Drage autostoperke i autostoperi, mnogo mi je bilo potrebno vremena kako bih se upustio u pisanje analize ovog filma. Možda je to delimično uzrokovano nekakvim unutrašnjim otporom, turobnim i zagušljivim osećanjem apatije, koje me prati od ranog detinjstva. Intimnost ovog doživljaja čak, ne mora biti povezana sa stepenom umetničkog kvaliteta samoga ostvarenja, budući da je umetnost bazično subjektivno konstruisana lepota, i u najbolju ruku kilavi konsenzus malograđanske elite. Šta je to što je odjeknulo u meni tokom proživljavanja ovog ostvarenja?
Od samoga početka filma, susrećemo se sa protagonistom koji veoma vešto gospodari futurističkom tvorevinom visoke tehnologije, verući se po stotinama kilometara visokoj nadzemnoj konstrukciji. Iznenadni i nejasno kosmičko pražnjenje ogromne energije, okida stropoštavanje tog dostignuća u paramparčag, izazivajući kolaps i pad strukture i njenih korisnika. Poput sile nekontrolisane agresivnosti, ubija preko četrdeset hiljada ljudi, izazivajući planetarni kolaps električnih uređaja.
Naš junak je, nasuprot toj zverskoj energiji, izuzetno samokontrolisan. Vaspitavan od strane oca koji je, kako saznajemo duž filma, emotivno nedostupan, pa kasnije i fizički, budući da je otputovao na doživotnu misiju ka Neptunu. Potraga za inteligentnim životom, kako se ironično naziva projekat, kolapsirao je na, zemaljskoj kontroli, nepoznat način, te ostavio spoznaju venzemaljske inteligencije nedostupnom, a jednog dečaka lišenog svojeg staratelja. No samo delimično, jer junak odrasta i bira životne uloge koje su u visokom skladu sa veličanstveno odgovornim ocem, okićenog ordenjem najvećeg astronauta u istoriji čovečanstva. Naš junak iskazuje svoju vrlinu kontrole čak i na nivou pulsa, koji biva nestvarno nizak čak i u vanrednim okolnostima, što psihološke evaluacije korporativnog totalitarizma redovno nadziru. Kvalitet odsustva emocionalne rezonance se vrednuje kao najpoželjnije umeće, budući da uklanjanje iracionalnog u pojedinčevom funkcionisanju štedi ogromne resurse investitora u projekte. Do ove tačke u zapletu, jedino što nam je poznato jeste da nešto ima veoma mnogo protiv ljudske tehnologije, i sveopšte predvidljive i skladne sputanosti nagona, a to nešto je zverski impulsivno, budući da se ponavlja u intervalima bez okončanja ili ublažavanja štete. Od specijalnih tajnih službi koje angažuju protagonistu, doznajemo da je došlo do nezamislivog kvara na anteni neptunskog projekta, pogonjenoj antimaterijskim reaktorom, te da energetski izlivi bivaju pretnja po čovečanstvo, i da tu pretnju može samo da otkloni sin poginulog velikana sa neptunske stanice. Nejasni osećaj krivice počinje da kontaminira sinovljev mir, i sumnja prodire tiho i uporno ka svesti da otac možda nije samo dekorisani heroj.
Pregledajući poslednje snimke oca, saznaje da je bio sve bliže bogu, fasciniran potencijalima i očekivanjima od svojeg projekta. Ipak, nakon njegove smrti, jedino što je od trazenja boga ostalo – je nejasna kazna koja se stropoštava na civilizaciju. Naizmenično sa ruminacijom očevih reči, preispituje i odnos sa bivšom suprugom, no bez ideje kako da razreši poreknuti osećaj krivice. Kako samome sebi ponavlja, treniran je da odeljuje stvari. Analogno svojoj veštini racionalizacije i poricanja, doznaje da i otac možda i dalje diše, no da se možda fizički krije od komunikacije sa čovečanstvom. Susret sa bazom na Mesecu podseća protagonistu na stepen prezira koji je njegov otac gajio prema komercijalizaciji svemirskih habitata, oko čega dele solidnu saglasnost. Njegova idealizacija pretka i dalje biva očuvana, a odeljenost od emocija koje sterilno društvo sutrašnjice favorizuje – dosledna. Ovde možemo da primetimo da su, osim suptilne razlike u stavu prema komercijalizaciji naspram suve nauke, predak i civilizacija na istoj poziciji, te naš junak nema dilemu da je potiskivanje nagona i emotivna zaravnjenost – idealan način postojanja.
A onda, krvolični majmuni na napuštenom brodu, koji nehotice obilaze, uzburkavaju sistem vrednosti poput energetskog udara sa početka filma. Ovaj put, nagon ne vrišti iz pokvarene civilizacijske skalamerije, već iz primata koji nam je biološki blizak. Biologija počinje da se pridružuje poruci da nešto nije u redu, a životinje simbolički uništavaju saputnikovo lice i ruku: komunikaciju i alat. Metafora bezličnosti i nesposobnosti počinje da zavladava čitavim kolektivom na Marsu, skoro jednako represivno uređenim kao Zemlja. Slicne strukture ličnosti i naučena reagovanja, pronalazi kod mnogih ljudi sa kojima sarađuje na tajanstvenom projektu. Nakon što biva iskorišćen za slanje poruke otuđenom ocu, biva otpremljen iz misije poput potrošnog materijala, što izaziva konačni raskid sa primitivnim mehanizmima odbrane.
