Analizirati ili ne analizirati? Modifikacija misli dobro nam poznatog književnog junaka deluje vrlo kontradiktorno ako uzmemo u obzir da tekst piše svršeni filolog, zaljubljenik u književnost, strip i istoriju umetnosti i okoreli detektiv na traženje svih slojeva koje umetnik može da utka u svoje čedo. Međutim, nekad ne mogu a da ne ignorišem stavove ljudi koji se pitaju čemu analizirati „šta je pisac hteo da kaže“. Postajem svesna negativnih komentara autora koji kažu da interpretacija stručnjaka nije u saglasju sa onim što je autor mislio. Gogolj se nije slagao sa tim kako su njegove „Mrtve duše“ interpretirane u predstavi. Članovi Bitlsa su u svoje vreme rekli da pesma „Lucy in the Sky with Diamonds“ nema takav naziv da bi aludirala na LSD (ovo mišljenje mnogi imaju i danas). Jovan Dučić u knjizi „Blago cara Radovana“ ne podržava tumačenje umetničkih dela. Umela sam da se zapitam: da li je istraživanje umetničkih dela Sizifovski posao? Koja je svrha istraživanja i interpretacije umetničkih dela u eri digitalizacije, dominacije prirodnih nauka i inženjerskih disciplina? Koji doprinos daje tumačenje umetničkih dela u vremenu gde se profesija visoko kotira samo ako donosi materijalnu korist društvu?
Iako početak deluje pesimistično, ova pitanja me navode da pokažem važnost analize umetničkih dela. Naredni deo bio bi posvećen mogućim uzrocima padanje ove discipline u zasenak. Zaključni deo koji zauzima analize animea „Death note“ ima za cilj da pokaže jednu od primena analize u tumačenju modernih tekovina umetnosti.
Estetika i lični utisak jesu bitni u doživljavanju umetničkog dela. Ipak, to nije presudan kriterijum po kome stručnjaci proučavaju određeno delo. Krajnji cilj analize je uvideti zašto je neko značajno delo prekretnica u razvoju određene umetnosti, po čemu je originalno. Postoje različiti pristupi u proučavanju umetničkih dela. Ona se mogu posmatrati sa tačke gledišta doba u kom su nastala, kulture određenog naroda, aspekta života pisca i tako dalje. U velikom broju slučajeva umetnička dela se posmatraju kao jedan veliki sistem gde se autori mogu pozivati na svoje savremenike ili prethodnike. Oni se, takođe, mogu pozivati i na druge discipline poput religije, filozofije, prirodnih nauka. To ne znači, naravno, da u svakom sredstvu koje autor koristi treba tražiti skrivenu poruku. Međutim, pozajmljivanje motiva je vrlo očigledno kada se prepozna. Ako ste znalac ili ste se sa tim motivom ikad ranije sretali, teško da bi autor mogao da vas ubedi da je izmislio toplu vodu. Svrha ovih skrivenih motiva može biti različita. Najčešće ti detalji pomažu da bolje shvatite srž samog dela pre nego što ste došli do samog kraja. Ukoliko ste pak došli do kraja, pa rešili da malo budete „dokoni“ i istražite materiju neretko će se desiti da naknadno odajete poštu autoru koji kao da vam je još ranije na nekom detalju mahao zastavicom i govorio: hej, zagrebi po površini na ovom mestu! Takođe, ovakvi detalji mogu da daju detaljniju sliku o nekom junaku ili prosto autor želi da se malo poigra: to je ono za šta danas koristimo englesku reč „easter egg“. Uprkos različitim pristupima, svima je cilj isti – da shvatite srž dela bolje nego da ste se zadržali na sudu da li vam se neko delo dopada ili ne.
Ono što kvalitetne analize i tumačenja izdvaja od drugih jesu otkrića i viđenja koja su argumentovana tako da drugim ljudima (bilo da su u pitanju stručnjaci ili ljudi zainteresovani za konkretnu materiju) bude nemoguće da nađu razloge koji bi ih pobili. Zato se mnogo godina nakon objavljivanja određene književne analize, studije istorije umetnosti ili filma koriste kao obrazovno štivo i u pisanju novih radova.
