Alatke strave i užasa – Elementi horor proze

Umesto uvoda

Trag skupog parfema se širi od ulaznih vrata infektivnog odeljenja opšte bolnice. Uobičajeni, teški mirisi medikamenata i neokupanih tela na trenutak bivaju potisnuti zavodljivošću jake uljane baze jasmina. Poslovno obučena žena sa neuglednim svežnjem u rukama ulazi u jedinicu intenzivne nege i kreće pravo ka sobi punoj pacijenata na aparatima. Na trenutak zastajkuje da bi ukrstila pogled sa dežurnim tehničarem koji upravo izlazi iz sobe. Ulazi unutra, zatvara vrata i na bravu zaglavljuje naslon od stolice. Staje nasred prostorije i pažljivo otvara svežanj. Krkljavo disanje svesnih pacijenata se pojačava, a harmonični zvuci sa aparata odjednom postaju haotični. Odsjaj svetlosti zujavih reflektora se odbija o krvlju umrljan kuhinjski nož u njenim rukama, dok se ona zadovoljno smeši.

Nadam se da uviđate očigledne elemente horora u ovom kratkom pasusu, ali je bitno da razumemo koji su i kako ih iskoristiti ukoliko želimo sasvim određeni efekat naše priče. Pretpostavimo da poslovno obučena žena nije neko kome će tek tako praviti problem na recepciji, pa možemo da zamislimo da je dežurni uz osmeh i poverenje pustio ubicu ne uvidevši nepravilnost u svežnju. Svežanj svako može nositi, ali da poslovno obučena žena u rukama drži krpetinu, koja je u očiglednom kontrastu sa njenom celokupnom pojavom je detalj koji će iole pažljivom čitaocu pokrenuti alarm da se nešto potencijalno opasno, ili makar nepredvidivo, sprema. Takođe, imamo sumnju da je postojao neki dogovor sa tehničarem pored kojeg je olako prošla, a možda je samo bilo vreme posete?

Definicija žanra i zašto je (ne)potrebna

Horor je fikcija i pripada rodu fantastike. On može biti sasvim naslonjen na realizam u nameri, stilu i odabiru mesta i karaktera, ili u potpunosti imati posla sa mitološkim, ili sasvim izmišljenim bićima i lokacijama: ili može biti bilo gde na liniji između pomenutih krajnosti. Takođe, može postojati kao svesno građeni žanr, sa jasno ciljanim reakcijama čitalaca, ili poslužiti kao metoda građenja i pojačavanja nekog drugog žanra, recimo trilera, ili naučne fantastike. Svakako nema ograničenja u upotrebnom smislu (ukoliko ima opravdanja za korišćenje). Na ovom mestu ću se baviti hororom kao žanrom, književnom vrstom u užem smislu koja za cilj ima baratanje sa sasvim specifičnim emocijama.

Jako je pogrešno misliti da je horor tu samo zarad nečijeg plašenja i izazivanja osećaja straha i nelagode. On jeste i to, ali je i mnogo više od toga.

U vezi prethodne rečenice moram da napomenem da nikada nisam delio mišljenje sa ljudima koji sude o žanru po tome koliko ih je priča „uplašila“, ili izazvala slična osećanja. Horor suštinski barata sa emocijama i stanjima kao što su strah, užas, napetost, iščekivanje, iznenađenje, ali nije banalno sveden na njih. Žanr se, pre svega, izvodi iz namere pisca i žanrovskih elemenata i momenata, ali ne nužno iz pretpostavke da mora da deluje šokantno ili da skandalizuje na bilo koji način. Ovo poslednje je bitno razumeti na pravilan način, da se žanr ne bi doživeo kao kič sredstvo za zabavu. Skandal i strah – da, svakako, ali ne u funkciji pukog estetskog zahvata.

