[wrc_column grid=”2″ width=”1″ type=”start”]
Vrzino kolo, n. Srblji pripovijedaju, da neki đaci, kad nauče dvanaest škola, otidu (nji 12 mora biti) na vrzino kolo (da dovrše sa svim i da se zakunu. A đe je to vrzino kolo? i šta je? Bog bi ga znao). I onđe nekakvu osobitu knjigu čateći nestane jednoga od nji dvanaest (odnesu ga đavoli ili vile), no oni ne mogu poznati koga je nestalo. (Taj je bio na vrzinu kolu – govori se za čoveka koji je mlogo učio.)
Takovi đaci se poslije zovu Grabancijaši, i idu sa đavolima i sa vilama, i vode oblake u vrijeme grmljave, oluje i tuče…“
Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik iz 1818. godine.
U mitologiji vrzinim kolom se stupa u vezu sa nečistim silama da bi se protiv njih na njihovom terenu borilo. Borba protiv zla, gde se zlo zlom isteruje. Uglavnom ga narodne priče povezuju sa vilama i vešticama. Današnja značenja izraza vrzino kolo su zbrka, metež, začaran krug, podrazumeva i nešto tajnovito, teško rešivo, zapetljano, u šta se i ne želite upuštati.
Uvek zbirkama pristupam sa određenim oprezom bez obzira da li su strane ili domaće. Razlog se verovatno krije u tome da većina pisaca koji imaju objavljene romane i nehotično potcene kratku formu, a istina ne može biti suprotnija od toga da je ta forma podređena. Naprotiv, kratka forma zahteva sve što i roman i istinsko umeće da se to smesti na mnogo manje papira.
Valja reći da sam se osmehnuo na početku videvši da zbirka ima predgovor, što je iz meni neznanog razloga nestalo iz sastavnog dela današnjih izdanja. Još kada je autor urednik časopisa Etno-kulturološki zbornik i čijih su ruku dela Kulturologija i Sistem srpske mitologije, profesor Sreten Petrović, onda teško da smo mogli dobiti kompetentnijeg čoveka da nam na četiri strane da uvod u ovu folklorno-fantastičnu zbirku.
Okular, Mik Geris – Kao gost zbirke se pojavljuje čovek koga možda znaju stariji fantastičari, a u sećanju im je ostao po scenarijima za desetak epizoda Spilbergovih Neverovatnih priča, od epizoda koje potpisuje meni je omiljena Go to the Head of the Class (naš prevod Glava profesora). Kao i po radu na Gospodarima naučne fantastike, Vreći kostiju, Gospodarima užasa, Nekad davno, Instrumentima smrti, Slatkim malim lažljivicama, Uporištu i mnogim drugim serijama i filmovima.
Priča se vrti oko drugorazrednog filmadžije koji iz očaja prihvata da snima film naučne fantastike B produkcije. Na setu mu se dešava nezgoda i tu priča skreće u nadnaravno. Mogu reči da je ovo odlična priča sa vrlo dobrim prevodom Gorana Skrobonje. Jedino što mi je nejasno kako se priča urbanog horora našla u zbirci folklorne fantastike?
Ako smo vas mi, senke samo, Relja Antonić – Ovaj autor ima širok spektar interesovanja, preko ilustracija, filma te pisanja i u svemu se ostvario pomalo. No kako je ovo deo sa pisanjem tome ćemo i posvetiti pažnju. On je redovni učesnik Štavionice (internet radionica pisanja), njegove priče su objavljivane u zbornicima Nešto diše u mojoj torti, Marsonic, UBIQ, HAARP i druge priče o teorijama zavere, baš kao i na našem portalu, gde je pozvan da postane član AVKF tima.
Pripovest o selu koje je svugde i nigde i o potrazi jedne duše izmučene, od vrste davno izumrle. Jako upečatljiva i dobra priča, iako ta poetičnost u njoj nije stil koji mi je prirastao za srce, u ovom slučaju sasvim odgovara temi i samoj zbirci.
Ulica gloga, Laura Barna – Autorka je prilično nova u ovom našem fantastičnom žanru, njene knjige se uglavnom bave istorijom, arheologijom i ličnostima koje su na neki način bile bitne. Neke od izdatih knjiga su Protovir, Crno telo i Dijalog o kamenu, koju interesantno izdaje društvo Lazar Komarčić iako nije fantastika. Takođe je esejista i likovni kritičar.