Neki autori svesno biraju da ne kažu da je neki raniji stvaralac imao uticaja na njih. Sa druge strane, dešava se i da su dva autora imala slične motive u delima iako nisu znala za rad onog drugog. Takođe, umetnički izraz autora može da budu nerazumljiv ukoliko se nema predznanje. To može dovesti (i dovodilo je) da se rad takvih ljudi potceni ili pogrešno tumači. Namerno izvlačenje stvari iz konteksta dovodilo je do zloupotreba (što se dešavalo dosta sa religijskim tekstovima). Vrstan stručnjak svestan je svih navedenih slučajeva, ume da ih prepozna, razlikuje ili da ih nasluti.
A šta ako se ipak potkrade greška?
Pored sve pažnje, eto, došlo je do greške. Međutim, sve da je stručnjak iz te oblasti omanuo u interpretaciji, ta greška će možda nekom drugom biti odskočna daska da dođe do pravilnog zaključka.
Poslednji, i možda najbitniji razlog za tumačenje umetničkih dela jesu duhovna i emotivna metamorfoza koje mogu nastati u interakciji autor-stručnjak-čovek koji se upoznaje sa delom (ili više njih). Kroz nju bolje upoznajemo zakonitosti sveta, druge ljude i sami sebe. Zahvaljujući njoj učimo o svim ulogama koje možemo poneti na plećima i o svrsi koja nam je dodeljena. Nakon njih shvatamo da uprkos tome što je svačiji život priča za sebe, nijedan čovek u svojoj sreći, razmišljanjima traganjima ili patnji nije sam. Ove spoznaje doprinose razvoju svake individue, a bez njema nema ni daljeg progresa-a upravo to je ono što nijedna moderna tekovina ne može da nam podari.
Uzroci obezvređivanja analize umetničkih dela u modernom dobu
Ovde bismo mogli da govorimo o različitim faktorima koji doprinose tome da se analiza umetničkih dela obezvređuje – jedan je čovek koji se upoznaje sa umetničkim delom. Drugi su oni koji prenose znanja iz tih oblasti. Ova grupa deli se na dve. Prvu čine predavači u školama i fakultetima. Drugu grupu predstavljaju ljudi koji to rade na svoju ruku, preko različitih medija (najčešće preko interneta). Najzad, veliki broj loše argumentovanih interpretacija i viđenja kod ljudi može navesti na razmišljanje da je tumačenje jalov posao. Detaljnije ćemo se baviti svakim činiocem.
Čovek kao „primalac“ informacija iz umetničkog dela
Najveći problem kod širih masa sastoji se u tome što se njihov sud zadržava na kategorisanju dela kao zanimljivog/nezanimljivog.
Kao što je rečeno na početku, prirodno je da čovek kada gleda neku sliku, čita neku knjigu ili sluša neku kompoziciju prvo sam za sebe rešava da li mu se to delo dopada ili ne. Osećaj za lepo i subjektivni doživljaj su nešto što čoveka definiše. Međutim, ona nije glavni faktor razumevanju umetničkog dela i uviđanju uticaja koje je ono moglo da ima na druge stvaraoce. Onaj ko želi da proučava neku umetnost na dubljem nivou, treba da nauči da ostavi po strani sve prijatne i neprijatne nadražaje koje neko delo izaziva u svim našim čulima (recimo, neprijatan osećaj koji izazivaju teško razumljivi tekstovi kod modernih autora ili dugi detaljni opisi u klasičnoj književnosti, neobičniji potezi i tehnike u slikarstvu, sporiji razvoj događaja u filmovima, melodije na koje nismo navikli, itd.) i da delu pristupi analitički. To je proces koji zahteva samodisciplinu, strpljenje i neretko može izazvati osećaj frustracije. Međutim, jednom kad čovek se izdigne iz subjektivnog osećaja, on može da bude svestan objektivnih razloga zbog kojih je neka tvorevina trajno kulturno blago ili ne. To ne znači da će se ukus pojedinca koji spozna sve te stvari promeniti (mada se to nekad desi). Ali, sam trud da se ne zadržimo na ličnom mišljenju i tendencija da vidimo širu sliku je već veliki korak napred.
