Tom Klensijeva Divizija 2 ili kako preživeti posle apokalipse u Vašingtonu

Pre izvesnog vremena, shvatim da moj komp jednostavno nije dovoljno dobar ni za internet, te se rešim da uložim (ili bacim, zavisi od tačke gledišta) pare i da se ponovim. Jedna od stavki je naravno bila i grafička, pa je izbor pao na Sapphire NITRO+ Radeon RX 590 8 GB, specijalno izdanje, naravno, jer – plavi ventilatori.

Elem, jedna od stvari koja je super ispala je i ta što sam dobio tri igre uz grafičku. Resident Evil 2, Devil May Cry 5 i The Division 2 su naslovi koji su bili dati. Prva dva su dobra, ali je treći taj koji me je oduševio.

Postavka

Ekipa koja stoji iza naslova The Division je Ubisoft, poznato ime koje traje godinama, ali koje je takođe ume da zabrlja onda kad je najbitnije. Setimo se bagova koji su osakatili novije Assassin’s Creed naslove, ali su nam takođe dali i neke od najboljih istorijskih naslova. Šanse su, dakle, bile polovične da će ova igra da valja.

Kako nisam igrao prvi deo, upustio sam se malo u priču i ispratio nekoliko kanala na Jutjubu koji se bave ovom tematikom. Iako malo odstupa od špijunske primese koja obično krasi sve što je potpisano imenom Toma Klensija, ne razočarava.

Na Crni Petak, 2015. godine, Gordon Amherst „zaražava“ novčanice dolara mutiranim virusom sopstvene radino, da bi pandemijom smanjio broj stanovnika planete. Naravno, bolest eksplodira, i u roku od nekoliko dana, kompletno društvo počinje da se urušava.

Odgovor na nastalu situaciju je bila aktivacija agenata Divizije, koji su pokušali u dva talasa da zaustave dalji pad i da uspostave red i organizaciju, koliko je to bilo moguće. Prvi talas je ili izginuo, ili se odmetnuo zato što su bili ostavljeni u kontaminiranim zonama. Drugi talas smo mi, igrači drugog dela.

Umesto Njujorka, kao u prvom delu, lokacija je Vašington. Fenomenalan je! Dizajneri su majstorski odradili svoj posao, pa grad izgleda živo bez obzira na smak sveta koji ga je snašao. Jeleni, rakuni, psi i lisice koji lutaju gradom, vetar koji nosi novine i gomile đubreta na sve strane pojačavaju utisak napuštenosti. Radnja se odvija oko pola godine nakon pada, pa su i vidljivi tragovi istog.

Ono malo pristojnog sveta što je ostalo živo se skupilo u par enklava oko Bele kuće, koja je i centar operacija, Pozorišta i Kampusa. U igri postoji još jedno naselje, Zamak, koje je trenutno neaktivno, mada sam poprilično siguran da će ga aktivirati u nekom narednom periodu.

Priča je malo stereotipna, i pati od sindroma „Hrabri agente, spasi nas jer smo nemoćni“, ali dobro, nije toliko strašno da bi smetalo ili kvarilo utisak. Ono što je definitivno akcentovano u celoj postavci su gubici. Svako je izgubio nekoga ili nešto bitno, što dobrinosi utisku katastrofe.

Organizacija

Kada bih trebao da odredim kog žanra je Division 2, ne bi mi bilo lako, moram priznati. Igra je amalgam RPG-ja, looter shootera, multi/singl-plejera. Sve to u isto vreme, a ništa pojedinačno striktno.

Postoje elementi svih ovih žanrova, i tako su divno isprepleteni i potkovani zanimljivom pričom, da se ne zna gde jedan element počinje, a drugi se završava. Naravno, neke stvari su iste kao za većinu igara, tako da ćete opremu nalaziti na terenu, a nove spravice i delove za oružje praviti u bazi.

Kad smo kod oružja, izbor je zaista neverovatan, što se samih vrsta tiče, a oružje pri kraju igre će imati dodatna svojstva, što je mene kao velikog fana Borderlands serijala izuzetno prijatno iznenadilo.

Oprema i oružje mogu biti kalibrisani, što znači da se određeni atributi mogu prenositi sa jednog na drugi, što je poprilično korisno. Na primer, ja sam atribut „Patience“ prenosio do sad četiri puta, jer mi dosta znači regeneracija štita dok čučim u zaklonu.

Naravno, postoje i setovi opreme određenih proizvođača, i ako se upare sa još iz svog seta, mogu dati neke poprilično zanimljive rezultate.

Neprijatelji

Svaka igra koja se bavi preživljavanjem, mora imati i negativce, zar ne? Divizija ima čitav dijapazon pomalo ili potpuno ludih pojava koje su suprotnost (donekle) onome što predstavljaju agenti.

Hijene“ su prvi neprijatelji sa kojima se igrač susreće. Ono su što im ime i kaže – čopor ludaka i manijaka sa gas maskama koji kradu i nose sve što nije armaturom vezano, a ostalo uništavaju. Uglavnom se lako izlazi na kraj sa njima, samo nišaniti u glavu.

Pravi sinovi“ su bivša paravojna formacija koja je pokušala da održi red u gradu, ali je negde usput shvatila da je mnogo jednostavnije držati teritorije silom. Koriste svoju nadmoć u opremi i taktici, u cilju laganog osvajanja Vašingtona.

