Samo igraj! – Ivan Lutz

Iz pera Mire Satarić o najnovijem romanu Ivana Lutza, „Samo igraj!“

Podela:

ŽANR: Sajberpank/SF triler 

IZDAVAČ: Hangar 7 

ZEMLJA: Hrvatska 

GODINA IZDAVANJA: 2016.

OCENA:

 

 

Košarka je sport koji je sa svojim herojima obeležio moje odrastanje i sazrevanje. Iako nisam bila zaluđenik, mogu da kažem da sam, kao i autor ove knjige, provela dobar deo svojih adolescentskih dana prateći uspehe bogova parketa i gospodara lopte, navijajući iz petnih žila i smatrajući košarku jednim od sportova koji savršeno kombinuju strategiju i srce na terenu za adekvatan uspeh. Stoga, kada sam videla naslovnicu (odličnu naslovnicu!) na kojoj je predstavljen robot, prva reakcija mi je bila da podignem obrvu i odmahnem glavom. Nenenene – ne roboti i košarka. Robot, tehnički savršen, nikada neće imati ‘ono nešto’ šta čini pravog junaka ovog sporta. Srećom, i autor se pokazao kao istomišljenik (umirio me je već u predgovoru), pa se iza ovih svemoćnih bića ipak krije ljudski dodir. 

Ali, ovo je knjiga koja zapravo i nije o košarci iako košarka jeste njen suštinski deo. Igra je metafora za nešto više, nešto mnogo značajnije.  

Ali, idemo redom. Godina je 2999. i svet se sprema za doček još jednog milenijuma. U svetu visoke tehnologije, u kome svakim i svačim upravlja Mreža, stanovnici žive jednakim, besmislenim životima kojima upravlja podmatrica, svojevrsni UnderNet, zadužen za kontrolu individualnog ponašanja i individualne sreće. U priču ulazimo direktno, pred sam doček i pratimo Gasianda Bartera, čoveka koji je mislio da može prevariti Mrežu i izvući se nekažnjeno. Gasiandov motiv je, kada bismo promislili, bio ispravan i on je imao najbolje namere kada je pokušao da iskoristi svoje programersko znanje i pomogne svom detetu sa neurološkim oboljenjem da prihvati Mrežu i UnderNet. Ali kako to obično biva, stvari su krenule nizbrdo, njegovo dete je trajno osuđeno na život ‘u tišini’ a Gas na stalnu pratnju i kontrolu Agenata Mreže.  

Doček je trenutak kada Gas dozvoljava sebi da se prepusti i da zajedno sa prijateljima uživa u jedinoj pravoj strasti koju ima – košarci. Košarka nije onakva kakvom je mi danas znamo, dovedena je do matematičke savršenosti, tehničke analize su sastavni deo pobede, a na parketu je druga vrsta činova – ogromni roboti kojima upravljaju posebno obučeni ‘igrači’. Ipak, vrsta emocija koju ova igra budi, užitak i zanesenost koju pruža ostala je očuvana.  

U sred tog novogodišnjeg finala u košarci, najvećeg događaja milenijuma svet kakav poznaju je otišao dođavola. Virus je nagrizao Mrežu, narušio njenu srž i „resetovanje civilizacije je pokrenuto“.

 

„Ako gubiš; ako zaostaješ; ako si sporiji; ako si slabiji! Ako misliš da nema izlaza! Ako ti padne moral i misliš da nikada nećeš ustati, znaš što ti je činiti! Namršti se, stisni zube i Samo igraj!
 

Da Ivan Lutz nije profesor fizike, bio bi odličan sociolog ili antropolog, što se uveliko provlačilo i kroz njegove priče i ranije romane, pa nije ni ovde izostalo. Roman je pun pažljivih promišljanja o ljudskom društvu, ostvaren je dodir sa svim aspektima ljudskog u nama, postupci su dobro promišljeni, društvene uloge i uslovljenosti dobro podeljene a sam trenutak masovne histerije i verovanje u novi početak pažljivo je izabran. Nisam uspela da se otmem utisku da je autor namerno izabrao ovaj datum za pokretanje radnje, upravo jer je na umu imao milenijumsko ludilo i fenomen ‘milenijumske bube’, dobro poznat nama koji smo dovoljno stari da se sećamo dočeka 2000. godine.  

Ovo je najzreliji Lutzov roman. Dok je ‘Zovite ju Zemlja’ lep omaž starim autorima SF-a, a koautorski ‘Drum’ svojevrsni međužanrovski eksperiment, ‘Samo igraj!’ je roman u kome se najzad pred nama razotkriva jedan istinski zreo autor, autor oslobođen straha, kočnica i nesigurnosti, autor koji je u svoj roman hrabro utkao dve ljubavi koje ga pokreću – sport i nauku, i koji je  vešto u sajberpank roman koji je na mahove i hard SF, na mahove SF triler, utkao svoja viđenja i promišljanja i dao jednu suštinski dublju perspektivu ovom inače lako čitljivom delu. 

Iako mi se ponegde činilo da ima neslaganja sa vremenskim tokom (da li se sve dešava u toku novogodišnje noći i sutradan ili u narednih nekoliko dana), radnja me je toliko uvukla u sebe da mi je, na kraju, apsolutno bilo svejedno i nije mi se vraćalo da proverim. 

„Samo igraj!“ je još jedno izdanje u Hangara 7 u okviru njihove biblioteke „Solaris“. Moram da priznam da mi je drago da Davorin Horak, urednik Hangara 7 nastavlja sa odličnim izborom knjiga za ovu ediciju i, svesna svih nedaća izdavača u regionu u vezi sa distribucijom, nadam se da će Hangar 7 porazmisliti i o elektronskim (re)izdanjima dosadašnjih naslova, za nas ljubitelje žanra iz regiona kojima je nabavka štampanog primerka nekada u rangu nemoguće misije.  

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:
WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com