Tvorac gradova

01.

            …hiljadu godina od početka brojanja novog vremena, vremena nove Zemlje, prkosno stoji jedna zgrada, opustošena, napola pojedena zubom vremena, do kolena potopljena u pesak koji puca od radijacije, kao zaostavština poslednjeg velikog rata čovečanstva. Jedini deo –  poslednji sprat, bez prozora, stakla ili bilo kakve zaštite, kroz koji fijuču vetrovi bez imena i cilja, bio je i prebivalište čoveka sa riđom dugačkom bradom i naočarima crnog okvira, koji je u poređenju sa svojim staništem izgledao sićušno. Staništem za koje je nažalost, samo njen vlasnik znao i namenu…

            Čovek, visok i prav, odeven u kožni tamno braon mantil, stajao je na samoj ivici svoje nove terase. Ako je to moglo tako da se nazove. Pre dve večeri podigla se velika, zastrašujuća pešćana oluja. Ona vrsta oluje koja ume da kida beton ako je dovoljno gladna. Izgleda je ta zver, kako ju je nazivao jedini stanar, pre dve noći bila veoma gladna. I ljuta. Napala je njegov dom i pojela cela tri metra betona, zidova i metala. Iza sebe je sledećeg jutra ostavila samo tragove svojih zalogaja. Razbacani šut, slomljeni komadi maltera, zjapeće rube u zidovima, novi radosni tuneli za bezimene vetrove pustinje. I ništavilo.

            Nekada je to bila njegova radna soba. Soba u kojoj je sedeo za svojim radnim stolom sa tipičnim jednostavnim dizajnom iz devedesetih. Davno progutano vreme kada se jedna zemlja na Balkanu našla pred svojom prvom provalijom. A ta soba, bila mu je omiljena. Najviše dnevnog svetla je gostovalo između ta četiri zida. Najviše čistog prostora je disalo zajedno sa njime. I na kraju, poslednje ali i najvažnije. Njegovi najbolji prijatelji najviše su voleli da ga posećuju u ovoj sobi. Mir i tišina. Sada, toga više nema. Kožni kaput gledao je u pustoš obojen svetlo žučastom bojom sve do horizonta. Ćovek, stajao je na ivici svoje nove terase, na zalogaju pustinske oluje od pre dve noći, sa pogledom u ništavilo čovečanstva.

            Vetar, jedan od onih bezimenih, povremeno bi dopro do desetog sprata, gledano od tačke do koje se popela nikada sita pustinja. Pomilovao bi tamno svetlu kosu na čelu gospodara poslednje zgrade na površini. A tako su ga zvali iz podzemlja. Prestrašena ljudska bića, njih nekolicina, što osnovaše svoje nove porodice i nastaviše da žive u bezbednome mraku, stotinama metara ispod površine Zemlje. Nazivali su ga: gospodar poslednje zgrade.

            Gospodar, podigao je pogled ka zvezdanome jatu. Nebo je bilo prekriveno sjajnim iglama koje neprestano trepere, namiguju. Nebo iznad njegovih očiju bilo je prošarano nočas zvezdama preko celih grudi. Nikada ih nije video u ovolikom broju. Počešao se po bradi zamišljeno. Da li je to bila ova noć? Momenat kojeg je toliko dugo čekao. Da li će se oni vratiti? Nešto od tih pitanja dalo je snagu u njegovim nogama i on se okrenu i pođe žurnim koracima ka mraku između zidova.

            Stepenice su bile čitave. Bilo je za nepoverovati jer ih je gospodar poslednje zgrade u srcu ništavila, nekada davno, pre hiljadu ako ne i više godina, projektovao na svome nekadašnjem poslu. I tada, sećao se dobro, mislio je da neće ove stepenice, ovaj sprat, ova zgrada, da opstane duše od sto godina. Ipak, sudbina je imala za njega drugačiji scenario. I za njega i i za njegovu zgradu…

            Prolazilo mu je ko zna po koji put ispred očiju, dok je prelazio more i more stepenica, cela epizoda njihovog dolaska. A došli su sa neba tačno dvadeset i četiri sata pre velikog razornog nemilosrdnog i zlog rata koji je zadesio sve ljudsko i neljudsko na Zemlji.

            Došli su izdaleka, rekoše mu zašto su došli, i zašto su izabrali baš njega za prvi kontakt. Uzeše ga, i u treptaj oka ga vratiše nazad. I vratiše ga nazad u vreme koje nije bilo njegovo. Sa darom o kojem nikome nije smeo da priča. Darom besmrtnosti.

            Stepenice su bile spiralne. Sećao se on, kako je to bio veliki hit nekada. Spiralne stepenice smeštene samo u potkrovlju nebodera. Naravno, uz njih bi kao po nepisanom pravilu stajao i stakleni zid. Takav je bio slučaj i ovde. I za divno čudo, i danas je ostao netaknut. Nebrojano se puta pitao kako je taj deo zgrade uspeo da ostane netaknut. Sreća? Sudbina?

            Neka tajanstvena nevidljiva sila koja je sprečavala i samu besnu peščanu oluju da zagrize sa svojim zubima? Nije znao. Ipak, činjenica je bila da je taj stakleni zid, sastavljen od kocki svetlo plave boje i dalje opstajao. Prkosno.

            Čovek u kožnom mantilu dospe do poslednjeg stepenika gde ga je čekala kamena statua prelepe žene. Kamen, beo i čist, za njega je oslikavao svetlost koja se opirala svemu prljavom. Žena – kip je upravo to predstavljala. Čistotu. Novi život. Zastao je na trenutak da je pogleda.

            Uvek je to radio na putu ka krovu. Zastao bi pred njenim sklopljenim spuštenim pogledom, pred njenim spojenim dlanovima… U svojoj nagosti, kao od majke rođenoj, stajala je moleći se za dobrobit čovečanstva. Za povratak čistoti. Prirodi. Iako je njegovo prvo i poslednje umetničko delo bilo svo od kamena, mogao je kroz sitne linije na kosi, da zamisli njenu crnu talasastu bujnu kosu. Preko oblina njenih butina mogao je da zamisli njenu crnu kratku suknjicu. A njene usne.. bele, kamene, izvajane kao od Boga, mogao je da zamisli crvene boje zrele višnje. Njene oči, i dalje bele, prazne, mogao je da zamisli boju dubokih plavih okeana..

            Prišao joj je tihim koracima. Kao da nije želeo da prekida njenu molitvu. pomilovao je njen desni obraz, njene usne, njeno desno rame. Šapnuo je nešto, nešto što su samo utihnuli vetrovi bez imena mogli da čuju ali i da razumeju. Njegov svakodnevni ritual je bio završen, i sada je mogao dalje. Nastavio je ka krovu.

            Jedan crni komad drveta obila pravougaonika u razmeri jedan sa jedan, odjeknu udarcem metala od metal širom zvezdanoga neba. Vratanca počeše da se podižu, otkrivši uvek zabrinuto lice sa naočarima. Čovek prvo zastade da pogleda svet krova, napola zaštićen običnim komadom crnog drveta iza svojih leđa. Nije bilo nikoga. Ber nije bilo nikoga koliko je mogao da vidi iz tog ugla. Još jednom je zaboravio samostrel i još jednom je zažalio zbog toga. Provirio je iza sebe pored desne ivice vratnca. Nije bilo nikoga. Samo noć koja mu je neprestano uvraćala pogled.

            Poslednji stepenik je pređen i krov nebodera, nekada vlasnik tačno dve stotine i dvadeset duša, bio je njegov. Prišao je sporim koracima do ivice krova sa pogledom ka istoku. Sklopio je oči i udahnuo nebo.

            Zemlja se polako oporavljala. Pre tačno hiljadu i jedanaest godina dogodio se veliki rat. Najveći ikada. Trećina stanovništva belog sveta je bila zbrisana te noći. Kada se okončalo i to poslednje zlo civilizovanog čoveka na Zemlji a ispod neba, ostalo je preživelih približno sto hiljada ljudi. I na njihovim plećima je pala najvažnija misija koju je ljudsko biće, Zemljanin, vlasnik ove jadne i napaćene planete, ikada imao. Opstanak.

            Samo, pred tu šačicu nesrećnih ljudi, ko zna iz kojih delova planete, sa ko zna kakvim školovanjem, sa ko zna kakvim alatima u svojim rukama, stajalo je gomilu neprijatelja.

