Veče 20. oktobra. Sedeći na krovu Studentskog kulturnog centra, uživam u smiraju dana, mučeći se sa osmim tomom „Točka vremena“. Odjednom, glava Ljubice Dolašević se proturila kroz prozor uz smeh: ,,A tu si tiii!“, podsetivši me da je vreme da se priključim preostalim mrtvima. Nije vam jasno? Dopustite da vratim film nekoliko sati unazad.
Oko podneva istog dana, parkirala sam noge ispred tržnog centra „BIG’’ na Karaburmi. Tu sam se srela sa Anjom Zlatanović i Bojanom Krnjajićem, kosplej kolegama takođe angažovanim za „Gaming Challenge’’, promociju video igara. Anja me je ugurala u uniformu medicinske sestre koja se sastojala od belila – kaputa, suknje, kapice i baletanki. Izuzetak su bile hulahopke u boji kože. Usledilo je postavljanje veštačke rane načinjene od silikona ispod namotaja zavoja na mojoj glavi i „uflekavanje’’ garderobe, zavoja i vidljive kože. Posle toga je na red došao quid pro quo sistem – žvrljanje je otpočelo po samoj Anji. Propisno ubijena i okrvavljena, Anja je počela sa uređivanjem Bojana, dok sam ja pridržavala dodatke. Iznenađujuće brzo smo završili pripreme, pa se (bukvalno) odvukli do mesta određenog za turnir. Jurili smo decu, zastrašivali kučiće i penzionere, zasmejavali promoterke, koliko god je to bilo u moći likova mrtvih medicinskih sestara i „Crvenog piramide“ iz franšize igara „Tiho brdo’’.
Crkavanje (od posla) se za Bojana i mene nije završilo u tržnom centru, pa smo produžili u SKC preko puta Beograđanke. Opet smo, uz Ljubicu i Ludwiga Zagozdu, francuskog bohurta, bili ukras događaju, ali ovaj put je u pitanju bilo zatvaranje „Lucky 13. Festivala srpskog filma fantastike’’. Ovog puta smo plašili producente, režisere i gledaoce puzeći i gibajući se između stolica. Ipak je reč o reviji koju su najviše činili filmovi iz žanra horora. „Zamrtvili’’ smo i Vladinu vokalnu izvedbu (Vladimir Lalić, ex-Abonos, maskiran u Drakulu za ovu priliku) pesme Who Wants To Live Forever grupe Queen. Koskari (Oskari u obliku skeleta) su dodeljeni za najbolji film strani film (Flotando Frenkija de Leonardisa), najbolje vizuelne efekte u domaćem filmu (FX tim su činili N. Filipović, V. Peševska, D. Petrović, I. Pribićević, A. Sokolović, P. Stojanović). Tu su i kategorije za najbolji film iz zemalja bivše Jugoslavije, bez Srbije (Kostakurta – Balada o Satankrajini režisera Saše Karanovića), najbolji scenario domaćeg filma i najbolji domaći film (oba Koskara su se našla u rukama Vojina Vasovića, Bio jednom jedan kralj). Novina je ovogodišnje uvedeno „bepče’’, kategorija za najbolju režiju domaćeg filma (koju je dobio Momir Milošević, za Videćeš večeras). Poslednjeg, počasnog Koskara je direktor festival Miroslav Lakobrija dodelio režiseru Semu Firstenbergu (Američki nindža, po japanski ninđa), kralju filmova B kategorije i nezavisne produkcije, za posebna dostignuća u industriji pokretnih slika. Izgibali smo se, iskičmili i iskrivili – sve u cilju boljeg ugla fotografisanja, navalili na tortu, pa se odgegali kućama da skidamo šminku.
Vaša u smrti,
medicinska sestra iz „Tihog brda’’
About Author