Postoje dva problema s ovakvim pristupom u kojem se zahteva, ili očekuje tražena emotivna reakcija. Pre svega, žanrovski momenat može biti jako široko postavljen i sproveden tako da do kraja ne bude naglašen, da bude samo prikriven i u nagoveštaju. Recimo, Poova pripovetka/novela „Avantura Artura Gordona Pima“ teži ka realističnom prikazivanju čak i stvari kakav je kanibalizam i ne primećuje se lagani odlazak u fantastiku. Međutim, kraj je izveden kao potpuni horor u žanrovskom smislu. U trenutku kada čitalac očekuje izlaz glavnog junaka iz neugodne situacije, ono što sledi je hladan tuš i jezovito otrežnjenje. Dakle, Po je udario šamar svima sa bilo kojim očekivanjem u toku čitanja ovog romana. To nije usamljeni primer, Toporov „Stanar“ se dobrim delom bazira na saspensu i podizanju iščekivanja momenta strave bez standardnih krvoliptanja i sličnih proverenih metoda. Nisu svi Po i Topor i ne treba težiti prikazivanju žanra samo iz toga ugla, ali je poenta da može i tako i to da ispadne vrhunski.

Drugi problem u vezi iščekivanja potencijalno „preplašljivih“ dešavanja je njihovo komponovanje i fini prelazi koji su uključeni u gradnju priče. Naime, ako horor ima potencijala da uplaši i skandalizuje, a to ne uradi, onda je u pitanju promašaj. Koliko god nisam za to da se potencira momenat straha kako jedino oruđe u izgradnji žanra, još manje cenim nedovoljno iskorišćen momenat, kada je trebalo čitaocu pružiti totalni debakl moralnih i racionalnih barijera. Tamo gde može da udari jako na emocije, žanr mora da udari najjače. Najgora stvar za pisca je pokušaj političke korektnosti, što zbog osude kritike i javnosti, što zbog pretpostavke da će čitaocu biti „previše“. Smatram da u procesu stvaranja ne treba misliti o „manje bitnim“ stvarima kakve su čitaoci, ili javnost. Nije da čitaoci nisu bitni, daleko od toga, ali – delo je bitnije. Ne može se svakome udovoljiti, ali se može lako ogrešiti o sopstveno delo, a od toga nema goreg momenta. Dakle, tamo gde treba da bude jako, neka ide na maksimum!

Drugim rečima, flertovanje sa publikom se primeti izdaleka i redovno ne dobije dobre kritike od strane istinskih poznavaoca žanra. To ne znači da će takav pisac napisati lošu knjigu, već da je mogao bolju. Odrediti ciljnu grupu je sasvim u redu, ako su vam svi likovi tinejdžeri, pa želite da sleng i ritam donekle prilagodite takvoj publici. Samo, to ne znači da roditelji koji imaju decu tinejdžere neće uzeti to da čitaju. I njih morate pokušati da oduvate situacijom u koju im stavljate decu koju zamišljaju kao svoju dok čitaju. Možda će neko dete uzeti da čita taj tinejdžerski slešer. I njega morate oduvati, kao mene Barker, Po, ili Straub u srednjoj školi. Fokus treba da postoji zbog autora, a knjiga će naći put do publike. Ako je urednik dobar, autor se neće izgubiti u formi, a reakcija publike neće izostati.

Osnovni i tipični elementi horora

U tom smislu, ako određujemo okvire horora kao žanra (ne kao puke narativne alatke), trebali bi uzeti u obzir osnovne elemente kao što su mizanscen (mesto), karakteri, priča, i vreme dešavanja. Ali, ovi elementi su zajednički svim književnim rodovima i vrstama, trik je u tome na koji se način koriste u žanru. Zato se neću posebno baviti njima jer su opšte mesto svim književnim rodovima i vrstama. Osnovni elementi se sami od sebe pretvaraju u žanr kad su pravilno vođeni i potpomognuti drugim, koji su tipični i žanru inherentni. Kombinacijom osnovnih i tipičnih žanrovskih elemenata se dobija dobra, ili loša horor priča. U kojoj će razmeri biti zastupljeni zavisi od autorove namere i majstorstva, bitno je da su prisutni u nekoj meri.