            Imena tih neprijatelja su bila: nedostatak struje, hrane, tečnog goriva, motornih vozila, plovila, letelica, a tu je bio naravno i problem sa pijaćom vodom… Davno iskorenjene opake bolesti ponovo su se pojavile i oživele. Zajedno sa bolestima iz modernijeg doba, gladne smrti i ništavila krenule su u pohod. A smrt nije ubijala samo ljudsko postojanje. Umirao je sav svet živih. Jer, najveći neprijatelj se nazivao drugačije. Radijacija.

            Sledećih četiri stotine godina broj preživelih duša se smanjo na jedva deset hiljada ljudi. Smrt je imala mnogo posla. Previše posla. Broj životinja se sveo na onaj broj koji je naučio da preživi daleko ispod površine kopna ili vode… Nakon punih hiljadu godina od najvećeg zla u istoriji čoveka i čovečice, nad Zemljom postojala je samo jedna sila. Tišina. Pa ipak, posle svega što je svet čoveka doživeo, preživeo, Zemlja se polako oporavljala.

            Mogao je da oseti njeno disanje. Njeno srce ako otkucava. Zemlja se polako vraćala iz mrtvih. Ranjena, hramljala je svemirom oko svoje zvezde ali nije odustajala. I samo zato je i nočas, gospodar poslednje zgrade, njen arhikteta, tvorac, mogao na krovu sveta da osluškuje Zemlju. Mogao je u tišini zvezda da udiše punim plućima samo nebo.

            Osmeh se raširio njegovim licem, njegovim srcem, njegovim grudima… Zatim se prisetio razloga svojeg dolaska na krov sveta. I zaista jeste stajao na krovu sveta. Jer, na kraju, to je bila jedina zgrada koja je odolevala svemu što se odaziva na smrt. A nije mogao da shvati zašto i kako baš ta zgrada koja nekada beše neboder…

            Njegovi prijatelji, dole u podzemlju, lavirintu jamica hodnika i ko zna čega, pripisivali su to čistoj ludoj sreći. Čudo.

            I verovatno su bili u pravu. Oni, koji su mu dali dar besmrtnosti, nisu mu ostavili ništa drugo u vidu pomoći. Bilo kakva sila koje bi sprečila dalje propadanje nebodera stajalo bi rame uz rame sa njegovom besmrtnošću ali… Otvorio je oči. Učinilo mu se da je čuo jedan zvuk. Iz daleke prošlosti poznati zvuk.

            Razleteo se širom otvorenih očiju u svim pravcima po noćnome nebu kako bi ih ugledao. Bilo kakav njihov znak. Nebo je mirovalo. Zvezde su nastavljale da trepere. Tišina je i dalje bila neprikosnoveni vladar. Nije bilo ničega. Apsolutno ničega.

            Razočarenje koje je usledilo je bio poznati stari prijatelj. Navikao sa na njegovu prisutnost pa i nije mnogo zabolelo. Kad se jednom navikneš na bol, ona prestaje da postoji. Neko je jednom to napisao… negde…

            „Nebo‟ Glas iza njegovih leđa prepao ga je do poslednje koske u telu. Gotovo da je poskočio uz okret iza sebe.

            „Aleksandrija.. Isuse dragi…‟ Shvativši da je samo ona u pitanju, oborio je pogled uz izdah olakšanja. Nije ni primetio da mu se šaka našla na grudima.

            „Da li te uplašila ja?‟ Pogledao ju je.

            Devojka je imala jedva dvadeset godina a gotovo njegove visine i građe. Podsećala je sa svojim izgledom na Amazonke. Legenda o devojkama ratnicama. I uvek bi se toga prisetio svaki put kada bi je ugledao.

            Skoro dva metra visine, talasaste duge crne kose i svetlo plavih očiju. Imala je pune usne crvene boje i bledunjavo lice bez ikakve osobenosti na sebi. Sve na njenom telu je bilo proprocijalno njenoj visini. Savršeno. Poslednji razlog zbog čega bi se setio legende stare ko zna koliko hiljada godina je bio i način njenog odevanja. Njenog izgleda.

            Crna uska majca bez rukava. Kratka suknja isečena u koso. Čizme do kolena, od zmijske kože. Skupocene čizme. Na svojim blago definisanim bicepsima nosila je po nekoliko raznobojnih traka kao obeležje samo njoj poznatog značenja.

            „Ne. Nisi me uplašila,‟ slagao ju je ali zbog njenog dobra, inače bi se još više zabrinula i verovatno nikada sebi ne bi oprostila što je uplašila gospodara neba. Novi nadimak, Jedan od poslednjih, i ko zna koji po redu. „Samo bi voleo da mi se ne potkradaš ovako. U redu?‟

            Klimnula je glavom i pre nego što je završio rečenicu. Nebo, kako ga je nazivala Aleksandrija joj priđe opreznim korakom. Korakom prijatelja. Ona se osmehnu kao da je znala šta sledeće sledi. Zagrljaj.

            Nekoliko sekundi su stajali zagrljeni ispod zvezdane kape sa osmesima na licu. Nekoliko sekundi su slušali i osećali topot svojih srca. Prijatelji. Zatim ju je obema rukama uhvatio za glavu i pogledao je pravo u oči.

            „Noćas će se desiti nešto veoma važno. Moraš otići svojima i preneti im moju poruku. Razumeš me?‟ Govorio joj je te reči sa snažnom ubeđenošću iako, negde u njemu cvrkutao je glas sumnje. Da li je samo laže kako bi sakrio svoje budalasto verovanje?

            „Razumeti ja.‟ Klimnula je glavom želeći dodatno da mu pokaže svoju odanost.

            „Sećaš li se priče za laku noć, ona o dolasku ptica što svetle jače i od Sunca?‟ Upitao ju je nešto tišim glasom ali nije ju je ispuštao iz svojih dlanova.

            „Da. Sećam se ja.‟ Aleksandrija pokaza prvi znak zabrinutosti. Primetio je Nebo sasvim jasno ali to je i očekivao. Tu ništa nije mogao da uradi.

            „Oni dolaze Aleksandrija. Dolaze po mene.‟

            „Nee..‟ Odmahnula je glavom devojka tužnih očiju. Nežno, prislonila je dlanove od njegove obraze uz naljupkiji osmeh kojeg je imala.

            „Ti nećeš otići. Oni tebe neće uzeti od mene.‟

            Nebo se osmehnu postiđeno njenim rečima, njenim željama. Zahvalno i polaskano takođe. Ona je bila lepotica, pravi biser u školjci u svojoj podzemlnoj zajednici.

            Poznavao ju je od kada je bila beba od svega par meseci života. Još tada je u njenim sjajnim svetluvacim očima ugledao snažnu volju za životom. Radost koja odbije da uvene.

            Zagrlio ju je snažno. A ona njega još jače. Osetio je dodir njenih grudi, bradavica, ta toplina njenog tela koja mu se predavala bez borbe. Osetio je sve njeno u tom trenutku, svu vatru za njime. Jedna suza pronašla je put uprkos čvrsto sklopljenim njegovim očima. Obrisao ju je brzo kako ne bi primetila njegovu tugu. Vratio se licem ispred njenih plavih očiju. Dva okeana ga pogledaše. Opet njena poznata zabrinutost i tuga. Nije to voleo kod nje.

            „Potreban sam im Aleksandrija. Vratiću se. Ne brini.‟ Slagao ju je opet. Drugi put večeras. I mrzeo je sebe zbog toga ali nije imao izora. Sa druge strane, možda je i grešio. Možda je to bila samo posledia njegove ogromne želje za njihovim konačnim dolaskom. Možda upravo sada pravi budalu od sebe.

            Primetio je ogroman broj zvezda na nebu. Otrčao na krov kako bi dočekao svoje spasioce poput naivnog dečaka u srcu ništavila. Nije bilo nikakve logike. Nije bilo ničega što bi potvrdilo njegovo očekivanje. A sada još i laže devojku koja mu je draga. I previše. I sada laže devojku koja ga voli. I tu više nema tajne.

            „Neću dati ja. Život bez tebe nije život.‟ Izvukla se iz njegovog zagrljaja i odmakla se dva koraka nazad. Pogledala ga je ljutito i bez trunke dvoumljenja u svoje reči.

            Čovek u kožnome mantilu po nadimku Nebo, zausti nešto da joj kaže, napravio je i korak ka njoj ali nalet iznenadnog vetra natera ga da se predomisli u toj nameri. Vetar, topao poput onih koji dolaze po najgorem popodnevnom suncu, zalepršao je mantil iza njegovih nogu i podigao čak i njenu kosu na trenutak. Topao vetar u sred duboke noći. Šta bi to moglo da bude, upitao se gospodar. Ipak, bez ikakve dileme on podignu pogled pravo iznad sebe. Aleksandrija je već držala pogled ka istoj tački. Pogled strahopoštovanja i usana u obliku slova „O‟.

