Svetiljka na tremu zatitrala je zbog par insekata koji su se naivno zalepili za nju. Tiho zujanje obeležilo je njihove kratke živote i najavilo pregorevanje sijalice u narednih par sekundi. Preglednost trema se morala osloniti na pun Mesec iznad krošnji, prilično udaljeno ulično osvetljenje i na prigušeni plamen sveće koja se nazirala kroz prozor pored ulaza. Ova sablasna atmosfera nije ni malo smetala rakunu koji je neočekivano zamračenje iskoristio da proveri sadržaj kanti za đubre.
„Prokleta sijalica, sedmi put ove nedelje.“, konstatovala je prilika koja je večerala uz svetlost sveće skrivene iza obojenog stakla fenjera.
„I rakun nek ide dođavola…svako jutro mi počne skupljanjem đubreta. Prokleta sijalica i rakun rade zajedno…“, dodade pa se naježi nakon što je slučajno zaškripala viljuška po tanjiru.
„Smiri se čoveče…obećao si sebi mirnu večeru i mirna će i biti.“
Pažljivo odrezan komad polukrvavog mesa se njihao na viljušci koju je pomerao u taktu simfonije što je dopirala sa sprata. Prinesen usnama, komad nije postao zalogaj. Gospodsko držanje viljuške se pretvorilo u stisak celom pesnicom.
„Gde sam? Ja, gde sam…Ima li koga?…Ima li…“, jedna prilika je bauljala u mraku predvorja grozničavo pipajući po zidovima tražeći otvore.
„Ne…sam si kriv…mrzelo te je…“, kaza sam sebi bezvoljno spustivši viljušku pored kobaltnog tanjira.
„Mogu li da vam pomognem?“, upita prilazeći predvorju.
„Ja…Ne znam ko sam…gde sam…Ko ste vi? Otkud vi ovde?“, čovek se bojažljivo spuštao na kolena dok je posrtao unazad.
„Idemo ispočetka.“
„Ja sam dr. Folc. Patolog. A ovo je zgrada privatne prakse i moj dom.“
Nekada je uživao u ovakvim momentima prestavljanja. Čaša belog vina koju je poneo sa sobom vitlala je nazdravljajući u vazduhu. Blagi osmeh je jedino što je mogao da uputi kao ohrabrenje. Previše puta je igrao ovu igru.
„Doktor? Pa…“, čovek je bio prestravljen.
„Jeste, taj. Dr. Folc i budala.“, pa naiskap isprazni čašu spuštajući je na mini komodu u predvorju.
„Budala koja voli što mu trpezarija gleda na predvorje. Budala koja misli već godinama da će ovo nestati samo od sebe. Budala koja ne može da prestane. Odabrana budala, ali svejedno budala.“, pomisli.
„Hoću napolje. Da izađem…hoću…“
„Hoću i ja na miru da večeram posle napornog dana, pa ko me pita?“, slegnu doktor ramenima, „Nego, hajde, nema tu izlaza. Hajde, lagano, tako, gledaj me u oči, vidiš da možeš“, pokuša da se osmehne pružajući ruku nesretniku.
Izgubljeni čovek mu pruži ruke potpuno dezorijentisan. Laganim hodom su prešli preko trpezarije. Fenjer koji je pokupio usput je bacao dovoljno svetlosti da vidi kuda se kreću.
„Zašto je mrak?“
„Zato što to volim. Ceo dan pod veštačkim svetlom budi u meni želju za tamom. Oči mi se odmore.“, objasni mirno.
„Želim na svetlo.“, zajauka čovek.
„Svi mi nešto želimo. Ajde, biće to dobro. Kad završimo započeto“, reče naposletku otključavajući metalna vrata na kraju hodnika.
Veštačko osvetljenje se palilo u talasu otkrivajući ogromnu prostoriju prekrivenu pločicama i metalnim enterijerom. Dr. Folc pusti ruku koju je držao i zatvori vrata. Na pokretnim stolovima, stajali su složeni beli čaršavi. U dnu prostorije čitav zid je bio prekriven nišama sa kockastim vratancima. Jedna česma je kapljala proizvodeći iritantan zvuk udara kapljica u limenoj kadi.
„Da vidimo…ne…ne…a, evo ga…“, doktor otvori jednu od metalnih niša, „Izvol’te.“
„Šta? Šta da izvolim?“, čovek se povuče unazad.
„Izvoli, uđi, naravno. A šta bi ti? Da te prijavim na stan?“
„Neću. To je…tu leže…neću, ne, neću.“, odbijao je čovek.
Doktor podiže čaršav i pročita etiketu koja je visila sa palca.
„Andrej Kol…Kols…Kolš…ma k’o da je bitno…jasno je da si ti.“, reče pa izvuče ceo ležaj.