Strah – rečeno je već da horor ne mora nužno da uplaši (tj. da se isključivo fokusira na plašenje), ali elemenat straha mora postojati kao sastojak. Budući jedna od osnovnih, najjačih i najdubljih emocija, doziranje straha u priči može imati veliki značaj. Bitno je kako se bazične emocije koriste i čemu služe. Strah se kao elemenat može sasvim postepeno graditi, kao u Le Fanuovoj majstorski izvedenoj „Karmili”, gde iz scene u scenu imamo postepenu suspenziju neverice i otkrivanje stvarne pretnje. I sve to samo da bi se pokazalo da je monstrum sa kojim imamo posla daleko opasniji. Tako se akumulirani strah okida u momentu kada kreće preokret, a tempo se pojačava, sve do samog kraja. Na ovaj način izazvana emocija, ne samo da je žanrovski opravdana, već je i dovedena do maksimuma pažljivom gradacijom.

Saspens – neizvesnost, iščekivanje. Moćna stvarčica koja je puno korišćena u triler žanru, ali se obilno koristi u hororu, kao i u mnogim drugim. Gradacija saspensa je nešto što atmosferu čini napetom do samog kraja, ukoliko je pravilno sprovedena. To znači da će se neizvesnost povećavati dozirano tako da na kraju odvede čitaoca do klimaksa, ili da ga „navuče“ na pogrešan zaključak ukoliko se nešto drugo dešava, kako bi se momenat klimaksa odložio i pojavio kada je potrebniji. Recimo, gledajući film „Psiho” (ili, čitajući istoimenu knjigu Roberta Bloha), u legendarnoj sceni ubistva u kadi imamo tek jedan od klimaksa. Iako deluje kao centralna scena, do koje vodi pažljiva gradacija saspensa, tu se iščekivanje ne završava. Sama scena nam govori da postoji nešto još gore što vreba iz kuće Normana Bejtsa, ka čemu nas vodi dalji tok priče. U trenutku kada saznamo strašnu tajnu sakrivenu u podrumu, što je pravi vrhunac priče koji izaziva dublje emocije od prostog straha za nevinu žrtvu koja ne vidi kako joj se neko prikrada, dobijamo jak žanrovski momenat koji predstavlja katarzično iskustvo za čitaoca. U završnoj sceni vidimo ono što Norman Bejts zaista jeste, ne samo obični ubica žena, već psihički ozbiljno poremećena osoba, tako da taj susret sa njegovim ludilom ostavlja daleko dublji trag od scene u kadi. Na taj način je pun efekat postignut. Naš Norman nije samo običan ludak iz komšiluka sa mizoginim nagonima, on je – Psiho. Monstrum je rođen, a autor nam je to otkrio tek kada nas je pustio da mu zavirimo u podrum, tj. u podsvest. Saspens je elemenat koji je u ovom ostvarenju naročito izražen i čini jednu od glavnih okosnica žanrovskog momenta.

Misterija – Tajna koja se postepeno razotkriva je žanrovsko oružje koje može raspaliti maštu čitaoca do samog kraja priče. Razume se da važi kao i za sve ostale pomenute alatke – pod uslovom da se gradi kako treba i da je stilski i tehnički podržana. Sama misterija može biti vezana za mesto, ili karakter, za natprirodnu pojavu, kliše „proklete knjige“, ili nešto drugo. Važno je da ona bude sveprisutna i da prožima priču u svakom trenutku. Obično je jako prisustvo elementa misterije praćeno nekom vrstom detektivske potrage, dedukcije, ili bilo koje metode koja će karaktere odvesti verovatno pravo u propast, ili po život nepovoljnu situaciju. Sjajan primer je knjiga Adama Nevila „Last Days”, kod nas pomalo nesrećno i devalvirano prevedena kao „Kult”.