Nažalost, ovaj problem se ne rešava jer tu dosta dolaze do izražaja navike pojedinca, ali jednu ulogu u tome igraju i oni koji prenose znanja o različitim vidovima umetnosti. Ovde dolazimo do drugog podnaslova.
Greške u predavanju koje doprinose tome da se tumačenje dela kao Sizifovski posao
Prvi i najčešći momenat koji sam viđala na predavanjima profesora književnosti ili likovne umetnosti (čast izuzecima) je da imaju osuđujuć stav prema učeniku/studentu koji za neko umetničko delo kaže da mu se ne dopada. Odbacivanjem onog što je subjektivno u pojedincu može doneti više štete nego koristi. Profesor koji se obrazovao za svoju branšu, mora znati da prihvati sud đaka/studenta, da bude svestan da on može biti posledica afiniteta, životnog iskustva ili manjka poznavanja određene materije. Sa druge strane, on treba da bude dovoljno mudar da mu na civilizovan način stavi do znanja se ta kategorija u procenjivanju umetničkih dela ostavlja po strani i da se ona može promeniti vremenom.
U vezi sa tim, predavač treba da stavi do znanja da upoznavanje sa nekim umetničkim delom može biti mučno. I to je sasvim u redu. Nepisano pravilo koje sam naučila nakon godina čitanja i proučavanja umetničkih dela (slika, stripova, filmova) jeste da je prava umetnost kao gorak lek. Zašto? Lek koji pijemo kad smo bolesni možda nije prijatnog ukusa, ali pomaže nam da se izlečimo. Analogno tome, umetnost koja nam teško pada je „lek“ za um čije delotvorne posledice možemo da osetimo nakon mnogo vremena. I tek kasnije se može desiti da tu gorčinu, poučeni iskustvom, ali “istrenirani” na interakciju sa umetničkim delom sve manje osećamo. U nekim trenucima umesto gorčine, počinjemo da osećamo uživanje.
Previše interpretacija i mnoštvo interpretatora
Na početku ću odmah da napomenem: iz ove problematike isključujem one umetničke pravce i one autore koji su svoja dela stvarali tako da svakome daju slobodu da ih tumači kako želi.
U ovom delu misli se na interpretaciju dela gde je autor imao jasnu predstavu o tome koju poruku želi da prenese drugima. Uprkos tome što je kompleksno naći jednoznačan odgovor na to šta je umetnik hteo da kaže svojim delom, taj odgovor postoji- i dole navedeni faktori predstavljaju smetnju u njegovom nalaženju.
Takođe, želim da napomenem da od svake stavke koje sam napomenula ispod uvek postoji i postojaće izuzetak. Međutim, izuzeci su uvek malobrojni, te se držim stavki koje predstavljaju srednji presek stanja.
Postojanje velikog broja slabijih ili vrlo loših interpretacija dovodi do toga da se ova delatnost potcenjuje. Uzrok tome je da se ljudi prilikom pisanja interpretacije slabo oslanjaju na pouzdane izvore odakle bi krenuli istraživanje. Sa druge strane, oni nemaju sistematičnost koja je za ovaj poduhvat potrebna. Ovde se lome koplja i prepoznaje se razlika između onih koji su laici za ovu temu i onih koji su se školovali za to. Jedna od poslednjih tekovina modernog doba jesu blogeri koji analiziraju različita umetnička dela od slika. Iako neki umeju da svojim pristupom zainteresuju dosta ljudi, oni više akcenta stavljaju na prepričavanje sižea i kategoriju dopadanja/nedopadanja, bez ozbiljnijeg analiziranja forme. Takođe, veliki broj slabije napisanih eseja i sastava koji se isto pojavljuju na internet pretraživačima otežavaju pristup do validnih izvora.
Sa druge strane, i u krugovima obrazovanih se ovde vidi razlika. Naime, postoje stručnjaci koji o određenoj temi ili oblasti imaju osnovna znanja, a ipak se trude da pišu radove na tu temu. Ovakav poduhvat je vredan hvale, ali u takvim radovima mogu postojati propusti zbog nepoznavanja same oblasti. Zato je i na početku rečeno da što je kvalitetnija analiza, to je teže pobiti argumente na kojima se zasniva.