            „Isuse dragi, došli su…‟ Izusti Nebo ove reči skoro šapatom.

            Iznad njihovih glava pravo niotkuda stvorila se eliptična tvorevina boje tamnog srebra čija se osnovica pomerala u desnu stranu zajedno sa šljaštećim svetlima. Letelica, za tru dužine veća od prvobitnog krova gospodareve zgrade, od kojeg je danas ostala čitava jedva jedna trećina, se lagano spuštala pravo ka krovu sveta, ka krovu gospodareve zgrade. I već sledećeg trenutka sve je bilo gotovo. Svetlost snažna ali bezbolna, spusti se na gospodara prekrivši ga u potpunosti..

02.

            Pred njegovim očima magla zaborava se rascepa na hiljadu malih delića. U njegovome umu osvanu sunce sećanja na prvi dan. Ugledao je svoju ženu. Svoju ćerkicu od deset godina. Osmehnu se u tom magnovenju misli koje su jurile kao po autoputu u njegovome probuđenome umu.

            Osmehnuo se uz dodir snažne radosti, ili je to bilo samo sećanje, kako je grlio svoju ćericu za njen deset rođendan. Samo jedan dan pred njihov dolazak. Dva dana pred prve nuklearne eksplozije koja je ozvaničila početak trećeg svetskog rata. I kraj čovečanstva.

            Osmeh isčeznu. Slike nestadoše. Sećanje o svojoj porodici u vremenu iza vremena, bi zamenjeno sećanjem na glas kojeg je upoznao u ovakvom istovetnom zvezdanom brodu.

            Sećanje ožive pred njime, sećanje o stvarnosti koja se i dalje dešavalo. Oni su došli. Spustili su svoje zrake na njih dvoje. Otjednom osetio je talas ledenoga straha. Lice mu problede a on potraži očima Aleksandriju ali devojke nije bilo. Aleksandrija kao da je isčezla.

            I pre nego što je osetio da se nešto neobično dešava sa njegovim telom, i pre nego što je osetio mekani ali hladni dodir po čitavome telu, baš kao osećaj kada bi ronio u potrazi za školjkama, i pre nego što je osetio da se njegova svest preseljava, nešto u njegovome umu probi se do njega. Jedan glas.

            Tvoj zadatak je okončan. Sada je red na nas. Dopusti nam.

            Nebo je sklopio oči i pre nego što je njegovo fizičko telo spustilo zavesu. Nije imao otpora niti je imao nameru da se opire. Prepustio se srcem, umom, dušom, telom. Iako nije znao gde, zašto, kako.. iako nije znao šta se dogodilo sa Aleksandrijom.. osećao je da tako moralo da bude. Nekakvo uverenje mu je šaputalo da tako treba. A nove slike počeše da nadolaze pred njegove oči…

03.

            Noć je bila sva išarana zvezdama. Ležao je u svojoj drvenoj ležaljci na krovu jednog od njegovih predinvih nebodera i posmatrao noćno nebo. Pitao se, ima li života tamo gore?

            Voleo je o tome da razmišlja kada se nađe ovde, na krovu, gde ga je čekala ležaljka sa najlepšim pogledom u gradu. Ovde je bio mir. Ovde je bila tišina. Ovde je bila slobosda. I ovde bi mogao da razmišlja na miru o svemu.

            Rad arhiktete je bio težak, disciplinovan, naporan. Zarađivalo se mnogo, zaista mnogo. Samo, nije bilo neke razonode, nije bilo neke dečačke igre. Samo beskrajnih proračuna, kompjuterskih modela, savršenstvava unutar uvek zahvalnog virtuelnog sveta. I naravno, povinovanje svojim klijentima koji su tražili da im napravi nemoguće perverzije kako bi se osetili uzvišenim. Povinovanje svojim šefovima koji su uvek tražili više novca nego što ga je bilo juče. Sve više i više.

            Posle toliko godina u svojoj profesiji, skoro da je zamrzeo svoj posao. A jedini osmeh do kojeg bi se dokopao je onaj kada bi se završila njegova smena. A onda, osmesi bi počeli da ređaju kao na pokretnoj traci. Momenat kada bi se vratio pun nade ali i umora svojoj porodici gde ga je čakala oaza ljubavi i mira. Osmeh kada bi se poigrao sa svojom ćerkom, ili kada bi zagrlio svoju ženu koju voli jače od samoga života. Osmeh kada bi seo za svoj radni sto. Gde ga je čekao kompjuter na kojem bi gradio svoje svetove.  

            To su bili svetovi u kojima nije bilo nezahvalnih, okrutnih klijenata debelih stomaka i praznih očiju, opijenih zelenim novčanicama do kraja neba. To su bili njegovi svetovi slobode u kreativnosti, svetovi budnih snova, savršenstva linija i oblika. Razna izdanja od kamena poput dvoraca u Austriji, Nemačkoj, Španiji i Italiji. Mnoštvo izdanja od čelika, metala, gotske lepote sa svojim mračnim skulpturama na ćoškovima zidovam na krovu. Bezbroj modernih nebodera sa različitim oblicima i namenama. Beton, staklo, čelik, metal i mnogi drugi materijali… A tu je bio i jedan pravi mali beskraj izdanja od gotovo sto spratova napravljeni i osmišljeni tako da su u jedinstvu sa majkom prirodom. Njih je Nebo posebno voleo.

            Solarni paneli na krovu, u zidovima, u prozorima, budila je život svoj tehnologiji dvadeset i prvog veka. Biljke koje su prečišćavale, hranile stanove uvek čistim vazduhom. Voda koja se nakupljala od kišnica i kretala se ravnomerno kroz vene grdosija pod nebom,

            Sva ta energija koja se dobijala od vetra, vode, sunca, tako predivno skrojena u njegovoj glavi radi dobrobita čovenčastva bilo je njegovo zaveštanje maloj Aleksandri. Zaveštanje čitavome ljudskom rodu.

            Samo, i on je bio ljudsko biće. Deo čovekovog roda. I nakon napornog radnog dana u sivoj, samotnoj i neprijateljskoj radnoj atmosferi u kancelariji, bio mu je potreban sat vremena odmora. Sat vremena odmora na krovu. U svojoj ležaljci. Sa čašom crvenog vina u ruci. I pogledom ka zvezdanom nebu zvezdane tišine.

            „Macane, opet si pobegao iz naše postelje?‟

            Osmehnuo se njenom glasu koji mu je dopirao iza leđa. Otpio je jedan gutljaj vina, rastao se od dragocene staklene čaše spustivši je na beton ispod ležaljke od bambusovog drveta. A onda se nagnu na levi lakat sa pogledom iza sebe. Njegova draga, njegova ljubav, odevena samo u bade mantilu boje srebra. Prilazila mu je bosim nečujnim koracima. Sa osmehom. Sa sjajem u očima poput nedokučivih zvzeda na nebu. Devojka ranih dvadeset godina, skoro dva metra visine.

            Jedan korak. Odvezala je čvor na bade mantilu. Drugi korak. Svukla se pred očima svojeg dragog dopustivši da bade mantil boje srebra sa cvetičima padne na još uvek vruć beton.

            Pre dolaska noći, goreo je dan. Avgust u Beogradu. Odvojila se od svoje jedine zaštite od njegovih očiju. Osmeh zaigra na njemu dok mu je pogled istraživao nago telo svoje supruge.

            Poput Vilenjakinje, duge crne talasaste kose, očiju svetlo plavih okeana, crvenih punih usana i nežnih ramena boje sedefa, prišla je njegovoj ležaljci. Zaobišla ga je dospevši tako do zadnjeg dela ležaljke gde su mu odmarala bosa stopala.

            Zastala je na trenutak, kako bi mu samo stavilo do znanja da je on njena večerašnja meta. Zalogaj. Zatim se sagnula ka palcu desne noge svojeg supruga, poljubila ga je mekanim usnama, i nastavila dalje.

            Poljubac po poljubac, hodala je i poput lukavog zmijinog tela koje ostavlja vrele tragove za sobom pravo ka njegovim usnama. Desno koleno. Levi bok. Njegove grudi. Vrat. Usne.

