„Moram sa vama da podelim jednu tajnu: ’Fest je počeo!’“ bila je rečenica priznatog Mađarskog reditelja Ištvana Saboa kojom je zvanično otvorio četrdeset šesti beogradski Fest. Iako će, u svom Jugo-nostalgičarskom maniru, stariji žaliti za svetlim danima ’starog Festa’ kada je mogao da privuče zvezde poput Frenka Kapre i Džeka Niklsona, ono šta se ne može osporiti je da je i dalje Fest jedna od ključnih destinacija kada je u pitanju festivalski repertoar na ovim prostorima. Iako posetioci ovog festivala mahom računaju na ’prestižne’ filmove nominovane od strane Američke akademije ili dobitnike nagrada širom sveta, Fest više godina unazad pruža šansu i dobrom broju ’malih’ filmova, od festivalnih umetničkih filmova do onoga šta nas ovde najviše zanima, fantastičkih filmova.
Jedna od selekcija koja uvek obećava, jer znam da ukoliko se radi i o lošem filmu da barem neće biti dosadan, je selekcija Thrills and kills, koja se mahom fokusira na manje afirmisane filmove iz žanrova i pod-žanrova horora, akcije, naučne fantastike i sl. U ovom prvom preseku pozabavićemo se sa dva tematski slična filma, sličnih premisa, koji se pak stilski dijametralno razlikuju i drugačije svojim temama prilaze. Radi se o dva zombi filma (iako tehnički nisu zombiji, ali da ne sitničarimo), Podivljali (Mayhem) i Izlečeni (The Cured).
Podivljali je eksploatacioni distopijski-horor koji, na prenaglašeno stilizovani način, prikazuje moralnu dekadentnost radnika vodeće konsalting kompanije, čiji radnici bivaju izloženi virusom koji u ljudima pojačava ‘životinjske’ nagone i time ih vuče ka nemoralu. Reditelj filma je Džoi Linč, ranije poznat po filmovima Everli (Everly, 2014) i Vitezovi premoćnosti (Knights of Badassdom, 2013), a karijeru je počeo u produkcijskij kući Lojda Kafmena (Troma Entertainmant) koji je čuven po proizvodnji ekstremno niskobudžetnih, ludih i vraški zanimljivih horor komedija (Army of darkness i Bad taste su previše otmeni za ovog lika)… Mislim da nam sve ovo daje dovoljno dobru sliku o pozadini iza ovog reditelja i o kakvom se ovde filmu radi. Pristup koji je Džoi imao sa Everli je otprilike prisutan i ovde, uzimanje izuzetno jednostavne i pitke premise koja ima taman dovoljno prostora za učitavanje društvene angažovanosti u njega (iako je realno nema, jer je akcenat na zabavi), a sve to sa ciljem da u vremenskom periodu od sat i po, glavni akter filma poroka što više ljudi. Ta je premisa prisutna i ovde. U Everli je glavni adut bila Selma Hajek koja je svakako već poznata po sličnim, grindhouse rolama, a i sama pojava njenog etniciteta koje je u ropstvu i kroz film se bori za slobodu ostavlja malo utisak ’angažovanosti’ (uslovno rečeno) po pitanju etničkih manjina, dok u isto vreme pokušava da pruži lik koji je pandam Tarantuinovoj Beatriks Kido. Iako se i u filmu Podivljali oseti uticaj Kill Bill-a (ili je to samo zato što je na obojicu uticao Takaši Mike), kao primarne uticaje reditelj navodi 28 dana kasnije (2002) i Paklenu Pomorandžu (1971), iako bih na tu listu dodao i Pol Verhovenov Svemirski Vojnici (1997) u smislu cinizma koji se oseti prilikom obraćanja publici. U distopiskoj budućnosti ovog sveta, pojavljuje se ID-7 (poznat i kao ’crvenooki virus’ jer se zaraženima zacrveni jedno oko) virus koji pojačava ulogu ID-a u čovekovoj psihi i samim tim dovodi do totalne moralne dekadence usled naleta nagonskih potreba i osećanja koja više nisu obuzdana. Sa prvom pojavom takvog virusa brzo nailazi i racionalizacija posledica takve jedne pojave, i tu u igru ulazi naš glavni protagonista, Derek Čo, advokat koji uspešno na sudu brani čoveka koji je optužen za ubivstvo, time da pošto on sam nije bio pri sebi već pri dejstvu virusa koji je uticao na njega da ubije čoveka, on biva oslobođen optužbe. Kada