Iznenađenje – Retko šta može da više poljulja čitaoca i u potpunosti ga „zakuca“ za delo od dobrog elementa iznenađenja. To znači da je sasvim u redu da na dve stranice opisujete povratak deteta iz škole, gde ga čeka žurka iznenađenja za dvanaesti rođendan, uz naraciju koja predstavlja čistu nevinost i radost koja tek treba da iskusi život. Zatim, bez emocija, sasvim hladnokrvno uvedite serijskog ubicu kako izlazi iz mračne ulice, otima dete i opišite šta mu radi satarom koju vadi iz kaputa… Dozvoliti da se najneviniji lik pretvori u manijakalnog ubicu i sasvim izgubi razum je takođe sjajan žanrovski momenat, koji jeste korišćen mnogo puta, ali baš zato što radi posao. Setite se osrednjeg filma Pitera Džeksona „Divne kosti” i događaja s početka. Upravo se o tome radi. Ukoliko se šok proistekao iz iznenađenja pravilno razvije u pravom momentu, žanr će se sam od sebe otvoriti i ponuditi puno zanimljivih opcija.

Tropi ne služe da bi se izbegavali, već da bi se koristili kao alatke za oblikovanje žanra!

Tropi, klišei, opšta mesta, truizmi… sve su to nazivi za šablone koji su prepoznatljivi u svim vrstama književnosti, od glavnog toka do pojedinačnih žanrova. Koliko puta ste se zapitali čitajući knjigu, ili gledajući film, „odakle mi je ova priča poznata?“. Možda baš zato što ste je pročitali i videli više puta, ili makar taj jedan deo koji vam je „upalio lampicu“ da je nešto već viđeno.

Stvar sa tropima je takva da su mišljenja o njima prilično podeljena. Veliki broj autora, kritičara i konzumenata tvrdi da ih treba izbegavati iz nekoliko razloga koji se najčešće pominju. Recimo, neki će tvrditi da je to sve već upotrebljeno mnogo puta i da autor koji se oslanja na trope nije previše originalan. Drugi tvrde kako su tropi istrošena i ispošćena mesta i kako je nemoguće reći nešto novo što već nije negde drugde upotrebljeno. Naposletku, nemali je broj onih koji žele originalnost po svaku cenu, pa i po cenu da im forma i suština ostanu negde na pola puta od ideje do realizacije, samo da bi se okrenuli maniru izbegavanja tropa. Odgovorno tvrdim da je svaki prenaglašeni manir (namerno korišćenje određenih figura i formi kako bi se sugestivno stekao utisak originalnog i avangardnog stila.) daleko pogrešniji i pogubniji po samo stvaralaštvo od inteligentnog korišćenja tropa.

Stvar nije u tome da li ih koristite, već kako ih koristite. Izlet u šumi gde nešto pođe po zlu, ukleta lutka koju roditelj pokloni detetu, knjiga koja je malo življa nego što izgleda, slučajni greh iz mladosti koji ponovo kuca na vrata i slični klišei su stvari koji kod tehnički slabijih pisaca mogu zaista delovati užasno, ali ne u žanrovskom smislu, već po krajnjem rezultatu. Međutim, ako iskoristite strukturu klišea i pokušate da balansirate postavku i likove, uz dobru priču to može ispasti veoma originalno i zanimljivo. Možda su brat i sestra koji se gube u šumi demoni koji su odgovorni za mnoga zlodela po kraju, a hrabra egzorcistkinja, koju oni nazivaju vešticom pokušava da ih namami žrtvujući svog člana porodice zarad dobra zajednice. To onda nisu standardni Ivica i Marica, već nešto sasvim drugo. U tom slučaju nemamo kliše koji predstavlja decu koja odlutaju u šumu gde ih čeka zla veštica, ili neki drugi strašni usud. Svakako zvuči kao zanimljiva vežba.