            Još davno pre susreta njihovih dveju obala, obećanih usana jedno drugome pred Bogom, osećao je njenu mekanu, glatku kožu po čitavome svome telu. Svaki dodir njenih usana, svaki dodir njenih bradavica, a sada i stidnih dlačica, osećao je poput malenog čamca što plovi nošen plamenim vetrovima strasti po talasima još jače vatre u žudnje za njom.

            Njena spretna ruka sve je obavila. Namestila njegovu muškost tamo gde treba, kako bi pronašao tajno mesto unutar njenog tela. Kada ga je zajahala, svemir poče da se ljulja.

            Posmatrao ju je u oči, nasmejan od srca, čistoga uma, dok se podizala i spuštala ka njemu, Pomilovao joj je čelo, kosu, obraz, usne. Jurnula je ustima ka njegovom kažiprstu. Zločesto se osmehnula. I on joj se pridruži, svojoj nevaljalici.

            „Ljubomorna si.. na zvezde..‟ Upitao ju je uz dah koji mu je sve više postajao kraći.

            „Ne volim.. da te delim.. ne volim ja…‟ Uzvratila mu je odgovor dok je pojačavala ritam osećajući da su blizu vrhuncu. Oslanjala se rukama od njegove bokove dok se on igrao sa njenim bradavicama.

            Nekoliko još minuta slave, a onda uzdasi uz spuštanje zaveze nad pozornicom strasti. Zagrljaj dva ljubavnika pod kapom od zvezda. Ležaljka ih oboje spremno, velikodušno prihvati. Poljubila ga je u desni obraz, u bradu staru nepunia dvadeset i četiri sata. Osmehnula mu se dok je on podizao pogled ka nebu.

            „Aleksandrija, ljubavi moja, one zvezde tamo gore, još jednom su nas posmatrale kako vodimo ljubav. Ne smeta ti?‟

            „Ma neka gledaju. Nije me briga.‟ Šaputala je ona dok mu je grickala ivicu uveta kao da mu je bila dužna i tog zadovoljstva.

            „Život, tamo gore, ko zna kakvog oblika i kakve intelegencije, još jednom je bio publika našoj nagosti i istini. Znaš li to?‟ Pogledao ju je preko desnog ramena sa osmehom iza kojeg se otkrivao par jamica u obrazima. Osmehnula mu se. Kako je samo volela njegove rupice na uvek crvenim obrazima.

            „Nije me briga. Sve dok si moj. Samo moj…‟ Poljubila ga je u grudi gde je tiho, njegovo srce odzvanjalo zvonjavom života. Uzvratio joj je poljupcem u njeno blistavo, znojavo čelo. Još jednom su podarili osmehe jedno drugome.

            „Idem ljubavi na tuširanje. Hoćeš da mi se pridružiš?‟ Upitala ga je glasom poput umiljatih maca koje su tražile novu posudu mleka.

            „Idi ti malena moja, ja ću još malo da posmatram tajanstvo iznad čoveka i čovečice.‟

            „Oh, poeta moj. Samo ako mi obećaš da nećeš drugo. Imamo li dogovor?‟

            Spustio je usne na njene i podario joj poslednji trag vatre koji je nekako uspeo da ostane nakon petominutnog bračnog seksa. To je bio odgovor. Ona klimnu glavom, kao što je to oduvek činila. Kratko i snažno, uz večiti osmeh. Gipko, kao divlja mačka, našla se na nogama i odmah krenula put svojeg bad mantila na betonu. Posmatrao ju je iza sebe kako uzima ogrtač kao u vreme kada ju je upoznao jednog letovanja. Ona u bikiniji, crvenom i tesnom, a on u šorcu i majci, začaranog pogleda u njene bokove.

            Minut kasnije gledao je u nebo. Ponovo se pitavši, da li tamo gore ima nekoga? Ako su tamo negde, u svojim domovima, ponadao se da su poput njegovog nebodera. Visok, stamen, moderan, sa pogledom krova na zvezdani svod.

            U deliću jedne sekunde, krajičkom oka, primetio je nešto tamno, elipsasto. Zamračivalo je zvzde. Kretalo se. I kretalo se u pravcu njegove ležaljke.

            Prvo ga je uhvatila nesgurnost. Da li mu se to samo pričinjavalo? Posledica od lošeg vina ili možda opijenost orgazma? Dešavalo mu se i ranije da budno sanjari nakon dobrog odnosa sa svojom suprugom… A onda ga je šćepala zebnja. Nešto hladno ispod vratnih žila, što se širilo grudima. Šta bi to moglo da bude?

            Poželeo je da ustane i da dohvati svoj dvogled ostavljen nekoliko metara dalje, ali, ubrzo shvati gorku nepobitnu činjenicu. Nije mogao da se makne. Paralizovan. Potpuno. Ostala mu je samo još pokretljivost vrata.

            Ostala mu je sloboda da vidi kako se nekakvo čudovišno tamno telo polako približava njegovome neboderu. Krovu. Ležaljci. A onda je iznenada osetio nečije prisustvo. Osetio je prosto da na krovu nije bio sam. Odvojio je pogled sa tog nebeskog čudovišta koje je neminovno silazilo sa zvezda ka njemu, odvojio je pogled i usmerio ga u pravcu ivice krova.

            Preko puta njegovoga levog ramena stajala je ona. Devojka nasmejanog lica, svetlijeg tena, plavih očiju, talasaste kose, njegove visine. Odevena u crnoj večernjoj haljini prekrivenoj šljokicama sa prorezom na grudima, oduzimala mu je dah..

            Prvo je pomislio da je to bila njegova draga, mogao je da se zakune u tom trenutku da je to bila ona. Ipak, nešto u njoj, nešto što nije mogao sebi da opiše, da razluči, govorilo mu je da to nije bila Aleksandrija.   

            „Bože dragi…‟

            Svetlost, u treptaju oka spustila se na njega. Pokrivač od bele svetlosti prekrio je svaki milimetar fizičkog postojanja poznatog arhiktete. Nebojša oseti po prvi put nešto nesvakidašnje, nešto… neopisivo. Osetio je premeštanje. Pomeranje. Svest mu je govorila da je opet bio paralizovan ali sva njegova čula su mu jednoglasno govorila kako više nije u svojoj ležaljci, na krovu svoje zgrade. I slike počeše da nadolaze ispred njegovih očiju…

           

04.

            Svet i sve što je bio deo njega promenio se brzo. Veoma brzo. Brže od treptaja oka. Brže od bilo čega što je mogao u svome umu da pronađe za poređenje. Iako se obreo u nepoznatom protoru, iako svestan da je upravo otet, iz neobjašnjivog razloga nije se plašio. Istina, osećao je duboko u svojim grudima izvesnu neprijatnost, nelagodnost više, ali pored toga sve je bilo sasvim u redu. Nije bilo jakog pulsa slepočnicama. Nije bilo ubrzanog dijsanja. Nije bilo lupanja srca kao da je u sred stampeda negde na Teksaškim ravnicama. Sve je bilo u redu…

            Pozdrav Zemljanine Nebojša. Mi smo vaši prijatelji. Mi vam želimo dobro. Dobrodošli na zvezdani brod spasilačke misije. Vi ste prvi.

            „Molim? Šta? Šta je ovo?‟ Osvrtao se Nebojša oko sebe tragajući za vlasnikom glasa, ali, nije bilo nikoga.

            Prostor u kojem se našao je bio ogroman. Prožet tamnim plavim bojama, poput tamne noći koja se spustila i nije imala nameru da ode. instiktivno je začkiljio u polumraku u potrazi za bilo kakvim zidom, bilo šta što bi predstavljalo kraj. Nije bilo odgovora. Nije bilo nikakvog zida. Nikakvog kraja. Podigao je pogled iznad sebe i tu ga je sačekao spas. Tavanica. Čini se dva metra iznad njega, nejasno je mogao da razazna nešto tvrdo.

            Molimo vas Nebojša, umirite se. Nećemo vas povrediti. Naša je obaveza da vam pomognemo. Vi ste prvi.

            Najednom, Nebojša shvati jednu neverovatnu činjenicu. Bestelesni glas je zvučao poput na desetina njegovih bivših spojenih u jedan entitet. Jedan glas. U to je mogao da se zakune. Sama ta pomisao obuze ga trncima sa sećanjem na prvu bivšu, Kseniju, zatim na Nevenu, Mariju, a onda se doseti svoje poslednje drage… Aleksandrija… Obuze ga strah. Po prvi put. Poleteo je pogledom u svim pravcima. Srce poče nešto jače da odzvanja.

