadih krpu. Krenuo je da kašlje, dok sam se ja zavalio u stolicu, izvadio još jednu cigaretu i zapalio je.

“ Dakle, kurvin sine? Pričaj nešto što me neće naterati da te ugušim ovom krpom.“

“ Ovo ti neće vratiti porodicu. Uzalud ti je ovo, nemaš ti stomak da ubiješ. Znam tvoju sortu.“

Ustao sam iz stolice, otišao do stočića sa flašicama, opet uzeo jednu, odvrnuo čep, prišao mu, zapušio mu nos i polivao opet. Migoljio se. Džaba mu.

“ Znaš, imam tolikog vremena na mojim rukama, a ti se odlučuješ da testiraš moje živce i da me isprovociraš kako bih te brzo ubio. Nećemo mi to tek tako lako. Nećeš doživeti puno stvari zapravo. Neke delove tela ćeš izgubiti i postaćeš upamćen kao ubica u delovima. Mislim da osobe kao ti imaju tu neku lošu iluziju. Ne možeš samo ti biti lud i smatran da kada pređeš tu granicu, da te niko neće pratiti.

I ne bih, ali eto, sam si kriv za ovo. Puno je opcija u razmatranju. Šta ti misliš?“

“ Jebi se. Ne dobijaš ništa ovim i sam znaš to. Ovo neće vratiti njih dvoje iz mrtvih. To je istina. Takva su pravila života. Nije ovo za tebe. Čemu sve ovo?“

“ Aham. A da te pitam nešto. Ako te pravilo koje si pratio dovelo dovde, od koje koristi je bilo to pravilo?“

“ Neko je gledao filmove. Zanimljiv citat. A koje je tvoje pravilo koje te je dovelo dovde? Kad samo već kod citiranja, moraćeš da prekršiš svoje jedino pravilo ako želiš, u stvari, citat je beskoristan u tvom slučaju.“

Izgubih osmeh sa lica. Uzeo sam skalpel i krenuo da mu seciram obraz. Vrištao je, ali sam je to tražio. Napravio sam mali rez ispod jagodica. Oblizah skalpel.

“ Nema ni tvoj obraz koristi u tvom slučaju, zar ne?“

“ Ti jebeni ludaku. Ubiću te.“

“ Ironija, zar ne? Ludak? A ko je ubijao bez ikakvog razloga nedužne ljude i osećao se superiornim? Ovo je tvoja kazna, psihopato. Sam si kriv za ovo.“
Vratio sam se u stolicu i zapalio još jednu cigaretu.

“ Ova pakla je prava stvar. Nikotin u venama me ispunjava. Smiruju me. Kada mi se smrači pred očima, one su spas.“

Ustao sam i stavio mu užareni deo na ranu. Vrištao je. Uživao sam u njegovom bolu. Držao sam i dalje. Ah, muzika za moje uši. Prestao sam i bacio je na pod.

“ Da li si za ples sa đavolom? Zar te nisu učili da treba da se bojiš čoveka, koji nema šta da izgubi?“

“ Znaš, uživao sam dok sam ubijao. Daću ti taj adrenalin koji ti treba da bi ovo završio. Za razliku od tebe, meni je mirna savest, a ti? Da li ćeš moći da se ne prevrćeš u krevetu od scena ovog ubistva? Ti si moj izvršilac tvoje lične presude, a ne društvo. Ovo nije po zakonu, ali tebe zabole. To je poenta. Kada je nešto lično, tada ljudi upadaju u anarhiju i beznađe. To je njihovo bekstvo.“

Pogledah ga. Uzeo sam kuhinjski nož i gledao gde da ga upotrebim. Krenuh sa rezovima na njegovoj levoj ruci.

“ Mislim da ti neće trebati neki od ovih delova tela. Na primer, ne znam, upotreba ruku.“
Zabih mu nož u gornji deo dlana.

“ Mislim da znaš da sam doneo odluku odavno. Ne brini se ti za moju savest. Nju sam ubio zarad tebe. Ako ćemo obojica u pakao, biću tvoj upravnik, i mislim da se mogu pogoditi sa gospodinom u crvenom.“

Slušajući njegove krike i molbu za milost, nisam imao te reči u mom rečniku. Kada vam sve oduzmu, postanete građanin opasnih namera, koji se kose za zakonima morala i pravde. Da mu ubrizgaju otrov, ili da povuku polugu i da umre od električnog udara? Ne, to je previše lako. Ovo što ja radim je mnogo efikasnije.

“ Završava se naša priča. A sada, dopusti mi da ti pokažem šta ja zapravo umem.“
Uzeo sam macolu i zamahnuo u pravcu njegove glave…

Njegovo lice je neprepoznatljivo, a njegovo telo unakaženo. Nisam imao čime da se obrišem. Uživao sam u ovome. Omanji osmeh na licu. Košulja i pantalone umazane crvenom bojom, dok mi je lice izgledao kao da se šminkam za Noć veštica. Seo sam u stolicu i zapalio cigaretu. Posmatrao sam kurvinog sina i nasmejao se opet. Nema neke razlike gde ću posle ovoga. Možda kući ili u šetnju. Misli su mi bile ukočene i stajale u mestu. Osetio sam kako me adrenalin popušta. Kurvin sin je mrtav, a moja dužnost da ga uklonim iz društva je ispunjena. Stavio sam pištolj iza leđa.

U kolima imam rezervnu odeću. Presvući ću se i ovu umazanu odeću spaliti zajedno sa njim. Kanta sa benzinom je spremna. Ustao sam iz stolice i izašao iz skladišta, uputivši se ka kolima. Osetio sam kako mi srce lupa, neki naboj emocija odjednom me obuzima. Stomak mi se zgrčio. Kleknuo sam i pokušavao da dođem do vazduha. Ubrzano sam disao. Ustao sam jedva i nekako došao do kola. Otključao sam ih i ušao. Seo sam za volan i naslonio se na njega.

Disao sam zadihano kao da sam se vratio sa trčanja. Podigao sam pogled ka suvozačevom sedištu. Na njemu je bila slika njih dvoje. On je nasmejan, dok ga ona grli. Nekontrolisano sam krenuo da plačem. Udarao sam glavom u volan, rukama, ali znao sam da nemam ništa od toga. Nisam želeo da krvavim rukama dotaknem to sećanje na njih. Ovakav trenutno ne mogu, niti sam smogao snage da opet bacim pogled na tu sliku, koja je održavala ljudskost u meni. Izašao sam iz vozila, zatvorio vrata, i spuštao se polako. Krv i suze su mi bile pomešane. Osetio sam male kapi na mojoj glavi. Neće to pomoći. Zatvorenik sam svog uma. Težina lanaca neće popustiti. Možda poslednji put gledam okolo prirodu kao slobodan čovek. Izvadio sam pištolj. Svejedno mi je sada. Zažmurio sam i uperio sebi u usta. Neka mi njihova slika ostane kao poslednje sećanje moje ljudskosti. Čuo sam ptice kako cvrkuću, dok je kiša krenula da pada. Razbežale su se kada sam povukao obarač.

T.S. Heller

Komentarišite putem Facebook-a