Oči drugih gledaju u mene tužno, deluju razumno i saosećajno. Velike, prodorne, oivičene tamnim trepavicama pomalo nagnutih na dole poput suncobrana na plaži. Njihova boja, nalikuje mojoj. Plava, sa primesama zelene boje poput vode u tegli koja se usled dugotrajnog stajanja ubuđala. Zenice velike i crne kao katran su okružene malim zlatnim i sjajnim krugom, za koji mi je neko jednom rekao da je odlika ljudi koji mogu da vide budućnost. Što ih duže gledam shvatam da ove oči, nisu kao oči drugih ljudi. Nisu ni kao moje, one su drugačije. Lagala bih kada bih rekla da ove oči nisu posebne. Prodoran pogled prodire duboko u moju dušu otključavajući sva ona vrata od kojih sam ključeve davno bacila u nepovrat. One vide sve, vide ono spolja, a vide i ono izunutra. Pitam se, da li im je čudno to što spoljašnjost često ili gotovo nikad ne odgovara onome što se nalazi ispod nje. Osećam se nago pred ovim očima, dok uporno pokušavam da se sakrijem od njihovog pogleda. Kad god skupim malo snage da svoj pogled usmerim na nešto drugo, u želji da oči drugih nestanu, shvatim da nikada neće nestati. Iako strahujem primičem se bliže i želim da vidim šta te oči vide, ali u zenicama mogu samo da vidim odsjaj dela svog lica. Ali pogled tih očiju, bez obzira na moju blizinu, ostaje isti kao da im ne smeta moja blaga uznemirenost koja se iznenada pojavila. Pogled ostaje miran, staložen, miluje me ali nisam sigurna da li zaista želim da te oči nastave da me gledaju. Uvek sam smatrala da postoji nešto uznemiravajuće u mirnom pogledu. Da li je to lukavo sakrivena hladnokrvnost? Ili meni ovakva prisna i pomna pažnja smeta? Bez obzira na svoju uznemirenost nastavila sam da ih gledam i došla do zaključka da mi smeta njihova pronicljivost. Ne želim više da me gledaju, ne želim ni ja njih da gledam, ali i pored svega ne mogu da odvojim pogled od njih. Neverovatno magična moć privlačenja isijava iz njih i vuče me ka njima. Žele da se moj pogled u njihovim udavi. Oči drugih traže da ih gledam, kao da traže opravdanje, kao da traže da svu moju pažnju i žele da svu svoju energiju usmerim na njih. Odmičem se, a onda ugledam i uši drugih. One koje čuju sve. U to sam sigurna nema sumnje. Čuju sve moje tajne, čuju sve nikad izgovorene reči, čuju mene kako pričam iako glasa ne ispuštam. One ih samo sprovode do mesta koje ih interpretira na način koji je pogrešan. Ove uši čuju šaputanje, intimno šaputanje u noći koje koliko god tiho bilo uspeva da ispuni i najprazniju sobu. Ove uši čuju moje želje, moje greške, one slušaju i prate svaki moj korak. Ne, ne želim da čujem šaputanje drugih, te reči me povređuju. Suviše su surove i zle, ali samo ponekad umeju da budu toliko istinite da me plaše. Uši drugih čuju čak i tišinu. Sposobne su da tu tišinu odgonetnu, da joj daju značenje… One znaju kad je tišina i znaju zašto je ona tamo. One slušaju pomno i konstantno. Mislim da nikada neće doći dan kada će to prestati da rade. Čak i kad se trudimo da neke stvari ne čujemo to apsolutno nije moguće. Volim onu staru izreku “na jedno uho ušlo, a na drugo izašlo”. Toliko često korišćena izreka koja nimalo nije tačna. Na jedno uho uđe, da, ali zapravo nikada ne izađe, ono ostaje udobno ušuškano u nekom delu sećanja spremno da ispliva baš onda kada mi to ne bismo hteli. Zvukovi reči umeju da budu toliko živi da ih čujemo na isti način kao i kad su prvi put bile izgovorene, čujemo čak i glas osobe koja ih je izgovorila, tonalitet, brzinu. Ništa se ne menja, vreme tu nema nikakvog uticaja. Ne volim te zvukove, zbog njih