Otpadnici“ se često mogu videti sa improvizovanim bacačima plamena, ili kao bombaši-samoubice, što je i logično, jer su oni ostaci stanovništva koje je nasilno nagurano u improvizovane karantine. Sad traže osvetu nad onima koji su ih tamo smestili.

Crna kljova“ je elitna jedinica dostupna posle tridesetog (maksimalnog za sada) nivoa. Ništa se o njima gotovo ne zna, osim da su u jednom potezu razbili prethodne tri frakcije i preuzeli ceo Vašington.

Lovci“ su horor.

Ono što obogaćuje celu igru su dve stvari. Prva je da ne postoje teritorije koje su ograničene neprijateljima koje ćete tamo sretati. Naravno, nekih ima više u određenim delovima grada, ali to nije striktno određeno, tako da „Enemy patrol detected“ je moglo značiti da ću naići na bilo koju od četiri grupe. Takođe, ove frakcije ratuju i među sobom, tako da mi se nije jednom desilo da uletim u okršaj između „Pravih sinova“ i „Otpadnika“, na primer.

Druga stvar su klase i taktike. Ne ponašaju se sve jedinice isto, što dodatno tera na taktiziranje. „Hijene“ često uopšte ne mare za zaklon, i jurišaće na vas, dok „Pravi sinovi“ imaju strategiju bočnih ili napada sa leđa. „Crna kljova“ koristi nadmoć u tehnici i dronovima, tako da – pucaj u žuta svetla čim ih vidiš. Jedinice su podeljene po ulogama, pa tako imamo bombaše, jurišnike, doktore, i slično. Većina ima slabe tačke koje olakšavaju likvidaciju, ali ih treba pogoditi (crvena torba na nozi bombaša je očigledna meta, ali je treba nanišaniti dok trči).

Sve četiri frakcije važne za priču, i imaju svoje mesto. Nijedna nije postavljena kao – eto, imamo negativce. Neki čak i nisu negativci, samo antagonisti, koji se nalaze u toj situaciji bez svoje krivice. Zatvoriti ljude u karantin kao stoku, ostaviti da umru, i posle se čuditi zašto spaljuju agente bacačima plamena? Pomalo licemerno, ako mene pitate.

Multiplejer varijanta ili ne?

Iako je The Division serijal okrenut ka publici koja više voli da pozove društvo i obrne koju turu osvajanja, ja nisam stekao baš takav utisak. Ubisoft je izuzetno dobro implementirao multiplejer varijantu. Naime, druge agente srećete samo ako ste prijavili za misiju u multiplejeru, u bezbednim kućama, i u Mračnim zonama.

Bivši karantini u gradu (ima ih tri) su sada potpuno zaraženi virusom. U tim zonama je najbolja oprema, ali i najopasniji neprijatelji. Svako bi pomislio „Ma, prijaviću se za multiplejer, pa ćemo nas četvorica rešiti problem.“ Je li tako? Ne, nije. U Mračnim zonama ćete nailaziti i na druge agente koji će vas neretko i napadati.

Momenat kad izletiš iza ugla i spaziš drugog agenta, i on tebe, obojica dižete pušku, ali, hoćeš li opaliti? Hoće li on? Ta paranoja, taj adrenalin je neopisiv. Svaka škripa u staroj polurazrušenoj kući, svaki korak i cijuk može da znači da ti četvoročlana ekipa dolazi iza leđa.

Sve to se podiže na n-ti stepen tokom ekstrakcije. Neka oprema i oružje su kontaminirani, i jedini način da se iznesu iz Zone je helikopterom. Dođeš nekako do zone za izvlačenje, opališ taj signalni pištolj, i tajmer kaže recimo, 1 minut i 27 sekundi do dolaska helikoptera. Neću da vas lažem, to vreme izgleda kao godine, jer će vas frakcije napadati, a i svim agentima u Zoni stiže obaveštenje da je signalizirano za ekstrakciju.

Za sada imam jako podeljeno mišljenje o multiplejeru, jer je uspeo u tome da mi istovremeno bude i najveći strah, ali i najveća zabava. Takođe, zajedničke misije su pametno ograničene na četiri učesnika što dodatno pojačava ono što igra sve vreme galami i ističe; agenata je malo, i svaki je vredan.

Konačna odluka

Iako neki ljudi izražavaju pomalo nezadovoljstvo naslovom, ne bih se složio s njima. Negde duboko u sebi shvatam da neke misije moraju da se ponavljaju, ali iako me to svejedno pomalo nervira, ostaju daleko uočljivije prednosti i ogromni plusevi.

Vašington je ogroman, i ne istražiti ga što je više moguće bi bila prava katastrofa. Svet je otvoren, i data je apsolutna sloboda igraču da sam odlučuje gde i kada će ići. Dalje, grafički igra izgleda odlično, i slike u tekstu su moje, napravljene „foto modom“ koji je ugrađen u igru, jer su ljudi iz Ubisofta svesni kakvo lepo čedo su napravili.

Dakle, ukoliko imate 50-ak evra viška, a ne znate gde da ih potrošite, možete na Tom Clancy’s The Division 2, imate moje najtoplije preporuke. Mene možete naći u igri pod nadimkom teodosije7, pa da oprašimo koju.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: