Nastao po kultnom i kontroverznom istoimenom romanu (Bret Iston Elis, 1991), “Američki psiho” je odličan primer dobro psihološki razrađenog motiva doktora Džekila i gospodina Hajda, odnosno dualizma ljudske prirode. Ali ne samo to, iako upakovan kao horor, “Američki psiho” je, ispod prvog sloja šokantnih scena kasapljenja, snimljenih u maniru visoko estetizovanih scena nasilja, surova satira savremenog, dekadentnog američkog društva.
Pažljivom gledaocu naznaka priče o egu i mračnom alter egu postaje vidljiva već na početku filma, kada glavni junak, mladi i uspešni Patrik Bejtmen (odličan Kristijan Bejl) – poznavalac muzike, esteta i snob, simbolično skida svoju kozmetičku masku. Naime, ispod njegove uglađene spoljašnosti krije se sadistički ubica. Danju je uspešan japi, a noću se preobražava u psihotičnog serijskog ubicu, koji svoje žrtve kasapi sekirom ili motornom testerom da bi, naknadno, uživao u morbidnim gastronomskim specijalitetima – ljudskom mesu. On ubija iz sadističke potebe, u nastupu besa, u naletu perverzne strasti, zbog ljubomore na činjenicu da njegov poslovni konkurent ima lepšu vizit-kartu. Izuzetno je bolećiv prema muzici Vitni Hjuston i deklamuje o svetskim nepravdama, ali ubija klošare, prostitutke ili kolege. Dok Patrik glasno i ushićeno citira serijskog ubicu, Eda Gejna: „Čim na ulici vidim lepu ženu, jedan deo mene poželi da je mazi, a drugi deo zamišlja njenu glavu nataknutu na kolac“, njegovo društvo ne primećuje ništa neobično u toj izjavi. On nema očiti motiv, ali nema ni alibi; kada ga istražitelj pita gde je bio u vreme ubistva, on bezazleno odgovara da je „išao da vrati video-kasete“. I to je dovoljno. Ne mora ni da ukloni tragove svojih brojnih zločina (iskasapljene žrtve i ljudske glave koje čuva u frižideru), jer je to već učinila agencija za prodaju nekretnina. Film koji je pun crnog humora, na samoj granici apsurda.
U satirično opisanom svetu, poremećenih merila vrednosti, u kome se ujutru ide u teretanu i vodi računa o zdravoj hrani, a uveče šmrče kokain, ništa više nije neobično, pa ni činjenica da se ne prihvata priznanje ubice da je ubio više desetina ljudi. Apokaliptična filmska vizija sveta ne mora uvek biti predočena kroz neobjašnjive prirodne predznake skore propasti; štaviše, mnogo je opasnija ukoliko ljudi više nisu u stanju da prepoznaju zlo, oličeno u naizgled običnom čoveku, koji probudio s idejom da pobije sve one koji mu se nađu na putu uspeha ili zato što čin ubijanja smatra svojim pravom na apsolutnu slobodu.
U Bejtmenovoj sredini niko se, zapravo, ne poznaje; druženja su površna, a povremena viđenja služe samo kako bi se međusobno nadmetali u tome ko nosi skuplja odela, ili ko može sebi da obezbedi rezervaciju u fensi restoranu. „Iznutra nije važno“, filozofira Bejtmen, aludirajući na jedini kriterijum socijalne prihvaćenosti i uspeha – privlačnu spoljašnost.
To otuđenje, ali i uniformnost i bezličnost ostalih aktera drame, omogućavaju Patriku da se poigrava sopstvenim identitetom i sa lakoćom živi paralelnim životima.
“Američki psiho” se oslonio na Hičkokov “Psiho” (evidentna je sličnost u imenima Bejtmen i Bejts), odnosno na istoimeni Blohov roman. Otuda u “Američkom psihu” i spominjanje autentičnog serijskog ubice, Eda Gejna, koji je bio uzor za stvaranje lika Normana Bejtsa. Ali, ako je Hičkokov Bejts proizvod patološkog odnosa majka – sin, Bejtmen je nus produkt bolesnog sistema. Ako Bejtsa sustiže ruka pravde, Bejtmen će joj izmaći – zato što je, u opisanom vremenu i na opisanom geografskom prostoru, pravda gluva, slepa i nema. Ako je Bejts usamljeni čudak na margini društva, Bejtmen je popularan, zavodljiv, i u trendu. Dok je kod Hičkoka serijski ubica anti-junak, neko ko odskače iz svoje sredine i preoblači se u sopstvenu majku kada ubija, u “Američkom psihu” Gejnova inkarnacija je nosilac radnje i, takoreći, prototip generacije iznikle na bunjištu (tadašnje) Reganove vladavine. Nema potrebe za preoblačenjem, maska se stopila sa licem. Dovoljno je obući plastični mantil da se, zbog prskanja krvi, ne isprlja skupo odelo.
Ako je predsednik države lažljivi glumac, tako okvalifikovan u poslednjim sekvencama filma, i ceo sistem počiva na licemerju i zataškavanjima, logično je da će takav sistem iznedriti ambiciozne, psihotične predatore. Zbog toga Bejtmenovo ludilo ostaje neprimećeno, ili se utapa u svakodnevicu.