Odredite osnovni ton vašeg pisanija, tj. odgovorite sebi na pitanje kako želite da zvučite.

Određivanje osnovnog tona će daleko bliže i tačnije odrediti žanr nego što mislite. Da li želite da zvučite krajnje ozbiljno i naučno? Da li je bizarna komedija ono čemu težite, pa vam treba malo začina u vidu crnog humora? Možda preferirate epski prizvuk, ili folklorni, ukoliko prikazujete ruralne delove? Da li treba da okidač žanra dođe iz naučnog pristupa, ili iz sujeverja glavnih likova? Možda iz oba, ali tako da ton bude agresivan? Ili, ipak šaljiv? Hoćete da zvučite realistično, kao da se ne radi o fikciji, već želite da ubedite čitaoca da mu je užas sve vreme pred očima? Nema problema, sve može i sve ima prođu, samo je pitanje kako to izvesti.

Pazite da vam kod određivanja osnovnog tona ne promakne greška vođenja ličnom potrebom da, recimo, zvučite kako omiljeni pisac. To će vas dovesti u situaciju da ne upoznate i zanemarite svoje likove zarad fabrikovanog utiska koji neće prodreti u dubinu nečije imaginacije. Nije bitno samo šta hoćete, već i kakav se ton najbolje uklapa u priču koju imate. Možda ste sve vreme hteli gotsku obojenost naracije u urbanoj sredini, ali vam je zapravo horor-komedija ta koja najbolje predstavlja stvari. Zato prvo treba poznavati priču i karaktere, smestiti ih na određene lokacije, pa nakon toga videti kako se u imaginaciji ponašaju. To će umnogome odrediti ton pisanja i dati posebnost priči. Kombinacija stila i tona naracije daju istinsku lepotu priči.

Mizanscen

Poznajem (što iz njihovih dela, što lično) nekoliko pisaca koji će sasvim sigurno do kraja života tvrditi kako je postavka priče najvažniji elemenat žanra, naročito horora. Zaista su dobrim delom u pravu, iako ne delim do kraja ovakav stav. Ako želimo da iole ozbiljno zvučimo i ubedimo čitaoca da se nešto strašno dešava u gradu na obali mora, bolji će nam efekat postići to jedno kišno veče na svaka dva meseca, nego sunce u podne. Pre će posao uraditi ruševina gotskog zamka, ili neke kuće iz prošlog veka u neoklasicističkoj gradnji, nego zgradica u nizu koja liči na sve ostale. Ali, nemojte ovo uzeti zdravo za gotovo, jer se ograničenja ovakvog pristupa vide bukvalno odmah. Nije nikakav problem da horor ima okidač usred bela dana, ukoliko umete to da izvedete kako treba.

„Lavkraft, koji u tekstu nije pominjan iz razloga jer njegovo pisanije zahteva posebnu analizu.“

Većina mesta su već dobrim delom iscrpljena u žanru, a mnoga su i notorna i postala su stereotip na ivici kiča zbog preterane upotrebe. Da li to znači da u žanrovskom pisanju treba izbegavati bolnice, ratišta, groblja i uklete kuće? Svakako ne, ali pazite i dobro razmislite šta je to novo, ili novo na stari način što možete da ponudite čitaocu. Uvek volim za sebe da kažem da nisam izmislio toplu vodu, ali zato mogu da usavršim bojler.

Da li znači da, s druge strane, treba izbegavati mesta koja tradicionalno u sebi ne nose horor potencijal i mogu delovati čak antižanrovski? Ne, koristite sve što vas inspiriše. Žanr je tamo gde ga vi vidite i, ako znate da ga gradite, roditeljski sastanak pred đačku ekskurziju se može pretvoriti u poprište najfinije strave. Ne treba vam ludnica, ili podzemni prolaz iz trinaestog veka.

