Tekst sadrži spojlere vezane za celu seriju, uključujući i završnicu.
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna je nesrećna na svoj način. Ovim rečima je Tolstoj započeo jedan od najpoznatijih porodičnih romana u istoriji književnosti. Više od veka nakon Tolstoja, nakon svih promena koje je pojam porodice preživeo, gotovo aksiomatski ostaje teza o nesrećnim porodicama. Upravo u tom duhu je ove nedelje završena poslednja sezona jedne od najboljih serija današnjice „Amerikanci“(„The Americans“).
Tokom šest sezona prikazivanja, gledaoci su imali surovo realističan prikaz hladnoratovskog nadmudrivanja između SAD i Sovjetskog Saveza. Inspirisano istinitim događajima, „Amerikanci“ je priča o Filipu i Elizabet Dženings, naizgled normalnom, skladnom paru sa dvoje dece. Ali ispod fasade tipične američke nuklearne porodice iz osamdesetih godina prošlog veka, krije se uzbudljiv triler o operativcima KGB koji su poslati u Ameriku kako bi špijunirali za SSSR i doneli svojoj zemlji prednost u pat poziciji koju je nametnuo Hladni rat.
Ovaj, gotovo jedinstveni, televizijski dragulj je specifičan po mnogo čemu. Nije to samo povezivanje različitih žanrova koji su na pravi način doneli život ruskih operativaca na male ekrane ili pak, izuzetno inteligentan pristup priči koja nikada ne postaje besmisleno providna jurnjava bez glavom, ali ne oduzimajući na osećaju neizvesnosti i straha, već i priča o ljubavi i porodici, čija jedinstvena problematika donosi neke nezaboravne trenutke. Prateći neke od najboljih priča ispričanih na malim ekranima, junaci „Amerikanaca“ nisu heroji, već antiteza svega onoga za šta bi trebalo da, kao gledaoci, navijamo. Jer kako oprostiti zavođenje naivne usedelice i uništavanja njene karijere i života? Kako zaboraviti celi niz leševa preko kojeg su naši junaci prešli? Kako možete biti OK sa laganjem najboljeg prijatelja tokom cele jedne decenije? Kako navijati za nekog ko je suštinski neprijatelj? Pa, date mu lice.
Roman se može napisati o Keri Rasel (Keri Russell) i Metjuu Rizu (Matthew Rhys) i načinu na koji su udahnuli dušu bračnom paru Dženings. Raselova je pokazala neverovatan talenat i raspon koji su išli od bespogovorne fanatičnosti do neopisivog očaja, ponekad u istoj epizodi. Metju Riz se godinama profilisao kao jedan od najboljih TV glumaca današnjice, stavivši sebe u rang sa pokojnim Džejmsom Gandolfinijem, ili pak, Brajanom Krenstonom, prenevši izmučenost i moralnu korumpiranost sopstvenog lika. Ono što su uspevali da donesu Raselova i Riz na male ekrane je apsolutno savršenstvo. Izvrstan scenario im je svakako olakšao posao, ali njihova mimikrija, pogledi, ekspresija je ogroman deo zašto su „Amerikanci“ toliko cenjeni od strane TV kritičara.
Međutim, treba odati poštu i sporednom ansamblu glumaca. Noa Emerik (Noah Emmerich) je udahnuo život Stenu Bimenu, FBI agentu koji je imao tu nesreću da se doseli u komšiluk Dženingsovih. U posldenje tri sezone, Holi Tejlor (Holly Taylor) koja je u seriji glumila Pejdž Dženings, Elizabetinu i Filipovu kćerku koja saznaje čime joj se roditelji bave, bila je izuzetno uverljiva kao tinejdžerka kojoj se celi svet obrnuo naopačke. I svakako ne treba zaboraviti Alison Rajt (Allison Wright) čija je Marta bila tema mnogih razgovora o Filipovoj savesti. Ruski deo kastinga je takođe bio savršeno izabran. Kosta Ronin je, tumačeći Olega Burova, pokazao da je svet komplikovano mesto i da je ponekad, najbitnije uraditi pravu stvar. Margo Martindejl i Frenk Langela su, gotovo roditeljski, bili upravljači Dženingsovih i njihova veza sa Komandom KGB. A tragični kraj Nine Sergejevne, mlade Ruskinje koja se našla između Stena i Olega, bio je razlog za tugu, što zbog načina na koji je njena priča završena, š-to zbog fenomenalne Anet Mahendru. Sa tako talentovanom postavkom glumaca, internalizovanost sukoba u „Amerikancima“ je uvek bila u prvom planu, ne izgubivši nimalo od izražajnosti ili dramskog efekta.