Analiza umetničkih dela u modernom dobu – višeznačnost animea Death note
Da li se ovaj pristup može koristiti u modernom dobu? Apsolutno! Mnogo modernih filmova, serija, knjiga i slika ima bezbroj aluzija na ranija umetnička dela. Samim tim se takve umetničke tvorevine mogu dublje analizirati. Ono što je sasvim sigurno, jeste da će interpretacija umetničkih dela vremenom postati spoj klasičnog proučavanja i modernih medija – auditivnih i vizuelnih.
U duhu ove stranice, jedna detaljna „disekcija“ umetničkog dela biće obavljena na primeru animea „Death note“.
Poput „Zločina i kazne“, i ovde se razmatra tema ubistva. Međutim, dok Raskoljnjikov za sebe kaže da je shvatio da nije Napoleon, te da zato nema prava da ubije, ovde se problematika posmatra iz druge perspektive – a šta ako neko ima privilegiju da ubija jer je došao u poziciju koja nije na stupnju Napoleona već samog Boga? Da li je i tada čoveku sve dozvoljeno?
Iako se sam anime može analizirati sa mnogo različitih aspekata, u ovom slučaju biraćemo tri. Prvi je sa tačke gledišta istorije umetnosti i generalno vizuelnog aspekta, zatim sa tačke gledišta muzike i sa tačke gledišta leksike (dubljeg značenja određenih reči). Dakle, sama analiza neće se mnogo odnositi na izlaganje razloga koji su za ili protiv stavova određenih junaka (sažet sud o tematici biće rečen na kraju), koliko na analiziranje ova tri aspekta koji vrlo suptilno stavljaju do znanja gledaocu kakvi će događaji uslediti i koji bitno utiču na atmosferu same radnje.
Vizuelni aspekt
Uvodna špica prvog dela serijala jedan je od dokaza da slika govori više od hiljadu reči i da u par minuta najavljuje ono što će biti tema polovine serije. Pre svega, tu je prva aluzija iz istorije umetnosti – modifikacija Mikelanđelovog Stvaranja Adama. Aluzija je više nego očigledna.
Dva značajna elementa koja se izdvajaju na modifikaciji jeste jabuka (isto tako hrišćanski motiv) i lanci kojima je okovana Lajtova ruka. Pitanje koje se ovde postavlja je sledeće: zašto se u uvodnoj špici Lajt poredi sa Adamom? Kao i Adam, Lajtov greh ogleda se u tome što je okusio „zabranjeno voće“- jabuka ovde simboliše smrtonosnu svesku iz sveta šinigamija (japanskih bogova smrti). Momenat u kome jabuka u uvodnoj špici pada u Lajtovu ruku simboliše padanje beležnice sa neba u prvoj epizodi. Sa druge strame, trenutak u kome Lajt grize tu istu jabuku predstavlja momenat koji nam pokazuje da je krenuo da koristi beležnicu. Lanci sa slike sa mogu simbolisati Lajtovu vezanost za svet smrtnih uprkos njegovoj želji da bude na rangu samog Boga. Takođe, ovde on pomalo podseća na Prometeja-i jedan i drugi prisvojili su za sebe nešto što svetu smrtnih u početku nije pripadalo.
Sledeći element koji se pojavljuje u uvodnoj špici jesu ruže – u hrišćanskoj dogmi crvene latice simbolišu Hristovu krv, a trnje simboliše Hristovo stradanje i žrtvu. Ovde se aludira na to da Lajt poistovećuje sebe sa Hristom, jer smatra da se žrtvuje zarad dobrobiti čovečanstva. Iz prve epizode sledi nam i potvrda te misli. Nakon što Lajt ubije dva mladića koja su htela da siluju jednu devojku, sledi njegov monolog gde prvo preispituje samog sebe da li je imao prava da počini ubistvo. Međutim, u sledećoj sceni prve epizode vidimo momenat gde on govori da je žrtva sopstvenog razuma i duše vredna toga da se spasi čitav svet. Još jedan momenat u uvodnoj špici koji nam govori u prilog tome da Lajt sebe gleda kao Boga jeste upravo poslednja scena iz uvodne špice gde se vidi Lajt u oreolu svetlosti sa blago raširenim rukama i jednom nogom ispruženom napred. Ovakva poza nije slučajna. To je jedna od poza Isusa Hrista koja se često sreće na religioznim slikama. Isto tako, pažljivi posmatrač može videti da iza Lajta postoji još jedna koja liči na Satanu. I to nije slučajno, jer Lajtovo ime (Light-svetlost) upućuje na jedno od Sataninih imena – Lucifer (od latinskog lux, što u prevodu znači svetlost).