Istorija jedne kuće i sudbina jednog klavira, sve to kroz oči dve stanovnice kuće, dvonožne i četvoronožne. Mogu reći da mi se priča dopala, ima nekoliko jakih rečenica. Mana priči je što je verovatno toliko dobra da je folklor u njoj progutan, odnosno deluje umetnuto i kao da bi i sama priča o kući i njenoj sudbini bilo dovoljno da ovo bude odlično. I još nešto, zaista bi voleo znati kako izgleda žena mačkaste fizionomije?
Zato postoje dan i noć, Ilija Bakić – Teško da ima mnogo čitalaca fantastike kod nas koji nisu upoznati sa opusom ovog autora. Pre svega se pojavljuje u zbornicima Tamni vilajet, Beli šum, Nova srpska fantastika, a ima i svoja zasebna izdanja Led, Jesen sakupljača, Novi Vavilon i mnoge druge. Poznat je i kao veliki poznavalac stripa i kritičar.
Sve bi majka za čedo učinila, pa tako i u priči ovoj, čini sve da mraka što joj čedo obuzima nestane ko kad dan zameni noć. Priča koja se lepo uklapa u temu zbirke i sasvim lepo je i napisana. Mana je neuverljivost, nije me ubedila da se odista moglo desiti. Da žena koja je tek netom izgubila muža nije u mrkloj crnini i tuzi, da sve to zatomi i vračara ne opazi, mislim da ne biva.
Roga, Đorđe Bajić – Spisatelj koji je pre svega kritičar ponajviše filmski, ali zna preći i u druge sfere. Njegov prvi roman Ostrvo prokletih spada u palp horor, dok su Žuta kabanica i Jedno đubre manje trileri sa primesama horora.
Hronika jednog zločina sa natprirodnim elementima. Ljudsko zverstvo ili strahotan mit, prosudite sami. Bajić je uverljiv i sve možemo da zamislimo, jako dobra priča. Napomena za autora, časopis Metak nije senzacionalistički, jer u tekstovima o oružju ništa od senzacije nema, kako volim da ponavljam svojim autorima i što Radmilo Anđelković govori već mnogo godina unazad ’Jako pazite na činjenice, uvek neko zna više’.
Zapis, Ivan Branković – Do sada objavio dva romana Prometejev dnevnik i Projekat Herkules, a jedna njegova priča se nalazi u zbirci Čuvari zlatnog runa.
Brza priča o dva istraživača astronauta, koji otkrivaju nešto što se kosi sa naukom, ali mit i jeste oduvek prkosno stajao nasuprot nauci. Brza i zabavna pričica, ali kao da je istrgnuta iz neke veće celine.
Zona, Mihajlo Vitezović – Filmadžija i grafički dizajner, tvorac mnogih naslovnica knjiga u nas.
Filozofska horor priča o mestu gde možeš ne postojati, a neki ljudi i žele da ne postoje, da nestanu. Autor koji mnogo obećava, jako dobra priča. Jedini problem je što vrlo nategnuto spada u temu zbirke.
Seoba, Matilda Veljković – Slikarka i spisateljica folklorne fantastika, ima dva izdana naslova Zmaj i Milena i Vidarka.
Priča o bolesti koja ne bira koga nosi i o jednoj običnoj porodici. Uz folklorne motive i tugaljiv ili srećan kraj, zavisi kako se uzme, ova priča ima šta da vam ponudi. Matilda nije razočarala i pokazala je da je ovo ipak njen žanr i da se tu oseća komotno te da nas tek čekaju njene najbolje priče.
Za njim zvona zvone, Nenad Gajić – Još jedan autor koji bi trebalo da se oseća kao riba u vodi sa zadanom temom zbirke, s obzirom na to da su njegova dela Slovenska mitologija i Bajka nad bajkama, takođe, usko povezane sa folklorom.
Kratka pripovest o dedi koji i kad vreme istekne, nađe ga za unuka. Još jedna priča koja je dobrano protkana folklorom, dobra, ni za oduševiti ni za kuditi.
Prvi put s ocem na vampire, Pavle Zelić – Kritičar, stripadžija i spisatelj sa brojnim objavljenim esejima i pričama te jednim horor romanom Peščana hronika i stripovskim ostvarenjem Družina Dardaneli gde potpisuje scenario.
Srpski folklor vrvi od priča o vampirima, i dobio je još jednu, koja je k tome i kockarska, ulozi u njoj su najviši. Priča ima odličan uvod, no onda i malo zbrzan kraj, moglo je kompleksnije.
Žena pored pruge, Branislav Janković – Novinar i pisac, autor je romana Suze Sv. Nikole, O vukovima i senkama i Vetrovi zla, a takođe je i glavni urednik izdavačke kuće Vrane.