se jednom napravi takav presedan, ostaje implikacija da više niko nije odgovoran za svoje zločinačko delo i pošto više nije u kontroli, može da radi sve što je oduvek želeo. Uzmimo to, zgradu prepunu nemoralnih advokata koji su spremni da učine sve kako bi izvukli što veću korist, dosta naoružanja, želju za osvetom i imamo sve potrebne komponente za za jednu nemoralnu i eksplicitnu ekspediciju. Moram priznati da mi je ovaj film bio dosta zabavan. Radi se o filmu koji sa dobrom preciznošću dobar deo vremena (ne baš sve vreme) uspeva da realizuje većinu tehničkih vratolomija, na fin način krije činjenicu da nemaju preterano mnogo sredstava i da je snimljen u Beogradu tako što ga ograničavaju na jednu zgradu što stvara izvestan, Umri muški utisak, dok primenjuje logiku prelaženja nivoa u video igrama gde je cilj doći do glavnog protivnika. Žanrovski je utemeljen na taj način da svo to eksplicitno nasilje ni jednog trenutka nema šokantan efekat već je na granici sa komičnim, u maniru grindhouse filmova na koje se ugleda, pa je i gluma adekvatna toj žanrovskoj postavci i ni jednog trenutka te postulate ne izdaje ili ih odbacuje zarad nečeg drugog. Film, takođe, funkcioniše i kao društveni komentar, na prvu loptu svakako imamo komentar na kapitalistički i konsumeristički mentalitet, u kojem je profit jedino merilo uspeha i, kako to sam lik kaže, posao ima njega a ne on posao. Malo Sartrovski sa njihove strane, čovek prestaje da bude čovek već je identifikovan isključivo kao posao koji vrši, i van toga je on ogoljen. Sa druge strane, društveni aspekt koji je meni bio neizmerno mnogo interesantniji je onaj o moralnoj odgovornosti.
Samim pomenom relacije ID – EGO – SUPEREGO, cela priča dobija jedan Frojdianski prizvuk, s tim što je za potrebe filma cela psihološka teza svedena na ono najpopularnije tumačenje u javnosti. Ljudi i njihovo delanje nisu autonomni i ‘slobodni’ već su ispod maske slobode na delu uvek podležeće nagonske sile, kojih nismo ni svesni, koje od čoveka prave ‘životinju’ i samo suzbijanjem tih nagona postajemo civilizovani. U suprotnom, ti afekti vode ka nemoralu i dekadenciji. Ovaj film tu povlači crtu i kaže da ljudi ipak imaju izbor, samo što ipak odaberu ono dekadentno. Glavni akteri filma jedva su dočekali proglašenje epidemije kako bi imali odrešene ruke da nadležne u firmi jednog po jednog eliminišu. Iako Džoi jeste bio inspirisan filmom 28 dana kasnije, inficirani ljudi ovde nisu bezumne lešine. Jedini simptom koji je primetan je da zaraženi imaju jedno crveno oko, što je vizuelan način da nam naznači ko jeste a ko nije zaražen u tekstu, a u podtekstu služi kako bi bili svesni toga da to jesu i dalje ljudi i da potezi na koje se protagonisti odlučuju nisu van njihove kontrole već krajnje suprotno. Samo su sada ta osećanja pojačana, a time što je racionalizovano ubivstvo, dolazi se do stanja potpunog gubitka vrednosti gde nam još jedino preostaje… divljanje. I to mnogo divljanja. Da se razumemo, ovaj film nije kontemplativne prirode. Referemcijalnost na Paklenu pomorandžu je očigledna kroz odabir izvesnih muzičkih numera i u tome što glavni junak uživa u nasilju, ali nije ni izbliza film tog tipa. Iako pojedinačni elementi nisu bog zna koliko novi ili impresivni, njihovo kombinovanje je bilo vraški zabavno. S obzirom da je priča ograničena i smeštena u žanr koji jeste, nema tu mnogo prostora za greške u pričanju priče, iako film zahteva od gledalaca da naprave veći iskorak prema njemu (u prevodu: koliko ste stvari spremni da previdite). Ovo je film koji ne treba shvatiti preterano ozbiljno niti oko detalja sitničariti. Ukoliko ste upoznati sa filmovoma i autorima koji su ovde pomenuti i volite grindhouse filmove, ovaj film biće vam užitak. Ostali će njime biti revoltirani.