Još jedna vizuelna scena koja privlači pažnju iz uvodne špice je scena u kojoj vidimo Naomi Misoru kako drži Reja Penbera u naručju. Sama poza privlači pažnju jer nalikuje na Mikelanđelovu Pijetu. Po čemu je Rej Penber sličan Hristu? Sa jedne strane, on je bio žrtva kao i Isus. Sa druge strane, Rej Penber došao je u Japan zajedno sa dvanaest agenata da bi otkrili ko je Kira. Po predanju Isus je bio u društvu dvanaest apostola. Ovde autor kao da se poigrava. Iako je Penber čovek koji je bio spreman da pristine na sve da bi poštedeo bližnje, opet je postao Juda jer je nesvesno bio primoran da izda svoje saborce.
Jedan od delova serijala koji ne postoji u samoj mangi jeste momenat u kome L briše Lajtu noge nakon što su oboje pokisli. Taj događaj zbio se neposredno nakon smrti L-a. Sama scena aludira na onu u kojoj Isus pere noge svojim učenicima, a onda ih briše ubrusom. Citat iz Biblije govori o svrsi ovog čina:
„Tim primerom, Gospod je pokazao ne samo svoju ljubav prema učenicima svojim, već ih je naučio i smirenju, tj. da ne smatramo poniženjem sebe, ako služimo nekome, pa i čoveku nižem od sebe.“
Kao i Hrist, L pred svoju smrt postiže smirenje. Od osobe koja nije volela da gubi i koja je umela da bude gorda isto kao i Lajt, sazreva u osobu koja ume da svog najvećeg suparnika gleda kao nekoga sebi ravnog.
Takođe, činom brisanjem nogu on pokazuje da ima snagu da se potčini drugome.
Uloga muzike u animeu Death note
Različiti muzički žanrovi dočaravaju razvoj radnje, stanja i razmišljanja junaka. Tako, uvodna i završna špica u prvom delu animea pretežno vuku ka žanru rok muzike. Prevashodno im je ideja da se iskaže bunt prema ustaljenim pravilima (što je često tema i drugih pesama istog žanra). Sa druge strane, uvodna i završna špica drugog dela animea (žanr metal muzike) dočaravaju gubitak zdravorazumskog razmišljanja, pohlepu za vlašću, fanatizam, stanje koje se graniči sa ludilom. Ovde je pokazano da se ideja korišćenja sveske zarad dobrobiti čovečanstva otela kontroli. Akapela i horske pesme dosta nalikuju na muziku koja je sakralnog karaktera (primer za to je pesma Requiem koja se čuje nakon što L premine). Korišćenje latinskog jezika je dominantno u pesmama, a razlog tome može biti činjenica da je ovaj jezik igrao bitnu ulogu u religiji. Jedna od takvih kompozicija je „Law of solipsism“. Ona se može čuti u prvoj epizodi kada Lajt ubija masovno brojne kriminalce. Takođe, ova muzika je u pozadini kad Lajt istovremeno rešava algoritme i ubija neke prestupnike (I sve to dok ga L prati preko kamera koje je postavio u njegovoj sobi). Solipsizam se zasniva na doktrini da se lično iskustvo i realnost individualca gledaju kao jedino ispravno merilo. Pominjanje ove doktrine i reči (Kira Deus vici canti) aludiraju na to da Lajt svoj stav vidi kao jedini koji je ispravan. Činjenica da se u pesmi ponavlja reč Deus (Bog) takođe ukazuje da Lajt sam sebe doživljava kao Boga sveta koji stvara. Jedno muzičko delo koje rečima takođe dočarava atmosferu je Domine Kira (reči pesme „Rex Gloriae Dominae Kira“). Ova melodija kao da ukazuje na kulminaciju Lajtovih napora, i dovodi nas do momenta kad na trenutak pomislimo da je njegova doktrina pobedila. Još jedna kompozicija koja privlači pažnju je ona koja se čuje kao propratna muzika za Rjuka. U tekstu se pominju reči Kyrie Eleison (u prevodu sa grčkog Gospode, pomiluj), što nije slučajno, jer šinigamiji kao takvi ne biraju namenski koga će ubiti, već nasumično određuju ko će koliko živeti. Poslednja kompozicija koju čujemo je Coda – u muzikologiji coda označava termin za muzički odlomak koji zaokružuje celokupnu kompoziciju.