Priča o duhovima, vozovima koji prolaze i jednoj devojci pokraj pruge. Opet se dešava to da je pripovest odlična, ali je samo horor, nigde folklora, a tema zbirke je folklorna fantastika.
Vodenica na Jezavi, Tihomir Jovanović – Pisac brojnih tekstova i priča, ima jednu izdatu knjigu Palisade i Čadori, urednik je zbornika Regia fantastica.
Radnja govori o jednom selu, jednom medaljonu i nečem od pre sto godina, što budi legende i mit. Pristojna priča sa lepim tokom i suviše prostim i jednostavnim razrešenjem.
Vila izvorkinja ili Kako su postale vile bunarkinje, Tamara Lujak – Autorka poznata upravo po svojim kratkim pričama sa primesama folklora i horora. Pomenuću njene dve knjige Vilina planina i Rečnik straha, kao i to da je jedan od voditelja radionice pisanja Reč i glas.
Priča o bunaru, vilama i porodici, te patnji majke za čedom svojom. Lep tok autorka, zna da piše, ali ovo je jako neuverljivo, bajkica za jako mladu decu što je sasvim u redu ako zanemarimo to da ovo čita odrasla publika.
Lako je biti bog, Đorđe Milosavljević – Poznati naš dramaturg i filmadžija sa naslovima koje sigurno znate, ali ovom prilikom ću navesti samo njegovu knjigu Đavo i mala gospođa.
Prikaz jednog carstva i jedne bitke, kao i božanskih života kojima naši, kratki i beznačajni, malo znače. Priča koja ima dobre opise, možeš da zamisliš sve napisano, ali pati od filmskog sindroma ’nas trojica na celu vojsku’. I moram da pitam autora: ’u nesvesti me nateravši da se uz rečni sprud iskobeljam’… kako?
Gluvo kolo, Mladen Milosavljević – Autor brojnih priča folklorne i hororne fantastike, glavni urednik časopisa Omaja koji se bavi folklorom i urednik ove zbirke sa istom temom.
O svatovima i kako se svadbeno veselje produžava duboko u smrt. Pripovest sasvim protkana našim legendama i pričama, dalo se to i očekivati od ovog autora. Nemam zamerki.
Divlja kapela, Dejan Ognjanović – Treba li ikom predstavljati doktora horora, autora Poetike horora, Naživo i Zavodnika?
Novela koja ima ton mnogih horor filmova, znate ono stranci u negostoljubivom mestu koje krije nešto užasno. Sve tu na naš način. Jako dobra priča potpuno u mom fazonu, zamerke su tek subjektivne prirode na konstrukciju nekoliko rečenica, uglavnom priča je zadovoljila i ispunila moja očekivanja.
Ona nije veštica, Oto Oltvanji – Pisac koji naginje hororu i to pokazuju njegove knjige Crne cipele, Kičma noći i Iver.
Priša koja će pokazati do čega sve mogu dovesti predrasude i alkohol. Uz malu žensku pomoć, Ups mislim veštičju. Jako, jako dobra priča, bez zamerke.
Zverobraz, Miloš Petković – Pisac i urednik, do sada su mu izašle tri trilogije Vukovi sudbine, Legenda o sedam mačeva i Perunov hroničar, a uredio je i knjige Svetioničar i Dorijanovo zaveštanje.
Naravno, da je ovo priča o vukodlaku, ali i o jednoj velikoj ljubavi i patnji. Sasvim dobra priča, nemam neke preterane zamerke. Ipak daću savet autoru, opisi su jako dobri i nema potrebe da ih činiš lepšim i upečatljivijim sa dodatnim pridevima.
Dug, Nebojša Petković – Arhitekta i pisac, tvorac trilogije Poslednji grad.
Dugovi se moraju vraćati, pa čak i oni nenaplativi, i baš o tome govori ova priča. Interesantna priča sa lepom idejom i pozadinom. Ipak još bolje od toga je što vidim piščev napredak, tako da ću mu posavetovati da poradi na samim emocijama likova.
Šinjel, Zoran Petrović – Autor horor serijala Praznik zveri, kao i ljubavnog romana Bulevar greha.
Ratna priča, uz to i o duhovima, pa još takvim koji nemaju svetle namere, a sve zbog jednog šinjela. Ova priča mi se svidela i dao bih joj i visoku ocenu. Samo da nije nemoguće da nemački bombarderi bacaju bombe na neku kafanu u nekom selu u Srbiji i to na četnike, dok se te godine dešavaju Sutjeska i Neretva, dakle Nemci su sa praktično svim snagama u Bosni, takođe, i veće četničke jedinice, ali i oni koji nisu svakako se ne šetaju selima sem ako nisu dezerteri. Opet ponavljam voditi računa o stvarnim dešavanjima.