            „Ko ste vi? Zašto ste me… vratite me nazad, molim vas…‟

            Mi smo prijatelji Zemlje. Zamoljeni smo da pomognemo tvome rodu. Čoveku i čovečici. Vaša planeta je pred novom velikom promenom. Mi smatramo da je veća i od udara asteroida pre pedeset i sedam miliona godina gledano po vremenu vaše planete. Došli smo da pomognemo a vi ste prvi. Glas, mio, topao, ženski vokal, putovao je iz svih pravaca pravo ka njemu.

            Morao je poznati srpski arhikteta sebi da prizna kako je taj glas, ulivao poverenje, neki neopisivi mir kojem nije imao snage da se odupre. Prisetio se onih bajki o sirenama koje zavode mornare sa svojim glasom. Odmahnuo je glavom rešen da se odupre takvom razmišljanju, da se odupre tom glasu ko god to bio.

            „Kakvom promenom? O čemu to pričate?‟ Kad god bi osetio napad nervoze Nebojša bi imao naviku da dodirne kažiprstom desne ruke svoje nauočare, zatim bi se počešao po vrhu nosa.

            Nešto što je zaradio kao naviku još u vreme pubertetlije. Krivac tome je bila prva simpatija iz njegove ulice. Uvek bi taj pokret uradio kada bi sae našao ispred njenog nasmejanog lica i uvek razbarušene smeđe kose. Uradio je to i sada.

            Shvatio da su mu se naočari nalaze na nosu. Prešao je pogledom po sebi frapiran činjenicom kako se ranije nije setio da proveri…

            Na krovu svojeg nebodera leškario je u ležaljci samo u šorcu tamno crvene boje i to je bila sva odeća na njemu. Avgust. Leto. Povetarac, čest gost na krovu, bio je uvek dobrodošao u letnjim noćima, posebno ako na sebi nemate majcu.

            Naočari crnog okvira su bile na njegovome nosu. Karirana košulja kratkih rukava, otkopčana do poslednjeg dugmeta, majca tamno plave boje sa surferskom daskom u predelu stomaka, bermude tamno bež boje, patike, obične starke takođe tamno plave boje.

            To je zapravo bio on kada bi se spremao za put na letovnje. Zapanjeno je podigao pogled negde neodređeno u tavanicu…

            „Kako ste…‟ Utihnuo mu je glas jer je, ko zna zašto, prizvao iz sećanja na sve one knjiga naučne fantastike sa pričama o vanzemaljcima i njihovim magičnim sposobnostima. Samo, to je bila najobičnija koještarija, zabava sa dokone. ovo je bilo…

            „Gospodine Nebojša?‟ Glas iza njegovih leđa.

            Spustila se ruka na desno rame i pre nego što je stigao da odreaguje poput uplašenog srndaća. Dodir ga oslobodi svega negativnog što je planiralo da prostruji kroz njega. kao da je nešto zalupilo vrata svoj panici u njemu. Nebojša oseti blaženstvo. Svih dve stotine i šest njegovih koski postadoše kao jedan veliki balon od sapunice.. Zatim je usledila nirvana.

            Osećaj kojeg je samo jednom u životu doživeo. Imao je devetnaest godina, mlad, naivan, otvoren za svaki predlog avanture, kad su mu predložili saunu sa posebnom uslugom, usluga koja bi ga odvela u svet odraslih, prihvatio je bez razmišljanja. Pored prvog iskustva seksa, doživeo je još jedno. Narkotik koji ga je odveo u svet nezamislivih boja, mirisa, ukusa, oblika, krivina. Jedan dodir ruke na njegovome ramenu vratio ga je u taj, davno zaboravljeni svet. Skoro zaboravljeni svet. Osetio je još jednom pravo blaženstvo, zaborav na sve probleme čitavoga svemira… Samo, tu je bio i taj glas..

            Vaš rod, vaše čovenčanstvo, pred velikom je promenom, promenom koju bojimo se, vi sami, nećete uspeti da savladate. Zamoljeni smo da pomognemo. U sledećih dvadeset četiri sata i jedanaest minuta vaša planeta postaće veoma opasna za čovekov rod. Naša misija je da premestimo unapred odabrane ljudske entitete na bezbedno stanište u sledećih hiljadu i jedanaest ljudskih godina. Toliko smo proračunali da je potrebno planeti Zemlji da se oporavi od količine radijacije izazvane čestom upotrebom nuklearnog oružja. Vi ste prva osoba koju smo uzeli. Vaša sposobnost da sagradite nove domove će biti od izuzetnog značaja kada za to dođe vreme.

            „Aleksandrija? Aleksandra? Molim vas, moramo i njih da…‟

            Vaša porodica je definisana kao irelevetna. Vi ste definisani kao relavatni. Vaše novo stanište, gde će te provesti hiljadu i jedanaest godina vašeg života je planeta Hark, udaljena četrdeset i tri svetlosne godine od solarnog sistema.

            „Moja porodica je za vas ireleventna?‟ Pokušao je Nebojša da probudi bes, plamen srdžbe koji bi smrvio ceo zvezdani brod na molekularni nivo ali bio je nemoćan. Blaženstvo, narkoitk, šta god da je donosilo večan mir u njegovome umu bilo ja jače od svega.

            „Ne možete to da mi uradite. Molim vas.‟ Zavapio je, iako je njegov glas zazvučao kao saučesnik jednog ljubaznog vedrog razgovara. Zavapio je u svome umu, to je sigurno znao.

            Već je urađeno. Vi ste prvi. Do sada smo uzeli još dvadeset hiljada pet stotina dva ljudska entiteta, unapred određena i definisana poput vas Nebojša, i sada smo na putu vašeg zajedinčkog novog odredišta. Kada dođe vreme, vratićemo se po vas. I to je bilo sve.  

            Otvorio je oći. otvorio ih je uz upotrebu snage koja bi mu bila potrebna da podigne debelo deblo. Svetlost pojuri ka njegovome umu uz bolnu dobrodošlicu. Sećanje pa svetlost zatim i bol. Zaštitio se rukama instiktivno sve dok se nije sasvim probudio. Otvorio je ponovo oči. Ovaj put kako treba. Širom.

            Nebo mu odgovori. Nebo ispunjeno plavetnilom. Prizor pred njime je bio kao da je sam Tvorac raširio čistu posteljinu od nebeske plave boje. Baš onakvo nebo kakvo je pamtio iz svojeg detinstva, kada bi se probudio u svojoj sobi i brzo potom otvorio prozor sa pogledom sa sedmog sprata na svoju ulicu od neba. Tako ju je nazivao za sebe godinama. Sve dok se nije preselio.

            Pogled mu uhvati vrh divovske planine krunisane snegom i belinom. Na njenom prostranom telu ležale su beskrajne šume borova, jelki, četinara, drveća kojih se nije ni sećao imena, svuda gde bi mu pogled završio sačekala bi ga zelena boja od svetle do tamne nijanse. Udahnuo je novi zalogaj svežeg vazduha i bez razmišljanja na trenutak zažmurio.

            „Gospode dragi…‟ Dve reči pronađoše put preko usana u slobodu.

            Kada je opet ovorio oći sačekalo ga je jezero sa njegove desne strane, vodopadi malo dalje, preko ramena, njih nekoliko. A onda je došao svet zvukova. Simfonija života ga je preplavila mirisima i zvucima kao nikada u celom njegovom životu od hiljadu godina. Radost, beskrajna, snažna, oživela je u njegovim grudima.

            Ovde nije bilo pustinje, besnih pešćanih oluja, vetrova bez imena, ništavila. Ovde nije bilo potrebe da se sakrivaš ispod zemlje, u gradovima od lavirinta hodnika, jamica i zatvorenog prostora. Ovde nije postojao razlog da se sakrivaš od dva sunca preko dana, ili od strašnih zveri koje su lutale planetom Hark kad god bi se spustio mrak. Ovo je Zemlja.

            Konačno, on se priseti nečega veoma važnog. On nije došao ovde sam. Pogleda iza sebe u potrazi za drugima. Oči mu pojuriše ka nebu ni sam nemajući pojma zašto.

            Letelice, ogromne, čudovišne, raznog oblika, ispuštale su svetlosne snopove iz svojih stomaka. Na tlu, ko zna koliko daleko od lokacije na kojoj se Nebo nalazio, poput magije materijalizovali se ljudska bića. Natrag svome domu. Svome novme domu..