Čaršav strgnut sa glave pokazivao je neverovatnu sličnost.
„Vidiš, čak su ti i rane na istom mestu. Ajde, nisam raspoložen za problematične.“, kaza pa ubrizga kakvu plavu tečnost u ruku tela koje su gledali.
Čovek se nagnuo nad samim sobom bojažljivo pokušavajući da se dodirne. Ruka mu je drhtala. Na tren postade mu muka.
„Izgleda kao da jesam ja. Ne, vi se ovde igrate kakvog manijaka. Promenili ste opis ovom čoveku da liči na mene. Ja sam živ, znam da jesam. Vi ste bolesni! Prijaviću vas, hoću! Drogirali ste me. To je, drogirali ste me!“, posetilac poče da negoduje.
„Jeste, nemam druga posla. Niko da mi kaže hvala za sav moj trud i rad. Niko. Svi se samo bečite. Treba da ste počastvovani!“, doktor odbaci prazan špric u obližnji lavabo.
Andrej K. oseti malaksalost. Kleknu pored tela u koje je sablasno gledao. Prazan pogled se zamagli i on se proteže po podu.
„Kako sam…kad sam…“, zamuca Andrej boreći se za dah.
„To sad nije važno. Važno je da ja zapamtim da kad završim posao treba da obavim i kremaciju. Eto, to je važno. Pa vi odete tamo gde treba a ja večeram na miru. Odakle mi samo ideja da te odložim ovde. Kao da su vas ikada ova vrata zadržavala.“
Posetioc poče da bledi prihvatajući svoju sudbinu. Doktor nehajno pogleda na sat.
„Moj biftek ne liči više ni na šta, verovatno.“
Plamen velike peći je tinjao preko azbestnog stakla. Za peć ovakve snage potrebno je malo kao i za rastvor kiseline koja je progutala pepeo i ostatke kostiju.
„Malo mira, najzad. Trebalo je da se uzmem u pamet kad je ona Marina pocepala pola biblioteke u panici.“, doktor nasu još jednu čašu nakon što se udobno smestio u fotelji kraj prozora dnevne sobe.
Sa sprata se čula igla gramofona kako preskače. Bilo mu je svejedno. Napolju je rakun prevrtao kante.
Hipnotišući zvuk igle je već duboko zabadao u transu poluusnulog doktora kad mu neko pozvoni na vrata. Gluvo doba noći koje donosi posetioce nije neobično za dežurnu mrtvačnicu. A dežurna je još od kada ju je njegov pradeda osnovao. I otprilike od tada nemaju mira.
„Da, molim?“, promumla žmirkajući jer mu je u lice bila usmerena baterijiska lampa.
„Dobro veče, izvinite na smetnji, u poteri smo. Da niste videli čoveka srednje visine, crne kose u sivoj trenerci? Imamo sumnju da manipuliše svojim žrtvama, možda čak koristi i hipnozu.“, reče policajac u dahu.
„Mislim da nisam.“, trudio se da ne pogleda u svoju sivu kućnu trenerku, „ A zašto ga jurite ako nije tajna?“
„Sumnjamo na serijskog ubicu. Zaključajte se, mogao bi da se kreće još uvek ovuda. Pozovite nas ako bude potrebe. Prijatno veče.“, svetlo baterijske lampe se konačno sa njegovog lica preusmeri na stazu ka izlaznoj kapiji.
„Ma nemojte…begunac…a baš je veče bilo monotono.“, nasmeja se pa mrko pogleda u pravcu pregorele sijalice.
„Da samo znam gde ti je telo, spodobo rakunska, odavno bih se rešio tvog prevrtanja đubreta. Ovako…valjalo bi da se presvučem.“
„Serijski ubica…kakvih sve ljudi ima. Nema više umetnosti.“
Lagano je zatvorio vrata. Fenjer je titrao u mraku. Igla je preskakala. Taman je nalio još jednu čašu kad neko ponovo pozvoni na vrata.
„Da, molim?“, progunđa opet zaslepljen svetlom baterijske lampe.
„Izvinite, da ne znate možda kako se izlazi odavde?“
Doktor se pomeri u stranu propuštajući policajca u predsoblje. Pogled uperen preko živice uz ogradu ostao mu je prikovan na prevrnutim policijskim kolima koja su se dimila. Ulična svetiljka je bacala taman toliko svetlosti da obasja krvavo telo koje je ispalo do pola kroz šoferšajbnu.
Doktor duboko uzdahnu i uđe u kuću.
„Divno, još jedan. Sad ćemo se družiti dokle god mi ga ne donesu odande.“
Pun mesec je hladnom svetlošću obasjavao krošnje. Igla gramofona je tupo preskakala. Mrtav rakun je zadovoljno slagao ostatke.
Autor: Elena Alexandra
About Author