Zmija, Sanja Savić – Dečiji pisac sa objavljenim knjigama Kad žirafa prigovori i Neoštrine, takođe se bavi i animiranim filmovima. A sad da vidimo kako se snalazi sa štivom za odrasle.
Prilično duhovita priča o svadbenim običajima. Jako lepo napisano sa pravom merom. A ako tome dodate da sam nešto i naučio, onda je priča pun pogodak.
Porod, Branka Selaković – Književnica i novinarka RTS-a do sada nije bila u žanrovskim vodama, ali su njene knjige Kapija, Glineni kralj i Narcisi bojeni crno imale dosta uspeha.
Reklo bi se ratna priča, samo što u nas odvajkada besne po dva rata, onaj stvarni i onaj duhovni, čak iako ne verujete da je i ovaj drugi isto tako stvaran. Odlična priča, nedostaje joj malo više dijaloga.
U potrazi za ukradenim vremenom, Goran Skrobonja – Prevodilac, izdavač, urednik i pisac, neke od njegovih knjiga su Poklade, Sva Teslina deca, Šilom u čelo, poznat je i po prevodima Stivena Kinga.
Magija, čarobnjaci, lopovi, mitska biča i bogovi u jednoj piči. Punokrvna epska fantastika, jako nalik Eriksonovom tonu i radnji, mnogo mi se svidelo, ali ostavilo mi je nekoliko pitanja. Otkuda zli stvor kao Balačko sa Vesnom koja se kroz celo postojanje bori sa Moranom i zar ga ne ubi Miloš Vojinović kad ote Roksandu ljubu Dušanovu?
Supa od nemuše, Aleksandar Tešić – Prevodilac, pisac i vlasnik izdavačke kuće Strahor. Njegova dela su serijal Kosingas, trilogija Miloš Obilić i roman Kletva Kainova.
Zmije, supa, biljke, pastir, čine jednu lepu priču za laku noć. Ton i stil pripovedanja se ne razlikuje mnogo od onog u recimo Kosingasu i dobro je da smo dobili upravo što očekujemo. Utisak je da bi priči prijalo više dijaloga, sve drugo je na mestu.
Dve kapije, Boban Trifunović – Imamo pravog pravcatog debitanta na književnoj sceni i ne preostaje mi drugo do da mu poželim sreću, a i nama sa njim.
Priča o smrti, ludilu, ogledalima i narodnim običajima odnosno praznoverju. Za jednu debitantsku pripovest ovo je jako dobro. Mana: priča viče ’vidite koliko znam’, dakle, prenatrpana običajima što ne čudi od etnologa, ali smeta. I fali dijalog, ova forma prepričavane priče je van današnjih trendova pisanja.
Poslednji put u ravnici, Darko Tuševljaković – Horor pisac kome su priče u brojnim zbirkama i već je izdao tri knjige Senka naše želje, Ljudske vibracije i Jaz.
Priča o velikoj ljubavi, preprekama i veoma posebnim ljudima,. Nisam se nimalo razočarao, Darkove priče i stil mi i inače leže.
Plavi pramičak, Uglješa Šajtinac – Dramaturg i književnik, iako se prvi put srećem sa njim on je već iskusan pisac sa šest-sedam izdatih knjiga od kojih ću navesti samo neke Čuda prirode, Sasvim skromni darovi i Čemer.
U središtu ove priče se nalazi bol, osveta i magija naših starih. Priča koja mi nije legla, no ne znači nužno i da je loša, možda se baš vama dopadne. Verovatno bih kao urednik menjao neke konstrukcije rečenica i smanjio broj prideva.
Znate uprkos tome što sam neke priče kritikovao i skretao pažnju na neke stvari, to uopšte ne znači da nisam uživao u njima. To samo znači da je urednik u meni sve jači i od autora zahteva više, jer vidi da mogu i umeju. Čitalac u meni je, takođe, zahtevan, a on se zabavio uz zbirku i ponegde i naučio nešto, što je pohvalno. Ono šta ću svakako kao urednik da pohvalim je lektorka Ana Jovanović na četiri stotine strana sam uz pažljivo čitanje naišao na dva manja previda, i to jeste za pohvalu zaista jer ono na šta ja obraćam pažnju malo njih će. Jako pohvalno je što svaka od priča ima po jednu ili dve ilustracije, od desetak autora manje ili više poznatih u žanrovskim krugovima, svakako čete ih upoznati kad budete ovo čitali. Isto tako, primetno je i da neki od naslova asociraju na dobro poznata dela, što daje dodatni sloj i dubinu ovoj zbirci
Svakako proverite čitanjem da li se slažete sa mojim prilično pozitivnim i dobrim utiskom o zbirci. A meni ne preostaje ništa nego da izdavačkoj kući Strahor poželim još mnogo ovakvih knjiga i da vas pozdravim do narednog teksta.