I tu je možda i najveća lepota „Amerikanaca“. Suptilnost u izražavanju se potpuno izgubila na američkoj televiziji. Dramski efekat se postiže velikim govorima, egzaltiranim sukobima ili pak akcionim scenama koje, kako vizuelno, tako i auditorno, veoma lako naprave željeni efekat. Teško je naći serije u kojima morate čitati između redova, gde ono što se nije desilo postaje bitno kao i ono što jeste. „Amerikanci“ je serija koju ne možete pratiti. Morate je gledati, slušati. Napetost i neizvesnost ovde nećete dobiti u jeftinim scenama demontiranja bombi, već u sporom hodu dok glumčeve oči lete sa jedne strane na drugu. U tom hodu, tim tihim scenama, shvatajući šta može da se desi, vaše srce počinje da kuca brže. „Amerikanci“ su vratili davno zaboravljenu suptilnost u naraciji gde se dozvoljava gledaocu da oseti pre nego što vidi, a ne samo da reaguje na stimuluse sa ekrana.
To je možda i najbitniji stub estetike ove serije. Ta internalizacija sukoba, ta impresivna promena fokusa sa problema svetskih razmera na veoma intimno je upravo zašto su Filip i Elizabet junaci serije, a ne njeni glavni negativci. Ova serija je govorila o ljudima bez izbora, o pogrešnim izborima, kao i onim pravim. Scenario se bavio ljudskom psihom i savešću kao malo ko pre. Kako nas ideologija i verovanja menjaju i šta od nas prave? Ako ste spremni da date sve za svoju otadžbinu, šta je to što vama ostaje? I da li je vaša duša bitnija od svega onoga u šta verujete? Imajući to u vidu, kome je potrebna jurnjava automobilima ili pucnjava kako bi postigao dramski efekat? A kako su počeli, tako su i završili.
„Made in America“, „Felina“ i „The End“ su možda najbolja finala serija u istoriji američke TV scene. Zaostavština serija kojima su služile kao poslednji pozdrav je nemerljiva. I danas razgovaramo o Toniju Sopranu ili Valteru Vajtu. I danas pokušavamo da otkrijemo šta je zapravo finale „Izgubljenih“ zapravo značilo. Prava umetnost nikada ne umire. Tako su i ove epizode dobile sopstvene živote nakon serija. A to je čini mi se i sudbina „Početka“ („START“), poslednjeg čina sage o porodici Dženings.
Šesta sezona nam je donela kraj osamdesetih i vladavinu Gorbačova u SSSR koji je krenuo u obračun sa KGB. Takvo stanje stvari u otadžbini se svakako i odrazilo na Dženingsove koji su se našli na suprotnim stranama. Ali kada Elizabet saznaje da je iskorišćena od strane KGB u političke svrhe, tada njen patriotizam budi onu neustrašivu zver koja je spremna da se suoči sa celim KGB i odbaci godine službe. Na drugoj strani, Filip biva zamalo uhvaćen od strane FBI koji već sumnja da određeni čelnici Ruske Pravoslavne Crkve u Americi pomažu operativcima KGB. A kada telefon Dženingsovih zazvoni, a Elizabet čuje Filipovu šifrovanu poruku o stvarima koje su pošle „naopako na poslu“, kraj je eminentan i Elizabet shvata da je vreme za beg.
Koncipirana kao drama u tri čina, poslednja epizoda je donela toliko preokreta da čak ni najverniji gledaoci nisu mogli da prokljuve šta čeka Dženingsove na kraju. Prvi čin u kome Elizabet i Filip shvataju da moraju ostaviti svog sina Henrija iza sebe, kako bi mu pružili šansu za kakav-takav uspeh i odlaze po Pejdž je samo dokaz koliko je „Amerikanci“ sjajna serija. Elizabetin izraz lica kada konačno shvata da mora napustiti jedno dete slama srce, ali okršaj sa Stenom je nešto što će svakako ući u anale američke televizije.