            Nebo je znao šta se dešava, nije mu trebalo reći dva puta. Pred njegovim očima se dešavala poslednja faza njihove misije spasavanja. Misija povratka na novu Zemlju.

            Nebo nije uspeo da izbroji sve te mašine na nebu, čiju tehnologiju ljudsko biće nikada nije uspelo da dosegne, ali bilo ihe je mnogo. Stotinu zvezdanih brodova. I više. I svaka mašina koja bi se pojavila i otkrila svoje postojanje približila bi se tlu dovoljno da bude u dometu, zatim bi sevnuo beličasti zrak. Snop svetlosti koji bi vratio stanovnike Zemlje tamo gde su i pripadali. Sve bi se desilo u par treptaja. A kada bi jedna od tih mašina završila svoje, u početku lagano, zatim sve brže, vratila bi se u oblake. Nebo se osmehnu ponovo. Gore je bilo i oblaka. Belih velikih oblaka predivnih linija i oblika. Potpuno je zaboravio kako izgledaju oblaci na Zemlji.

            Krajičkom oka primetio je jednu srebrnu letelicu drugačijeg oblika i daleko manjih dimenzija od svih ostalih, kako mu polako prilazil. Nešto u njemu mu je prepoznalo tu mašinu na nebu. Nije imao pojma kako ali je znao da je tako.

            Čovek u njemu, odrastao i ispunjen iskustvom od stotinu života, uozbiljio se i konačno se vratio samome sebi. Nešto u prilaženju te letelice nateralo ga je da se priseti zašto su baš njega prvog uzeli nešto pre sunovrata ljudske civilizacije. I nije to bilo jedino prizvano sećanje.

            Bol u sećanju i dalje je dozivala slike njegove porodice. Oni nisu imali tu sreću da budu posebni za njegove spasioce.

            Nešto ljudsko u njemu i dalje se opiralo matematici koju su posedovali njegovi spasioci iz svemira. I dalje, daleko u njemu, duboko, iza svih iskustvava koja su mu data u proteklih hiljadu godina, osećao je gnev prema njima.

            Letelica, oblika pljosnatog trougla ali bez oštrih ivica, okrenu se prednjim delom u pravcu gospodara poslednje zgrade na planeti Hark. Njena senka prekri gospodara.

            Trenutak potom, letelica se prosto zaledi u prostoru i vremenu i ostade tako da lebdi u svojoj tišini. Nebo se dodirnu desnom rukom po vrhu nosa, gde su stajale njegove naočari.

            Nebojša, vi ste prvi. Vi ste arhikteta. Tvorac. Devet stotina dvadeset i tri godine ste gradili domove na planeti Hark, i svaka vaša sledeća tvorevina duže se opirala prirodi vašeg privremenog staništa. Vaše stečeno iskustvo primenite sada i ovde vašem rodu. U sklopu toga smo odlučili da vam damo Hsargon sa upustvom za upotrebu.

            Glas u njegovome umu predivnog ženskog vokala, glas sa kojim se susreo na samome početku, pre hiljadu godina, zapeva u njegovome umu. A on, nije se uplašio. Nije se opirao načinu na koji su oni, komunicirali sa njime.

            „Hsargon?‟ Upitao je Nebo, kako je sebe i dalje pamtio, upirući pogled ka srebrnoj letelici iznad. 

            Naša naprava što tvorčevom umu daje snagu zemlje vode i vetra kako bi izgradio sve što je po njegovom naumu. Verujemo da će te je mudro koristiti u skladu sa kosmičkim ustrojstvom.

            Kroz um Neba protrčala je lagana svetlost, nešto poput sitnog bljeska udaljenog fotoaparata. Nebo trepnu dva puta, veoma brzo. Počešao se po zadnjem delu glave dok mu je pogled zurio u nešto neodređeno. Usne mu napraviše oblik slova „o‟ i on najednom shvati kakvu je moć upravo dobio.

            Pogledao je letelicu srebrnaste boje sada sa celom jednom tonom strahopoštovanja na svojim ramenima.

            Sada, kada vam je dato upustvu, znate sve šta možete da stvorite. Budite mudri. Budite zahvalni. Budite u skladu sa prirodom koja vas okružuje. I hodite u skladu sa njom. Reče glas u njegovome umu. Glas što ne beše njegov.

            Letelica načini lagani pokret u levu stranu, i već sledećeg trenutka dizala se sa lakoćom u visine odakle su dolazili novi masivni zvezdani brodovi. Zvezdana braća i sestre donosila su čovekov soj. Čoveka i čovečica. Dolazili su posredstvom velikih na novu Zemlju. Čistu. Prirodnu. Resetovanu.

            Nebo. Nebojša, jer, tako se zvao. Takvo mu je ime dato od njegovih roditelja. Poče da shvata kako je pred njime ogroman posao koji nosi sa sobom jednaku odgovornost. Osetio je polet mladog studenta koji je upravo diplomirao arhitektonski fakultet, pun ideja, slobode do samog neba, bezbroj mogućnosti i raznih drugih varijacija. Na licu počeše da mu se menjaju izrazi oduševljenja i ozbiljnosti kako bi se koja misao otvorila poput knjige u njegovome umu. Nebojša nesvestan sebe napravi par koraka napred kao da je krenuo u potragu za nekim alatom, bilo kakvim, čekić, testera, bilo šta. A onda se zaledi shvativši jednu bolnu, užasavajuću činjenicu. Imao je sjajne ideje, možda i najbolje ikada u svome hiljadugodišinjem životu ali nije imoa niti jedan dostupni alat. A na novoj Zemlji nije bilo ničega. Apsolutno ničega. Beznadežno je podigao pogled ka nebu kao da je ono sakrivalo odgovor, spas od nemoći.

            Jedan od brodova, kojeg nije uspeo u tom magnovenju svojih misli da primeti sve do tog trenutka, zapao mu je za oko. Brod, zvezdana letelica, masivna, elipsastog oblika i veličine jedne desetospratnice, valjala se preko oblaka i ponirala polako, veoma polako ka tlu. Nije podsećala na manju svoju braću i sestre sa svojim izgledom ali su joj se svi sklanjali sa puta. A njena senka, zastrašujuće velika, dograbila je Nebojšu i prekrila ga kao od šale, iako je objekat, mašina bila daleko.

            A taj pljosnati zvezdani brod čije telo je prekrivalo nekakav materijal koji je najbliže podsećao staklu, ali bez ikakvog odraza, kretao se u njegovome pravcu. Nebojša se upita onako samo za sebe, dokle će svi ti brodovi da se kreću pravo ka njemu? Uvek pravo ka njemu…

            Čudovišna, neobićna letelica, zvezdani brod, poče najednom da usporava poput velikih preokeanskih brodova. I baš kad je pomislio da će se dogoditi još jedan razgovor između njega i još jednog broda, elipsasti stakleni brod ispusti dva zraka srebrnaste svetlosti.

            Kada se prvi snop povuče, pred njime se otkri devojka miog osmeha, sjajog pogleda okeana i talasaste duge crne kose preko ramena. Devojka nije sačekala niti jednog momenta više, potrčala je raširenih ruku ka njemu.

            „Aleksandrija…‟

            Trenutak pošto je izgovorio njeno ime, polušapatom jer, uspeo je čak i nju da smetne sa uma od svega što mu se desilo u poslednjih pet minuta, našla mu se u zagrljaju.

            Malo je nedostajalo da mu izbije vazduh iz pluća koliko ga je snažno zagrlila. Zahvalio se Bogu večnome što nije skočila na njegova ramena već je samo dotrčala do njega i zagrlila ga snažno koliko je mogla. Ipak, ni on nije ostao dužan. Njegovo srce, iako tako staro, iako ranjeno, osećalo je nešto opipljivo i snažno prema toj devojci. I to nije bilo samo zbog jedne noći kada su vodili ljubav dok je napolju još jedna pešćana oluja besnela.

            Konačno ga je pustila iz svojeg zagrljaja i pogledala ga očima koje su hvatale svaki detalj na njegovome licu. Nezasito, gladno, žedno…

            Približila je svoje usne njegovima, samo na dah udaljena, i sačekala njegov odgovor uz mali stidljivi osmeh. Nebojša je znao ovaj ples. Otplesao je sa njom njihov prvi poljubac na svakom sastanku. Osmehnuo se. Ta devojka je umela da ga podseti na dečaka u školskom dvorištu svaki put u svojoj blizini. Pa i sada, kada mu je dato toliko toga.