[/wrc_column][wrc_column grid=”2″ width=”1″ type=”end”]
„U narodnom verovanju našeg naroda, igranje u kolu sadrži i obilje tajanstvenih i obredno–magijskih značenja. Bilo da je u pitanju želja da se postigne sklad u zajednici, obezbede dobro zdravlje i rodna godina, ili da se stekne naklonost predaka i sveta mrtvih, kolu se nekada pristupalo sa ogromnom pažnjom i motivima koju su nadilazili puku zabavu. Ipak, u narodu je ostalo sećanje i na takozvano „vrzino kolo“, u kome igraju nečiste sile, ali i oni koji bi od tih sila da izmame kakvo retko znanje, predskazanje ili lek.“ – iz pera onih koji su nam priredili ovu zbirku, Aleksandra Tešića i Mladena Milosavljevića.
Upravo ovaj duh prošlosti provejava kroz celu zbirku i donosi nam mnoštvo narodnih predanja, verovanja i motiva od kojih se, vremenom, sve više udaljavamo. Oni su na sebe preuzeli zadatak da udahnu još jedan život našem folkloru i, sa još 25 autora, uhvatili su se u svojevrsno vrzino kolo da to i ostvare. U nastavku ćemo videti da li su uspeli da steknu naklonost predaka.
Spisak autora je raznovrstan, prisutni su proslavljeni pisci fantastike, ali i pisci koji se njome ne bave, oni više ili manje iskusni, čak imamo i one kojima je ovde prva objavljena priča. Raznovrsnost je jako značajna kada je zbirka priča u pitanju jer nam daje mnoštvo različitih perspektiva i stilova pa tako nadražuje naša čula na mnoštvo različitih načina. Raznovrsnost je prisutna i kada su u pitanju fenomenalne ilustracije kojima zbirka obiluje, što je, takođe, sjajno, a biografije pisaca i ilustratora mogu se pronaći na kraju zbirke. Dodatnu težinu daje i predgovor profesora Sretena Petrovića, stručnjaka u ovoj oblasti.
Ovu zbirku ću sagledati priču po priču, trudeći se da budem koncizna.
Mik Geris „Okular“ – Na samom početku jedno veliko ime svetske fantastične scene, Mik Geris, koji je najpoznatiji po televizijskim i filmskim adaptacijama dela Stivena Kinga. Priča je sjajna, ali ne vidim razlog njenog prisustva u zbirci folklorne fantastike.
Relja Antonić „Ako smo vas mi, senke samo“ – Odlična priča, mistična i filozofska. Stil pripovedanja je prilagođen temi zbirke sa povremenim ubacivanjem savremenih žargonskih reči koje narušavaju koncepciju, poput gluvarili ili, rečenica koja mi deluje samoj sebi suprotstavljena kada je način pripovedanja u pitanju – „zabole me za smrtničke prazne besede“.
Laura Barna „Ulica gloga“ – Odlična građa atmosfere uz povremene oscilacije stila. U samo nekoliko strana uspeva da vas zainteresuje za bar još dve knjige i istraživanje srpske istorije i mitologije uopšte. Pomenute oscilacije u stilu za nijansu ometaju tečljivost priče koja nas vodi u jednom pravcu, pravcu rastućeg interesovanja. Jako mi je žao što nisam pročitala njen roman “Pad klavira” kako bih mogla da napravim paralelu sa ovom pričom, ali i to će se promeniti.
Zamerka za sledeću rečenicu: „Perun je bio na Veselinovoj strani, i to bezrazložno ubeđenje da je miljenik vrhovnog slovenskog boga…“. Po mojim saznanjima, najprihvaćenije mišljenje je da je Svetovid bio vrhovni bog, a, čak i da je mislila na Veselinovo gledište, koje je suprotstavljeno onom navedenom, opet ne mogu opravdati taj navod jer je on vrhovnim bogom smatrao Dajboga, a ne Peruna.