sumnjam u sebe, one me sputavaju da ispunim ono što sam želela. Nos drugih oseća, oseća sve. Prijatno i ono manje prijatno. Oseća strah, nervozu, oseća opasnost, ljubav, privlačnost, smrt, gnev, bes, pobedu, hladnoću, toplotu, bliskost i udaljenost. Oseća sve vrlo precizno, ali često biva ignorisan jer predstavlja se nevažnim naspram ostalih, ali to nikako nije. Kako su samo precizni i koristni ti mirisi. Strah. Kada drugi namirišu strah, ništa ih neće zaustaviti dok to što strah oseća potpuno ne bude uništeno i poniženo. Ne želiš da te namirišu, zapravo to je poslednje što želiš u životu, dok ga još uvek imaš. Treba se plašiti mirisa koji drugi mogu da osete, treba kontrolisati svoje emocije kako ih drugi ne bi mogli primetiti ili omirisati. To je jedini način da budeš siguran. Pogled mi se spušta na usne drugih. One su lepe, male i uzane, ali pune i sočne poput zrele trešnje. Jedva čekaju da se razmaknu i da iz mračne šupljine koju skrivaju puste neukrotivu zver. Zver toliko besnu, nemilosrdnu i razjarenu koja jurca i žuri, koja govori sve ono što ja nikada nisam htela da čujem ono što nikada sebi ne bih dozvolila da kažem, izgovorim. Usta drugih nisu tako suptilna kao sve ostalo. Usta drugih pričaju, pričaju polako, brzo, kojim god tempom hoće i koliko glasno hoće. I govore šta god hoće. A često vole da govore ne sa mnom, već govore sa drugima, a ja to čujem. One pričaju o meni, oni sude o meni. Poput prosutih klikera iz kese reči jure u sve pravce i pričaju strašne stvari o meni, užasne stvari. One kude, neodobravaju moje postupke, viču na mene. One mi ne žele dobro. Te me reči uvek povređuju. Usta drugih ponekad me i uveravaju, daju mi lažnu nadu. Usta drugih često i govore brže nego što um radi. Brza su i efikasna, seku poput najoštrijeg noža pravo tamo gde treba. Retko kada promaše to najbolnije mesto, ali kad promaše one povrede neki drugi deo. Usta drugih osuđuju, ah kako samo vole da me osuđuju, kako samo vole da me čine nesrećnom i tužnom. Vole da laži predstave kao istine, a istine kao laži. Ali ne, neću pasti na te laži koliko god one jasno i razumno zvučale. Pokušaću da šapate usta drugih utišam toliko dok apsolutno ne nestanu. Cenim one oči i ona usta drugih iz kojih izlazi milost i ljubav, koje podržavaju, koja me hrabre, koja me uzdižu kada padnem. Ali, takvih očiju i takvih usta nema već odavno. Ponekad se pitam da li su zaista nekada postojala. Odmičem se dalje od očiju koje me još uvek pomno posmatraju dok se usne drugih razvlače u blag smešak. Ali, svetlost u oku odaje nešto drugo. Ne, ove oči nisu mile i pažljive, ove oči gledaju podmuklo, a usne se podmuklo smeše. Odaljavam se i spuštam pogled na svoje ruke. Tanke ruke sa tankim i dugačkim prstima nestrpljivo se tresu od naleta adrenalina, uznemirena sam, a ne znam razlog. Iako moje, deluje mi da u ovom trenutku neko drugi njima upravlja. Prsti se nekontrolisano grče i skupljaju u pesnicu tako jako da mogu da osetim svoje nokte kako duboko zadiru u dlanove moje šake. Moje noge se približavaju telu drugih, moja leva ruka visi mirno pored mene, ali desna se podiše, i pravi zamah ka telu drugih. Ona je zamahnula toliko jako da je pri udarcu krv potekla iz njih. Gledala sam začuđeno i shvatila da telo drugih više nije tu. Nestalo je. Čučnula sam dole i pogledala delove upravo razbijenog ogledala poprskana krvlju kako stoje razbacana po tamnom parketu. Uzela sam u ruke jedan od mnogobrojnih parčadi i shvatila da oči drugih i dalje kroz komade slomljenog ogledala gledaju u mene.

Autor: Plavooka