I najzad… Koji se zaključak može izvesti iz radnje?
Sam anime se može podeliti na dva dela. Samim tim, može se reći da postoje dva potencijalna kraja. U jednom Lajt pobeđuje, u drugom je pobeđen. Na taj način autori ostavljaju slobodu gledaocima da odluče da li je moralno ubiti zločince ili ne. Iz tog razloga, ovde se neće govoriti o (ne)ispravnosti oduzimanja života kriminalaca. Umesto toga, fokus će biti na drugom pitanju.
U toku gledanja animea, a i mnogo vremena nakon toga postavljala sam sebi pitanje: šta da se hipotetički pojavi neko ko se po svim svojim osobinama izdvaja i kao takav obećava mnogo (Lajt je bio visokog intelekta, vrlo marljiv i najbolji student u svojoj generaciji)? Šta bi se desilo da takva osoba dobije mogućnost da sudi umesto svih i da ima najmoćnije sredstvo koje bi njegove zamisli sprovodilo u realnost?
Odgovor se vidi u poslednjoj epizodi. On je u Lajtovom monologu u kome priznaje odgovornost za sva ubistva. Tada pominje da i pored upotrebe sveske nije uspeo da iskoreni kriminal u potpunosti. Iz toga sledi zaključak da nema te osobe niti sredstva koje može da potpuno nadvlada prirodni poredak stvari. U tom poretku vlada ravnoteža između dobra i zla, pravde i nepravde, života i smrti. Svaki naš pokušaj da to promenimo može prouzrokovati više zla od onog koje već postoji. Možda bismo kratkoročno pomislili da smo iskorenili zlo, ali na dugoročnom planu izbili bi drugi problemi.
Na prvom mestu, time da postanemo sami po sebe pogubni. Nažalost, nijedna od velikih zamisli nije kod čoveka bila motivisana samo spasilačkim pobudama, već i određenom dozom uzdizanja svoje ličnosti. To dalje može voditi u zločine koji imaju za cilj da se sama misija u ime opšteg dobra sačuva (u Lajtovom primeru, to su ubistva svih onih ljudi koji su želeli da ga razotkriju). Najzad, sve kulminira neracionalnim delanjem i rasuđivanjem, jer čoveka opije moć koju ima u svojim rukama. Iako Lajt i dalje unapred analizira svaki svoj korak, sa odmicanjem animea vidimo da ga često obuzimaju stanja u kojima kao da gubi razum (što se vidi u načinu na koji reaguje na okolnosti koje su nepovoljne po njega, njegovoj impulsivnosti, čak i načinu na koji se smeje). A kada smo pogubni po sebe, postajemo pogubni i po druge. Samim tim, narušavamo balans u poretku stvari. U slučaju Lajta kriminal je bio smanjen, ali je u ljudima zavladao strah. Isto tako postavlja se i pitanje koliko su svi ljudi koje je ubio zaista bili kriminalci, jer se koristio informacijama iz medija. Kao što znamo one su mogle ali i nisu morale biti tačne.
Ako se već zlo kao takvo ne može iskoreniti, a da ne zavlada haos kako i individui, a onda i u celom društvu, šta nam onda ostaje?
Uprkos svemu, ostaje nam nada da će čovek koji se bori protiv kriminala svoje znanje, talente i trud upotrebiti da očuva prirodni balans i da ne dozvoli da on ode iz jedne u drugu krajnost.