Ilija Bakić „Zato postoje dan i noć“ – Odlična priča. Slojevita, zaokružena, efektna. Jezik pripovedanja prilagođen tematici, stil mi je malo škripao, ali nije narušio kvalitet. Ne vezuje se samo za jednu legendu već prikazuje širi spektar narodnih verovanja, sve provučeno kroz nedaću jedne kuće.
Đorđe Bajić „Roga“ – Priča je toliko interesantna da sam je pročitala u dahu. Pisana u formi istraživačkog novinarskog projekta koji se bavi rasvetljavanjem misterije bizarnog krvavog pira od pre četrdeset godina, uspeva da zamuti granicu između onoga što doživljavamo kao stvarnost ili fikciju. Toliko je vešto ispričana da deluje kao sasvim legitiman događaj. Literarni kvalitet je na visokom nivou.
Ivan Branković „Zapis“ – Ivan me je kupio na prvu rečenicu: „Šatl tipa DragonX se uz jake turbulencije spuštao kroz retku atmosferu“. Nešto što nisam očekivala u ovoj zbirci. Ivan na sjajan i uzbudljiv način kombinuje dva suprotna kraja fantastičnog spektra – naučnu i folklornu fantastiku. Vodi nas daleko u budućnost i, istovremeno, daleko u prošlost. I, taman kada uzbuđenje dostigne neslućene visine, kraj. Prosto mi je došlo da ga pozovem da mi ispriča šta je dalje bilo. Ili da mi pozajmi knjigu, film, strip… u kakvom god obliku postoji ono čega je ova priča deo.
Mihajlo Vitezović „Zona“ – Jako mi se dopala priča, intrigantna je, filozofska, ostavljena nama da je završimo po svom nahođenju. Jedini problem je što u njoj nema folklorne fantastike. Barem ne one meni poznate.
Matilda Veljković „Seoba“ – Matilda nas u potpunosti transportuje u prošlost gde prosto možemo da okusimo folklor. Verovanja, običaje, jezik, međuljudske odnose. Vanvremenska i sveprisutna rečenica koja mi je ostavila snažan utisak: “Drumovi su ovde odavno služili samo za odlaske”. Već dugo su mi Matildine knjige na listi za čitanje, a ova priča im je raskrčila put ka samom vrhu liste.
Nenad Gajić „Za njim zvona zvone“ – Kratka priča koja sadrži sve neophodne elemente da zadovolji kriterijume ove zbirke. Takođe je i efektna, čak sam se naježila na kraju.
Pavle Zelić „Prvi put s ocem na vampire“ – Pavle koristi idealan vremenski okvir za priču o vampirima i smešta ih u vrlo neuobičajen položaj, položaj u kome oni čine vladajuću strukturu zemlje. Mada, kada bolje razmislim, to i nije baš neuobičajeno. Zanimljivo je bilo posmatrati ih iz te perspektive, tj. posmatrati njihov uticaj na narod. Odlično opisuje patrijarhalno društvo, ali i snagu i sposobnost žene u odsudnim trenucima.
Branislav Janković „Žena pored pruge“ – „Zašto se samo smrt istražuje? Toliko neistraženih života.“ Branislav se još jednom pokazao kao majstor kratke forme sa elementima rata i strave. Ipak, elementi folklora su ono što nedostaje kako bi priča opravdala svoje mesto u zbirci.
Tihomir Jovanović „Vodenica na Jezavi“ – Današnjica protkana folklorom. Priča je dobra, ali nedostaje joj kompleksnosti, napetosti i dešavanja vezanih za samu temu. Moglo je biti manje obrazloženja, čitaoci su već naučili da razumeju i bez njih, a taj prostor utrošiti na kompleksnost dešavanja. Ova priča nikako nije trebalo da se nađe nakon Jankovićeve jer iz jednog voza prelazimo u drugi, a treba nam vremena da se prilagodimo promeni. Svako njegovo pominjanje asocira na prethodnu priču.
Tamara Lujak „Vila izvorkinja ili Kako su postale vile bunarkinje“ – Ovo mi je najslabija priča u zbirci. Nema nikakve logike u postupcima likova iz priče, da nema poslednje rečenice, rekla bih da nema nikakve veze ni sa folklorom. To je jedino što malo vadi situaciju.
Đorđe Milosavljević „Lako je biti Bog“ – Ispričana na sasvim neočekivan način, ova priča mi je veoma prijala. Ni bogovima nije lako sa nama. I oni imaju cenu koju moraju da plate. Priča se dosta razlikuje od ostalih iz zbirke, ali podjednako dobro oslikava zadatu temu.