Primećujemo prvi znak ponašajnog protesta. Pesnice, udarci u ekrane i zidove, bes, nervozan hod. To ponašanje uviđa rukovoditeljka marsovske stanice, saopštavajući mu sa mešavinom prekora i nade – da je njegov otac ubica čitave posade neptunskog projekta, i potencijalni zaustavljač svojeg staroga. Uprkos svim psihološkim kontrolama koje pište o nagloj neuravnoteženosti aktera, on uspeva da se probije do treceg skalamerije – svemirskog broda Cepheus, nazvanog po mitološkoj dihotomiji dede i unuka. Još jedan energetski udar se događa, ovaj put zahvatajući i marsovske instalacije, a psihološko stanje aktera počinje da nehotično korača u primalno, i kroz izazov konflikta na brodu, on dovodi do smrti svih saputnika Cepheusa (kakav otac – takav sin). Nalik tome, potraga za inteligencijom van Zemlje, postaje i akterova opsesija, čime ponavlja sudbinu svojeg oca, hostilno očekujući da od njega dobije nekakvu validaciju ili odgovor, poput venzemaljskog ili božanskog, negirajući i dalje mogućnost da je otac pogrešio u bilo čemu. Porodični narcizam ordenja i samouverenosti ne razočarava ni ovaj put, uprkos razdirućoj sumnji.
I na trećoj falusoidnoj skalameriji penetrabilne civilizacije dolazi do tehničkih problema, što dopunjava motiv sveošte impotencije nagona i ličnosti, ismevajući kastriranost koja nikada nije otklonjena niti iz tehnologije, niti kao faktor emotivne nezrelosti. Naš kastrat počinje da proživljava čežnju za Zemljom, poput ostalih sapatnika u filmu, što produbljuje nikada razrešenu apatiju odnosa sa majčinskim nebeskim telom. Što se više udaljava od nje, kontrola popušta i javlja se bes protiv autoriteta koji nam ju je uskratio. Edipalni frustracija kastrata koji su naselili Mesec, Mars ili Neptunovu orbitu, ispoljava se jednakom snagom bez obzira da li su u pitanju ljudi, ili primati koji plutaju u bestežinskom eksperimentu. Usamljenost i žudnja za strašću ne uspevaju da se okrenu protiv majčinske figure, osim kod staroga, čija pretpostavljena otuđenost formira toliki stepen duševnog oštećenja, da krajnje neposredno, iako nesvesno, postaje izjednačen sa generatorom apokalipse ljudske vrste.
Ipak, kontemplirajući o očevim motivima, zajedno sa akterom koji strpljivo putuje ka Neptunu, zatičemo i mogućnost da je otac pronašao način da se pobuni protiv nezadovoljstva i reda ustogljene zemaljske diktature, udarivši na sam svet. Niti na svojeg oca, niti na svoje saputnike, ali odbacivši svoje zasluge veličanstvenog poslušnika – birajući da misija ima apsolutni prioritet, poput najslavnije V. I. u istoriji naučne fantastike, Hala 9000. U lakanovskom stilu, autoritet persekutivnog oca još jedanput ne uspeva da se potvrdi, te ortodoksno Frojdovo stanovište o pobuni protiv autoriteta – biva nedovoljno. Pobunom, otkrivamo čarobnjaka iz Oza, kastrata, nepostojećeg boga, i oca koji to nije, već slab, lud, glup i nesposoban. Otkrivamo najvećeg demona slobode: samoću.
Šta se događa prilikom susreta oca i sina. Naravno, uzajamno razočarenje i sumrak ideala. Pobuna, ali kao deo filogenetskog ciklusa, ontogenetski precenjena, a suštinski nalik obrascu vrste iz kojeg je nemoguće izaći. Pokvarena antena koja preti smrću ljudskoj vrsti, samo je usputni motiv očevog nikada prorađenog protesta protiv samoće. Onog protesta kada majka prvi put izađe iz sobe, a mi zavrištimo. Tada nas psiholozi uče da je zdravo ne pritrčati ni prerano, ni prekasno, ali baždarenje ostavljaju…bilo kome. Samoća prazne nauke, koja ne nudi jasne odgovore, odsustvo majke, odsustvo oca, odsustvo lica pojedenih od strane primata, odsustvo ruku i falusoidnih raketa koje rade. Odsustvo čak i vanzemaljske inteligencije, kao ikonički vrisak činjenice o beskonačnoj samoći, koja se ne može prebroditi čak ni besom i protestom.
Nuklearnom detonacijom svega što predstavlja očevo i civilizacijsko dostignuće, puštanjem i prevazilaženjem oca da potone u utopiju svoje iluzije – možda. Ali ne sasvim, jer povratak majci Zemlji ne garantuje manju usamljenost. Garantuje je nešto drugo, što večito propuštamo.
Lična inicijativa za bliskošću i spremnost na emotivni život uprkos riziku od gubitka.
Ukratko, ljubav.
About Author