            Poljubio ju je. Tiho. Nežno. Zatim je stavio oba svoja dlana na njene obraze, sada je on tražio dozvolu od nje, za reč. Ona blago klimnu glavom ne ispuštajući pogled njegove oči.

            „Oni, dali su mi moć, da sagradim gradove, ali, nemam niti jedan alat, imam samo znanje…‟ Njegovim rečima, glasu u čijem se jasno kao po danu videla nemoć, stala je na putu njena ruka, dva prsta poput krila leptira.

            „Sećaš li se Nebo, kada si došao na novi dom? Ja se sećati. Meni pričali moji hranioci. Rekli mi, u vreme pre vremena, došao si prvi. Tužan. Nesrećan. Izgubljen. Tugovao si za svojom porodicom. Ružio si svoje spasioce svakoga jutra i mraka. Zatim si prihvatio sudbu. A za tobom došli su i drugi. I tada niste imali ništa do sveta na kojem je živeo svet drugačiji od tvojeg. Imao si samo um. Nisi imao ni jedan alat. Ništa od pomoći. Naučio si kako da napraviš alat. Naučio sa njime da rukuješ. Naučio sve to i druge. I počeo si da gradiš. Nakon prvih sto leta, kada su svi prvi umrli i ostavili za sobom naslednike, ti si ostao i dalje sa nama. I dalje gradeći iznova i iznova naša staništa. Pričali su mi hranioci, borio si se stotinama leta protiv oluja u pesku, protiv noćnih zveri što kidaju i samo zlato, i uvek gradio iznova i iznova nove domove. Sve bolje i jače i lepše od prošlih. Nakon pet stotina leta, kako su mi rekli hranioci moji, desila se pobuna ljudi čiji su domovi bila meta napada zveri, oluje ili nešto treće. Ubijalo je nas. Tražili su od tebe, pobednika smrti, da nam napraviš stanište ispod zemlje. Sećaš se Nebo?

            „Sećam se.‟ Nebojša nije imao druge reči da ponudi izuzev reči istine.

            Kroz glavu mu proletoše slike svih reči koje mu je na svoj simpatičan način izrekla. Dobro je što ona, nije znala celu priču. To bi je rastužilo. Rastužilo bi je da je saznala da su u toj pobuni, nekolicina njih i fizički napala svojeg graditelja. I kada su uvideli da njega nije moguće ubiti, tada ga tako i nazvaše. Pobednik smrti.

            Mogao je već sada dokuči kraj njene besede, kakvu poruku mu je slala. Ipak, vaspitanje njegovih roditelja i dalje je držalo svoju odbranu uspešno. Ućutao je.

            „Onda si napravio grad. Sećaš se Nebo? Grad predivnih mostova, hodnika, raznih čudesa, čak i male fontane od kamena na mestima gde su bili izvori vode. I voleti ja mnogo tvoje fontane. Napravio si mrežu pauka od cevi od vode, a ispod svega toga još jednu mrežu cevi koje su odvodile sve prljavo od nas. Kanalizacija. Sećam se da si to nazvao tako. Sve si to uradio kako bi svima nama bilo lako da se živimo. Baš kao nekada na Zemlji, dok se nije dogodio rat istrebljenja. I zato si poslušao vođe pobune, zato si napravio sve to ispod zemlje. Zaštićeni od svega napolju. A onda si odlučio si da se vratiš svojoj prvoj građevini koju si napravio.‟ Tvorac otjednom oseti nešto što nije očekivao. Nespokoj.   

            „I povratio joj život sa novim tvojim umom, novim materijalom, novim alatima. I ostao si da živiš u njoj kao gospodar poslednje zgrade. Sve dok se nisu pojavili oni…‟ Izrekla je tu reč pokazavši rukom ka nebu, uz osmeh i sjaj deteta u svojim očima.

            „Da Aleksandrija, njih smo čekali…‟ Ponovio je Nebojša ali, sada nesigurnim glasom. Nije uspeo ni da završi svoju rečenicu. Neka sumnja oživi na licu tvorca.

            „I uspeo si tvorče moj, uspeo si. Naučio si kako da sagradiš najbolje stanište, najbolji dom. Neboder koji će pobediti svako nevreme. I zbog toga ja te jako volim. Jer si pobednik. Naš tvorac.‟

            Prisetio se svojeg umetničkog dela kojeg je stvorio. Jednog jutra se probudio sanjajući svoju ženu, svoju ćerku.

            Sećao se dobro svoji suza tog jutra, i snažne rešenosti da oživi deo svojeg sna. Po prvi put u svome životu poželeo je da napravi nešto što nije bio deo njegove profesije. Ovaj put to nije bila želja da se napravi novi dom, već nešto sasvim drugo. Osetio je potrebu da oživi svoju ljubav iz sna. Pa makar to bio kip od kamena. Napravio ju je po uzoru svoje preminule drage, svoje žene koja je umrla zajedno sa njihovom ćericom. A to je bila Aleksandrija. I ona u njegovoj prošlosti, i ona koja je sada stajala pred njime. Istovetna. I dok mu je davala reči podrške, hrabrosti za dalje, kroz njegovu glavu jurila je druga reka misli, druga reka slika. Prisećao se Nebojša, kada je po prvi put ugledao malu bebu, osmehom okupanu, predivnim svetlo plavih okica, znao je njeno ime i pre nego pto ga je izgovorio. Pogledao je njene roditelje i zamolio ih da joj bude kum. Reč koja je uprkos svemu ostala sačuvana sa svojim pravim značenjem. Doozvolili su mu taj blagoslov. I on joj dade ime po svojoj preminuloj supruzi. A sada, stajala je pred njima kao njegova ljubavnica, drugarica, oslonac i podrška kada je to najpotrebnije.

            Nebojša se prisetio još nečega. Odjurio je pogledom u stranu, ka zvezdanim brodovima. Polako su jedan za drugim odlazili završenog posla. Pokušao je da dozove iz svojeg sećanja prvi svoj susret sa njima. Nije ga bilo. Samo glas.

            Jednom doduše, koliko se on sećao, bio je u njihovom brodu. Prvi put. Kada su ga uzeli, kako su oni govorili. Ipak, ni tada nije imao susret licem u lice sa svojim spasiocima. Tu je bio samo glas. Vratio se devojci koja je davno završila svoju besedu, i sada je na svome licu imala znake uznemirenosti. Nebojša je počeo da sklapa mozgalicu koja mu je svo vreme bežala.

            Shvatio je nešto veoma bitno. Možda i najvažnije što je ikada shvatio u svojem životu od hiljadu godina. Ona je bila deo svega. Ona je predstavljala srž cele opsene nad njime.

            Sve je bila istina što je rekla. Zaista je tako bilo. Spasioci su došli, uzeli njega kao arhiktetu kao i druge posebno izdefinisana i relavatna ljudska biča zbog svojih sposobnosti, svojeg razmišljanja. Ljudi koji su mogli da podignu novi život na novoj Zemlji. Od nule. I sve je bilo kako je rekla. Tačno tako. Od svojeg dolaska na planetu Hark, gradio je i gradio. Usavršavao svoje znanje i veštinu pravljenja domova kako bi danas, ovde, na novoj Zemlji napravio ne samo nove zgrade, već nove gradove. Samo, on nije bio na planetii Hark. Niko od njegovih sunarodnika nije bio na planeti Hark.

            Kada su ga prvi put uzeli, zaista se tako i dogodilo, ali sve ostalo je bila simulacija, sjajna, savršena, matematička nezamislivo stvarna simulacija. Uvežbavao je svoju veštinu građenja unutar jednog od onih ogromnih elipsastih zvezdanih brodova do savršenstva. I ne samo, kroz svakodnevne borbe sa vremenskim nepogodama, iskušenjima raznih vrsta, postajao je pravi graditelj. Tvorac.

            Uvek je sumnjao u tom pravcu, povremeno bi poćeo da istražuje u tom pravcu i uvek bi naišao na zid, ili bi se probudio sa maglovitim sećanjem da je nešto tražio… A onda bi se opet vratio rešavanju problema sa novim modelima zgrada. I to sve putem olovke i papira.

            Papir je napravio, sećao se dobro Nebojša, od jedne biljke koja je posedovala belu celulioidnu sluz.

            Zahvaljujući svojim izumima uspevao je pomoću teških predmeta raznog oblika da presuje dobijeni materijal u listove.