Naš sledeći film prilazi sličnoj temi, ali na potpuno drugačiji način. Radi se o filmu Izlečeni (The Cured) Dejvida Frejna, reditelja koji je do sada realizovao nekolicinu kratkometražnih filmova, a ovo mu je prvi celovečernji film. Frejn je sam radio i na scenariju, što uopšte i ne čudi pošto je očigledno da ovog reditelja više zanimaju društveni aspekti bavljenja zombijima, nego oni žanrovski aspekti. Ovo samo po sebi nije problem, ali jeste ukoliko sociološki i filozofski deo nije promišljen do kraja, pa umesto toga rupe popunjava žanrovskim klišeima koji ga ne zanimaju do te mere. Rezultat je film koji na trenutke jeste interesantan a povremeno i intrigantan, ali je kao celina nažalost promašen. Uticaj 28 dana kasnije je i ovde prisutan, samo ovaj film pravi sličnu grešku kao i 28 dana, a to je da ga je sramota da bude čist zombi film (da budem direktiniji, pucam na Deni Bojlovo podsmevanje Romeru koji nije dovoljno ‘ozbiljan’). U 28 dana to nije problem, niti je toliko bolno jer Deni Bojl jeste vešt reditelj, Dejvid Frejn to još nije.
Film je smešten u prostor Irske, u kojoj izbija epidemija virusa koji od ljudi pravi bezumne životinje koje u čoporima love neinficirane ljude i proždiru ih. Vlada je uspela da otkrije vakcinu koja uspešno leči ljude od virusa i stabilizuje ih, ali se ispostavlja da na 25% zaraženih, ta vakcina ne deluje iz nekog razloga. Postavlja se pitanje jesu li ikada izlečili ostale, da li virus postaje imun, da li treba dopustiti ‘izlečenim ubicama’ da se ponovo integrišu u društvo, i sva ostala pitanja koja mogu proizaći iz ove premise. Od prvih kadrova, ovaj film je više postavljen kao pad civilizacije kakvom je znamo danas kao rezultat sukoba u društvu, gde je virus samo katalizator za mržnju koja bukti u tim zajednicama. Slike vojnih baza i karantina sa početka daju tu ratnu notu, a dileme koje se postavljaju kroz film po pitanju uloge izlečenih ljudi u novom poretku delovalo mi je kao predstavljanje integracije bivših pripadnika Naci režima posle rata, u novi društveni poredak. U oba slučaja imamo ljude koji pod afektom ‘opsednuti’ čine ogromna zlodela svojim sunarodnicima i šire, sve dok se ne prizovu pameti, i sa jednima i sa drugima ostaje pitanje, jesu li ubijali zato što nisu imali izbora, ili su ga imali pa su ipak odabrali taj put. Tema koja je bila prisutna i u prethodnom filmu, samo je Podivljali malo pošteniji, u onom smislu u kom glavni akteri u samom startu proklamuju svoje namere i ciljeve, i tačno se zna o čemu se radi. Ovde je bio cilj reditelja da nas dovodi u moralnu dilemu i da se sa likovima i mi sami lomimo oko toga da li izlečene treba integrisati nazad u društvo. Možemo ga tumačiti i kao metaforu za tretman epidemije HIV-a u Sjedinjenim državama tokom ’80-ih, kao bavljenje segregacijom tamnoputih državljana Sjedinjenih država, verski sukobi na bliskom istoku… ima toliko primera, i zaista možemo film tumačiti kroz tu prizmu, ali problem je da je bez obzira na to koju od ovih solucija odaberemo, on promašen jer sam ne razrešava konkretno šta tačno želi da uradi. Evidentno je