Jedanaestominutna scena u garaži kada Sten uhvati Dženingsove sa Pejdž je savršeno izveden dramski sukob. Kada istina konačno izađe na videlo, dva prijatelja se nalaze pred odlukom šta činiti. Filipova ispovest, potresna u svojoj verodostojnosti je takođe obojena sitnim lažima kojima ni, Filip, kao neko ko najiskrenije veruje Stenu pa ga čak i voli kao prijatelja, ne može a da ne pribegne. Pejdžin trening je gotov kada ga ona, iskoristivši Stenova osećanja prema Henriju, moli da čuva Henrija. Nažalost po Stena, veća igra je u pitanju. I još tragičnije, on je tog svestan. Moto „Ane Karenjine“ je citat iz Biblije „Osveta je moja, ja ću je vratiti“, ali Sten u tom trenutku bira drugi put. Između ljubavi prema onima koje je smatrao svojom porodicom i sveta koje svi oni nose na svojim plećima, osveta je tako ništavna. A Filipove poslednje reči upućene Stenu o njegovoj devojci Rene i mogućnosti da je ona KGB operativac je poslednja rana koja nikada neće zaceliti.
Poslednjom večerom, uzetoj u Mekdonaldsu, Filip Dženings zauvek umire gledajući američku porodicu kako bezbrižno uživa u brzoj hrani. Planovi su spremljeni, pasoši gotovi, poslednji razgovor sa Henrijem preko slušalice je poslednje „volimo te“. A onda taktovi čuvene pesme iz osamdesetih kreću – „With or without you“ grupe U2.
Hit grupe U2 je, tokom godina, postao legendaran, a pesma dobija novu dimenziju u montaži onoga šta se dešava u poslednjoj epizodi „Amerikanaca“. Kada pesma utihne, a granična kontrola na kanadskoj granici zaustavi voz kojim su Dženingsovi sa Pejdž namerili da prebegnu put Rusije, poslednja šansa za hvatanje Dženingsovih je pred nama. Međutim, ono što smo mislili da će biti preokret, hvatanje Dženingsovih, se nije desilo, a voz je polako krenuo. Elizabet je danula dušom, samo na tren, kada ugleda Pejdž na platformi. Bonov glas nam para uši, a Elizabetine ruke na prozoru voza su bile dovoljne. Kao što Dambldor jednom reče Voldemoru, „ne bih se zadovoljio da te ubijem“.
I to je ono što je finale „Amerikanaca“ učinilo posebnim. Ubijanje likova je postalo norma u šokiranju gledalaca i stvaranja trajnih ožiljaka. Ljubitelji serije su tako nešto i očekivali. Očekivali su tragediju. Ali, izgleda da smo zaboravili da postoje gore kazne od smrtne. I dok gledamo Mišu i Nadeždu kako napuštaju Ameriku, a sa njom, i svoju decu, shvatajući da je to poslednji put kako su videli svoju kćer, smrt deluje kao, gotovo poželjna.
Završivši seriju na moskovskoj periferiji sa dvoje protagonista, serija je dobila svoj kraj. Niko nije ubijen a opet je toliko stvari mrtvo. Poštedeli su naše oči i uši, ali ne i naše srce. Bez ispaljenog metka, scenaristi su na jedinstven način stvorili oseća tragedije i gubitka koji pariraju čak i smrti. A u današnje vreme, pružiti tako nešto gledaocima, je svakako impresivan uspeh.
Manje od milion Amerikanaca je pratilo poslednju epizodu ove serije. Zvezde nisu bile naklonjene ovom televizijskom produktu čija je suptilnost u takvom neskladu sa današnjim shvatanjima kinematografije. Ali uprkos tome, „Amerikanci“ je tragična bajka hladnoratovske Amerike. Naši junaci nisu doživeli neki srećni kraj, već početak novog poglavlja u životu. A još veća tragedija je, znajući da znamo za šta su se Miša i Nadežda borili, znamo i kako se njihova borba završila. Padom jednog zida i spuštanjem zavese.