            Kasnije, sušio bi ih napolju uz pomoć dva Sunca na Harkovom nebu. Olovku je dobijao još lakše. Otkrio je nekakvu biljku u dubinama okolne šume, čija krv je bila crna i masna. Samo bi iscedio dovoljno tečnosti spomenute biljke to je bilo to. Trebao mu je bilo koji oštri predmet koji bi izigravao penkalo… Simulacija. Sve je to bila simulacija. Virtualna stvarnost u kojoj mu je davano sve ono ka čemu je težio, ali kroz zaslugu. Nagonili su ga da svojim umom potraži rešenja, i ne samo da ih potraži nego da ih i pronađe!

            Kada su napokon, posle toliko vremena, konačno došli po njega, umesto, kako je on očekivao, da ga snop svetlosti podigne u vazduh i uvuče u zvzedani brod, u jednome treptaju oka bio je premešten iz stvarnosti koja ga je okruživala u prošlost gde je ponovo preživljavao svoj bol, svoj razlog zašto je išao dalje… Još jedna simulacija. Samo sada, sa posebnom namenom. Simulacija koja je trebala da ga podseti na krhkoću života drugih. Trebalo je da ga podseti da sve ovo što radi nije samo za njega. Već za druge. I trebala im je pomoć. Posebno sada, na novoj Zemlji gde nije bilo ničega do prirode u svoj svojoj moći…

            Nebojšin um je radio velikom brzinom. Uspevao je da u svojoj glavi izgradi ciglu po ciglu, od osnove u prizemlju, prvog sprata do potkrovlja celu mašineriju, celu zamisao spasioca. Prevaru u njegovom umu. Samo. prevara za sveopšte dobro čovečanstva.

            Pred njime razvi se slika poput rolne starog filma u kojoj vodi ljubav sa devojkom od dvadset godina, kao što je imala i njegova pokojna draga, original. Vodio je ljubav sa njom a ustvari vodio je ljubav sa njihovom simulacijom. Osmehnuo se, ali ne njoj iako mu je pogled išao ka njenim predivnim očima okeana, osmehnuo se planu kojeg su oni imali za njega. I to je bio savršen plan! Savršen! A sada je bil ovde, sa njime, kako bi okončala misiju njenih tvoraca.

            Prišao joj je. Odlučno. Uz osmeh. Zagrlio ju je toplo, snažno, dopustivši njenim rukama da mu se nađu na plećima. Poljubila ga je nežno u vrat uz sitnu dozu nesigurnosti jer, i dalje nije shvatila šta se to desilo u njegovoj glavi u proteklih par minuta. Samo joj je bilo drago da je opet onaj stari on.

            „Znala sam da ćeš razumeti. Znala sam ja.‟ Stegla ga je još jače uz svoje grudi.

            „Zahvaljujući tebi malena, zahvaljujući tebi.‟ Polako, izašao je iz njenog zagrljaja, položio svoje ruke na njenu glavu, onako kako je to voleo, i poljubio ju je.

            U glavi mu otkotrlja još jedna neodumica. Odmrsila se poput mornarskog čvora. Način na koji je ona komunicirala sa njime se uklapao sa logikom simulacije planete Hark.

            Posle hiljadu godina novih i novih generacija na nepoznatoj planeti naravo da je moralo da dođe do zaborava, do grešaka u komunikaciji. Jezik se pokvario jer nije bilo učitelja, nastavnika, udžbenika ili bilo kojeg zapisa o maternjem jeziku. Znali su samo ono što su im roditelji – hranioci preneli. Limitiran jezik komunikacije. Zato je on jedini znao pravilnu upotrebu reči… 

            „U pravu si. Na planeti Hark, nisam imao ništa. Nisam posedovao znanje koje sada posedujem, nisam imao oružje koje mi je sada dato, od njih, ali i dalje imam najvećeg saveznika na svojoj srani. Vreme.‟ Osmeh se širio sve jače i jače na njenom licu. Govorio joj je ono što se od njega očekivalo a on, nije želeo da upropasti ništa. Posebno sada. Jer, sada je bilo gotovo. Od njega su napravili graditelja gradova, tvorca novoga sveta. Nije bilo bitno što je bila simulacija u kojoj ništa nije znao sve do pre pet minuta. Nije bitno. A ona, osmehivala mu se kao svome Bogu. I znao je da to nije bila gluma. Model simulacije je morao da bude realan.

            Osmehnuo joj se više iz zahvalnosti nego što je bila gluma, iako…. I baš u tom trenutku, pogled mu okrznu nešto iza njenog levog ramena. U njegovom sećanju jedna informacija izbi na površinu i on se priseti da je bilo dva snopa svetlosti sa broda.

            „Aleksandrija, reci mi šta se to nalazi ispred nas, nekoliko metara dalje?‟

            Devojka usmeri pogled iza sebe, u pravcu u kojem je odlazila sva pažnja njenog dragog. Nekoliko sekundi tišine između njih, prošlo je sporo…

            „Kocka. Kocka od ogledala.‟ Odgovorila je najbolje kako je umela.

            Nebojša je znao da to nije bila samo kocka od ogledala. Opisala ju je Aleksandrija najbolje kako je umela ali, to nije bilo ono što se na prvi pogled činilo. Pitao se sada, da li je i ovo delo simulacije ili možda, po prvi put nešto stvarno? Poklon od njih?

            Kocka koja je počivala na travnatoj podlozi imala je približno dimenzije metar visine sa metar širine. Telo joj je bilo prekriveno od nečega što je ličilo i na na šest jednostranih spojenih ogledala činivši tako oblik kocke. I ništa ni blizu takvom nečemu nije video u svome životu.

            A ipak, nekako je znao šta je to. Nešto u njegovome umu otvori vrata za koja nije znao ni da postoje. I odgovor je bio tu. Nebojša shvati: hsargon u njemu se probudio. Mehanizam vanzemaljaca je ima odgovor. I ne samo to.

            Ovo nije bila simulacija. Ovo je bilo stvarno! Prosto, nije bilo nikakve logike sada kada je bioo spreman, sada kada je postao ono što su od njega tražili. Tvorac gradova. Hsargon je bio mozak. Kocka od milijardu i jedanaest nano robota je bio njegov alat koji je tražio.  

            Načinio je Nebojša korak prošavši tik pored Aleksandrije. Zatim je napravio i drugi korak koji ga je odveo još bliže kocki.

            Pre nego što je napravio i treći korak, nešto se u kocki savršenih i oštrih linija pomeri. Nebojša zastade. Osvrnuo se iza sebe sa osmehom od uveta do uveta i sjajem u očima poput dečaka koji je dobio novi poklon od deda mraza. Nebojša je bio ozaren.

            „Sad mogu da stvorim gradove….

05.

            Krov. Imao je elipsasti oblik. Raspon između jednog kraja i drugog je iznosio malo više od deset metara. Sav od stakla. Mogao je pod svojim patikama da posmatra svoju sekretaricu za radnim stolom kako neumorno udara po pisaćoj mašini. Podigao je pogled ka zvezdama. Nebo je opet bila išarano. Pun mesec sa njegove leve strane sjajio je kao svetionik.

            Aleksandrija je nestala. Jednog jutra više je nije bilo. Da li zbog toga što više nije umeo da joj pokaže iskrenu radost, strast, znajući ono što je znao o njoj, ili jednostavno zato što se njena misija okončala, ili možda zato što ga je uhvatila kako bezobrazno posmatra jednu devojku koja je ulazila u njegovu kancelariju sa molbom za posao. Uostalom, nije bilo bitno.

            Bilo mu je drago kada je otišla. I bolno u isto vreme. Hiljadu i trideset i osma godina njegovog života stajalo je iza njega i uzvračalo mu pogled. Poslednjih dvadeset i šest godina njegovoga života nije bežao od svoje starosti. Ne više. Ne od onog jutra kada je Aleksandrija samo nestala. I bilo mu je drago. I bolno.

            Stajao je na krovu svojeg novog nebodera. To je bila snažna građevina od stakla ćelika i kamena. Posmatrao grad kojeg je podigla mašina vanzemaljaca prema njegovim zamislima. Grad prekriven visokim neboderima koji su zapravo sa svojim tornjevima podsećali na mešavinu gotskog i modenog izdanja. Bajkoviti dvorci između kojih se presecaju mostovi.

            Nebojša se priseti nadimka kojeg su se držali gotovo svi na planeti Hark. Osmehnuo se. Malo je nedostajalo da smetne sa uma kako je to bila samo kompjutrska simulacija. Samo, kako je to bila dobra simulacija. Prokleto dobra… kako su ga ono beše nazivali? Gospodar poslednje zgrade… A sada je tvorac gradova…

Nenad Šakota