da su ciljali da naprave ozbiljan film, ali nemoguće ga je tretirati ozbiljno kada ne pruža mnogo. U svakom trenutku kada se nađu u ćorsokaku, pojavi se božanska intervencija (deus ex machina) da spasi stvar i malo ubrza taj konflikt. Imamo u nekoliko navrata poigravanje (čitaj: laganje) publike po pitanju krucijalnih informacija. Primer: Rečeno nam je da kada virus opsedne osobu ona ostaje svesna svega što se događa, ali nije u stanju da svoje telo kontroliše… kasnije nam biva zagolicana mašta da iako ljudi nemaju kontrolu, svako u jednom trenutku samo pusti i više se ne bori protiv virusa, drugim rečima odobrava… da bi od strane vojske saznali da oni biraju žrtve, da su organizovani i da se dogovaraju koga će ubiti a koga zaraziti… Sve ovo ukazuje na to da ipak nisu toliko bezumni i da ljudi unapred imaju potencijal za zlo, a virus samo to podstiče. To jest, ukazivalo bi, da pred našim očima ne vidimo suprotno, jer imamo primer u kom jedna zaražena osoba prvo svom silom želi da proždre svoju voljenu osobu, da bi kasnije ponašala kao normalno ljudsko biće u blizini te osobe… Konfliktne informacije, a ima ih više. Imamo odluke likova koje su takve samo kako bi mogli da podstiču dalji sukob i kako bi gurali radnju napred, jer u suprotnom, nije zanimljivo. Možemo i tako, ali ne ukoliko to podrazumeva da neko ko je obazriv i sumnjičav kroz ceo film, odjednom to prestane da bude baš u trenutku kada treba glavni negativac da ga nadjača. Tipični klišei, videli smo ih hiljadu puta. Iako je i Podivljali prepun već viđenih klišea, on je napravljen sa ciljem da bude takav, ovde imamo pojavu najdosadnijih klišea ne zato što neko u tome uživa, već usled nedostatka boljeg rešenja (ili se barem meni tako čini). Sam rediteljski deo posla nije ništa bolji, koliko je i scenario pun klišea, toliko ih ima i u vizualnom aspektu. Pregršt neefektnih i nepotrebnih fleš-horor (jump scare) momenata, prostor koji je raskadriran po principu ‘da pokrijemo prostor’, bez neke veće inventivnosti. Elen Pejdž daje ovde sve od sebe i koliko može da izvuče, izvlači dobro, ali ostatak postave nije na nivou ama baš nikako. Dosta propusta svakako, ali i pored svega ovoga, ovaj film ne pada ispod prosečne ocene, ono šta najviše ‘razočarava’ je što sve vreme ima pretenzije da razreši pitanja koja otvara, ali odgovor ostane zamagljen i nejasan. Ukoliko su zombiji i u tradiciji a i danas bili metafora za izvesne društvene probleme, šta dobijamo osim analogije. Ukoliko uzmemo sam kraj ovog filma, ispostavi se da nema nade, treba dići ruke od jedne sveobuhvatne mirne zajedne i svi treba da idemo u svoje tabore pa neće biti nasilja. I da jeste tako, banalno je, a svakako da nije, i ukoliko film stvarno referira na bilo koji od društvenih problema, nabrojanih gore, ne pruža adekvatno rešenje ni za jedan od njih. Pored svega ovoga što je rečeno, stava sam da film i dalje ne ide ispod prosečne ocene, dovoljno intrigantan jeste i ima na trenutke zanimljivih i interesantih scena, Elen Pejdž je dobro odigrala svoju ulogu, tako da sve u svemu, jedva prosek. šteta što nije više.