Vratimo se na uvodni pasus. Bolnice su mesta koja spadaju među najzahvalnija za horor pisce. Same po sebi, one su mesta na kojima se svakodnevno umire i viđa najmanje prijatna strana života koja se maskira čim se izađe iz bolničkog kruga. Tamo su svi jednaki, od najgoreg serijskog ubice, ili ratnog zločinca, pa do omiljenog filantropa koji je tu nekom mukom završio. Samo je na mašti autora koliko će mogućnosti koje takva scenska postavka pruža iskoristiti. Kada sam već pomenuo različite tipove pacijenata, da li je u sobi na intenzivnoj nezi serijski ubica koji je ubio dete čija je majka upravo ušla da se osveti, ili je poslovno obučena žena psihopata koja se našla „ispod radara?“

Dakle, preporuka je uvek da se dobro promisli o mestu i vremenu dešavanja, kako bi ono radilo za vas, a ne vi za njega. Ovo znači samo da ćete potrošiti beskrajno više energije da ubedite čitaoca da je lokacija dobra, pritom pokušavajući da sebi opravdate nedovoljno dobar izbor. Ako imate priču i karaktere, zamislite ih na mestu na kojem želite i zapitajte se da li biste vi poverovali piscu koji takvu priču smešta u baš tu postavku. Ako je odgovor potvrdan, a pisanje ide lagano, bez mnogo mučenja oko stila i materijalnih stvari, verovatno ste na dobrom putu.

Kada smo kod „materijalnih“ stvari, izbegavajte materijalne greške. U smislu, ne možete da ubedite nekoga kako sunce većini ljudi izgleda plavo, zato što postoje Plavi džinovi kao klasa zvezda. To sa sobom povlači i logičke greške. Ako je nekome ko hoda potrebno deset minuta da stigne do odredišta, a pritom se ništa ne desi za to vreme, ne opisujte kao da je prošlo dva sata u međuvremenu. Stavite se u kožu vaših karaktera i znajte tačno kada će da se zgranu, a kada da se okrenu za dobrom ribom ili frajerom.

Karakteri

Karakteri treba da se prirodno uklope u ambijent, bio stvaran, ili u potpunosti izmešten u fikciju. Ja volim da kažem da je to organsko jedinstvo karaktera i lokacije, gde jedno reflektuje drugo. Ako niste sigurni u ovo, pokušajte stari trik. Probajte da svoj karakter opišete preko njegovog okruženja, bez da kažete išta o njemu konkretno. Recimo: Ležao je na krevetu i buljio u zalazak sunca, kao i obično u to doba dana. Masna i flekava posteljina je pravila nabore koji su savršeno oslikavali liniju njegovog podbulog tela. Ustajala voda u čaši je bila dopola popijena i upravo je gledao u nju s nekim izrazom neverice i gađenja. Bila je suviše daleko. Sa zidova se ronio prah odavno ispucalih pukotina od kreča. Povremeno bi mu neki pao na glavu, ali on bi samo mrzovoljnim pokretom sklonio ukoliko bi bilo blizu licu. Parket, naduven od mnogo puta prosipane tečnosti je krckao i škripao sam od sebe, proizvodeći potmulo brujanje vazduha koji se u pokretu uvlačio u prostor između dasaka.

Dakle, kakav je naš karakter? Ako je sudeći iz opisa njegove sobe, on je gojazna lenčuga, sa verovatno nekom hroničnom bolesti usled koje vezuje vodu u telu. Razmišljanje mu je poput ispucalih zidova koji se rone. Podignuti parket može da sugeriše na telesni nemar i mnoge slabosti. Sunce je na zalasku, a on i dalje u krevetu. On je noćna ptica. Jedan od najboljih primera ovakvog organskog jedinstva karaktera i mesta je u Poovoj priči „Pad kuće Ašer“, kada opisuje oronuli zamak i njegovu unutrašnjost koji se u potpunosti poklapaju sa fizičkim i mentalnim stanjem Roderika Ašera.