Mladen Milosavljević „Gluvo kolo“ – Mladen je opravdao svoje mesto glavnog urednika „Omaje“ – časopisa koji se bavi folklornom fantastikom, i mesto urednika ove zbirke. Priča u potpunosti oslikava njen duh, kako stilom i jezikom kojim je pisana, tako i verovanjima koja su kroz nju protkana. Uzbudljiva je, kompleksna, zastrašujuća. Jedna od mojih omiljenih iz zbirke.
Dejan Ognjanović „Divlja kapela“ – U priči se prosto može okusiti Dejanovo široko znanje. Sjajno građenje atmosfere straha, mistike i neizvesnosti. Mogla je biti kraća, neki opisi, iako lepi, nisu neophodni. Lepo građenje rečenica, s tim što mi dijalozi nisu najbolje legli. Ipak, nisu narušili dinamiku ove sjajne priče.
Oto Oltvanji „Ona nije veštica“ – Emotivna, teška, realna priča, iako u njoj obitava veštica. Opisi su, naizgled, vrlo jednostavni, a ustvari toliko vešti da možete da izgradite sasvim jasnu sliku svih scena opisanih u priči. Priči u kojoj ništa nije onako kako se čini…
Miloš Petković „Zverobraz“ – Miloš je u ovu priču uklopio nekoliko svojih ljubavi. Priča je puna asocijacija na stvarnost, a, koliko sam ja shvatila, deo je knjige u nastajanju koju će koautorski potpisivati sa Mladenom Stanisavljevićem. Neizvesna je i uzbudljiva, ima i vukodlaka i zverobraza, zamirisala mi je na strip. U jednom trenutku sam pogubila konce, ali sam ih brzo pohvatala. Naravno, prati je još jedna maestralna ilustracija Igora Krstića.
Nebojša Petković „Dug“ – Još jedna priča koji iz budućnosti gleda u prošlost. Nebojša majstorski gradi atmosferu straha i sliku užasa. Jedna od najjačih priča iz zbirke. Imam samo jednu zamerku – bačena maramica od strane Nemca. Onome kome je usađeno da ne ostavlja đubre za sobom, teško da će se omaći nehajno bačena maramica, mogao ju je baciti u kantu, onda mi ne bi bola oči. Ovo je svakako nebitno za kvalitet same priče koja je, kao što rekoh, pri samom vrhu.
Zoran Petrović „Šinjel“ – Dinamičnost dominira ovom pričom, a opisi živo oslikavaju radnju. Kao da sam je gledala preko ramena glavnih junaka. Opet smo počašćeni novim simboličnim stihovima u priči o ljubavi i surovosti, o žrtvi i kazni, o borbi za život i borbi za smrt. Još jedan uvid u, sada već karakterističan, raskoš Zoranovog stila.
Sanja Savić „Zmija“ – „Ako misle da ti je loše, niko neće da ti zavidi. Ako ti niko ne zavidi, nemaš čega da se plašiš.“ Priča mi je, zaista, delovala obećavajuće, sve je lepo izgrađeno, protkano narodnim običajima i njihovom polakom povlačenju pred savremenim načinom života, sve uz dobru dozu humora, i onda, bum, kraj u pola stranice. To mi je pokvarilo utisak, a može biti i da mi je priča toliko prijala da sam se osetila uskraćeno za još. Možda je zato i efektna jer me je naterala da je u mislima razrađujem.
Branka Selaković „Porod“ – U ovoj priči uvaćen je smisao želje urednika da priče iz zbirke budu povezane sa poznatim književnim delima i time dobiju novi ugao čitanja. Jasno oslikava asocijaciju od samog početka i čak mislim da je ovaj naslov efektniji jer vas tera da osećate potrebu da je zovete drugačije. Priča je pun pogodak. Obiluje folklorom u vrlo uzbudljivoj atmosferi. Centralna figura je mudra veštica čije se niti pletu i prepliću desetinama godina, a počašćeni smo i bajalicama koje izgovara dok je gledamo na delu. Odlično je i razrađena i zaokružena.
Goran Skrobonja „U potrazi za ukradenim vremenom“ – Svakom sledećem pričom, ova zbirka postaje sve bolja. Ovde se jasno može uočiti iskustvo koje je vodilo piščevo pero. Iako vas priča obuzme od samog početka i uvuče u čarobni svet mitskih bića, falio mi je izraženi šmek slovenske mitologije. Onda se pojavila Vesna u pratnji Balačka, i odgovorila na tu potrebu. Ona je, u maniru nestašne tinejdžerke, zahvaljujući opkladi sa Perunom, skoknula u kratku posetu jednom od svetova i skuplja suvenire, a on u ulozi njenog telohranitelja. Delovali su mi kao delikventi, a onda je Balačko demonstrirao svoju snagu, a Vesna svoju mudrost. Odlična priča. Mogla je biti i duža. Na primer, u formi romana…
Aleksandar Tešić „Supa od nemuše“ – Tešić i dalje ume da piše folklornu fantastiku, zamislite! I to na manje od 600 i kusur strana. Celu priču slušamo kroz pripovedanje dede svom bolesnom unuku. Na način na koji bi jedan deda to i činio. Deda koji svedočio čudnom događaju u svojim ranim pastirskim danima i otkrio skriveni svet za koji malo ko zna. Ali, nije deda zaboravio, zna on šta je čuo i video. I zna kada to treba da upotrebi. Kao i u prethodnoj zbirci, priča je vezana za jednu legendu i obrađena u sopstvenoj režiji.
Boban Trifunović „Dve kapije“ – Boban ima 24 godine i ovo je njegova prva objavljena priča iz domena fantastike. Informacija koja me je zapanjila nakon pročitane priče. Diplomirao je na Odseku za etnologiju/antropologiju Filozofskog fakulteta. Informacija koja me uopšte nije zapanjila, svoje znanje je demonstrirao kroz priču.
Svedočanstvo jednog etnologa, o tragičnim događajima koji su pogodili njegovu najbližu porodicu, gubitak zeta pa sestričine, sestra opterećena praznoverjem i njegov naučni pristup kojim uspeva da za svako praznoverje pruži razumno objašnjenje, ali sve mu je teže samog sebe da ubedi. Priča obiluje narodnim verovanjima i u potpunosti oslikava duh ove zbirke. Ključ uspeha ove priče leži u tome što je on priča psihijatru, zabrinut za mentalno zdravlje svoje sestre i uspeva mu da nas ubedi da je ovo potpuno realan i moguć razgovor, razgovor za koji bi smo, bez problema, poverovali da je stvaran. Odličan početak za Bobana, sjajno je iskoristio ukazanu priliku.
Darko Tuševljaković „Poslednji put u ravnici“ – Slojevita i kompleksna priča o zmajevitim ljudima sposobnim da upravljaju vremenskim prilikama. Priča o prijateljstvu, ljubavi, žrtvi. O novim počecima i starim prijateljstvima. O nepredviđenim okolnostima. O neraskidivim vezama koje su, ujedno, razlog neophodne razdvojenosti.
Uglješa Šajtinac „Plavi pramičak“ – Priča o stradanju i patnji. Smeštena daleko i prošlost, oslikava mentalitet i duh tog vremena, uz bezvremenu bol zbog gubitka najbližih. Prikazuje značaj pronalaženja motiva da se krene napred, neophodnost nekog cilja, svrhe, pa makar to bila i osveta. Nije šteta stradati na tom putu, bitno je njime gaziti jer svi drugi putevi su neprohodni.
Kao pogovor, Tešić i Milosavljević dali su svoju završnu reč gde su objasnili motive koji su ih vodili prilikom realizacije ove zbirke. Između ostalog: „Budući da se u istoriji domaće književnosti malo pažnje pridavalo pričama iz pomenutog podžanra (folklorne fantastike), priredili smo vam jednu zbirku u kojoj dominiraju upravo priče sa prizvukom izvornog, običajnog i predačkog. Pred vama je 27 priča nastalih iz pera pripovedača koji su se upustili u svojevrsno žanrovsko „vrzino kolo“, a čije će priče, u to se iskreno nadamo, čitaocima makar malo približiti duh nekih davno prohujalih vremena, običaja i bića koja još uvek žive samo u narodnim predanjima“.
Zbirka je ispunila moja očekivanja i smatram je veoma značajnom ne samo za folklornu fantastiku, već za folklor uopšte. Ovo je hronika jednog vremena zabeležena od strane fantastične družine pisaca i ilustratora, čuvara našeg nasleđa, i daje nam uvid u način na koji sagledavamo svoju prošlost. Ima, naravno, i nedostataka, ali odnos je sasvim zadovoljavajući. Rekla bih da su nam preci trenutno naklonjeni i zahvaljujem se svima koji su, svojim učešćem u realizaciji ove zbirke, doprineli tome. Ja sam uživala čitajući je i sigurno ću joj se često vraćati.
[/wrc_column]