To je to za sada što se fantastike tiče, ukoliko nekog interesuje od, do sada pogledanog repertoara koji je van fantastičnih okvira, preporučujem: Skver (The Square) pobednik prošlogodišnjeg festivala u Kanu u glavnoj kategoriji. Slojevit i smešan a ni malo naporan; Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju što je novi film Martin Mekdone, uspeva da bude i aktuelan a opet i o starim vremenima, da se bavi skoro svim problemima današnje Amerike a ne pretera, bude veoma smešan i veoma mračan, Skrivena ljubav (Call me by your name) film koji poseduje neverovatnu količinu životnosti i autentičnosti, uspeva da navede gledaoca da se oseti kao da je već hiljadu puta bio na mestima na kojima nije bio, upoznao ljude koje nikada nije upoznao i osetio stvari koje zapravo nije osetio…
Od manje poznatih (i online nedostupnih, tako da obratite pažnju) filmova koje bih mogao da preporučim imamo: Bez datuma i potpisa, Iranski film kojem samo malo fali u vizualnom dometu kako bi od filma koji je dobar, bio baš dobar. Fanovima Velvet Undergrounda bi možda bio zanimljiv film Niko, 1988 koji prati poslednju turneju kantaautorke Kriste Pefgen pred njenu smrt ’88 godine kombinujuću igrani i dokumentarni materijal. Sam film ima momenata koji pomalo škripe, ali je kao celina zadovoljavajuć, a pesme Niko koje glavna glumica peva u filmu su izvedene dobro. Vidi se da je ljudima koji su učestvovali u projektu stalo i da su se dosta dovijali kako bi nedostatke sredstva sakrili na ovaj ili onaj način. Definitivno preporuka. Bikini Mun je mokjumentari koji prati harizmatičnu tamnoputu devojku Bikini Mun, koja je nakon povratka iz rata sačekalo siromaštvo i duševno obolenje, dok je za to vreme prati ekipa dokumentarista koji snimaju film o njoj. Film koji se na zanimljiv način igra sa formom filmskog pripvedanja i dovoljno ubedljivo predstavlja okolnosti i likove da se činjenica da je u pitanju mokjumentari skoro i zaboravlja. Film koji se pita o biti samih filmova, a u isto vreme je i angažovan.
Od do sada odgledanih domaćih filmova može da se preporuči Ederlezi rising, o kom će svakako još biti reči. Ukratko, film je malte ne pravi Holivudski. Brzo, britko i efikasno lansira publici sve potrebne informacije što se ekspozicije priče tiče, kako bi kroz veći deo filma pratili samo glavni konflikt, bez mnogo statiranja. Mnogi su verovatno zbog toga što glavnu rolu tumači Stoja, očekivali dosta eksplicitnosti, koje svakako ima, ali služi priči i nije do te mere naglašena. Tema o odnosima između muškarca i žene, kao i šta znači biti čovek uopšte, dosta su kompleksne, ali su za potrebe ovakve naučne fantastike obrađene solidno. Imali smo prilike da pogledamo i film O bubicama i herojima, koji mi je bio malo zbunjujuć ali idalje zanimljiv jer je drugačiji od ostatka krda. Film mi je zbunjujuć pre svega zbog tonova koje diktira, jer čas ostavlja utisak dečijeg filma, a onda ima momente koji nikako ne mogu da prođu kao dečiji film, čas je bajkovit, čas i nije… Dosta zbunjenosti, što može biti posledica toga da je film snimljen pre više godina, a da je više pojedinaca radilo na različitim delovima scenarija. Bez obzira na to, ovaj film ima svog šmeka i, kao i Ederlezi, u pitanju su dva filma koja su potpuno nova za ove prostore. Jedan je distopisjka naučna fantastika, a drugi je polu-dečiji superherojski film, tako da ne bi bilo loše podržati oba dok su na repertoaru.