Sledeća stvar u vezi karaktera je možda i najvažnija. Oni moraju biti živi, življi od bilo čega u priči. Ukoliko se radi o dijalogu dvoje ljudi koji ponavljaju rečenice koje bi jedan čovek izgovorio, sva je verovatnoća da će čitalac brzo zatvoriti knjigu. Pol, godine, obrazovanje, seksualno opredeljenje, tajne koje kriju, navike i maniri… sve to određuje govor i ton vaših karaktera. Ne pokušavajte pisati dete od dvanaest godina kako se u složenim rečenicama obraća svima oko sebe. Nemojte stavljati citate Luja Pastera u usta siromaha koji u getu preživljava svih dvadeset godina svog kratkog života, bez dana škole. Sedite u pab, pivnicu, kafanu, autobusku stanicu i pažljivo slušajte neki od razgovora. Probajte da reprodukujete i videćete da se radi o susretu, ne dva čoveka, već dva potpuno različita univerzuma. Neka i vaši karakteri, ma koliko možda bili slični, imaju osobine koje ih istovremeno čine jedinstvenima.

Horor karakteri naročito moraju imati jasno izdiferencirane psihološke crte (ok – t r e b a l o bi), a često treba konsultovati psihijatrijske dijagnoze i specifične obrasce ponašanja ličnosti sa poremećajima. Kakav je vaš psihopata, prikriveni, ili ispoljeni narcis? Da li mu je okidač gubitak pažnje okoline, ili momenat kada treba da bliskoj osobi prizna da nije u pravu? Da li ide na psihoterapiju i da li ima, recimo i granični poremećaj uz to? Uđite duboko u dijagnoze vaših karaktera, inspirišite se tekstovima o ljudima koji su već počinili zločine, ili bili žrtve, tako će vaš horor biti svačiji.

Priča

Najviše i najmanje bitan deo. Možete imati ligotijevski teatar apsurda, ili blekvudovske onirične šetnje vođene somnabulnim elementima, bitno je da znate šta hoćete. Nema pravila u vezi toga kakva je priča dobra. Filmični prikazi su često jako zanimljivi, ali, po meni, ništa manje od metafizičkih. Ne treba se opterećivati formom. Sklon sam da kažem kako je priča poslednje na šta treba misliti, pod uslovom da znate šta hoćete da kažete. Horor je najčešće umetnost trenutka, momenat inspiracije i ta mala stvar koja zna da uplaši kada se stavi pod lupu čoveka prestravljenog bilo čime. Niko vam ne može reći šta je dobra priča, ali svako može prepoznati da li to, na kraju – valja. Nije bez veze činjenica da su najbolja horor dela uglavnom – kraće forme.

Kako pisati?

Ko to može da vam kaže? Sećam se dela iz „Majstora i Margarite“, kada Voland posećuje pesnika Bezdomnog u ludnici. Pita ga da li je njegova poezija dobra, na šta ovaj odgovara da nije. Onda ga junak najljubaznije zamoli da više nikada ne piše, a Ivan to svečano obeća. Eto, tako treba shvatiti pisanje. Horor je pasulj sa najboljom kolenicom i lep je dok se krčka, kad se proba čim je spremljen, ali još je bolji kad odstoji i dva puta se podgreje. Napišite, krčkajte, strpite se, i – pitajte urednika kako da rešite finalnu formu. Dobar urednik će vas načiniti višestruko boljim piscem i to je nešto u šta nikada ne treba da sumnjate. Nije svaka napisana reč zlata vredna, nekada je manje – više. Pisanje nije do autora, već do dela koje negujete i nudite svetu, vi ste sasvim nebitni u tom procesu, osim što treba sve da uradite i pustite delo da živi. Sebičnost i samoživost nisu osobine dobrog pisca, koliko god bili kreteni u realnom životu, u pisanju moraju bukvalno sve prineti na oltar delu.

Neka vas ljigavi pipak gospoda sveg ludila miropomaže u snovima i na javi, i – srećno vam prokleto pisanje!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *