[wrc_column grid=”2″ width=”1″ type=”start”]
Vila Šatorica, zbirka priča mladog autora Borisa Mišića, objavljena je u Decembru 2016. godine u izdanju Presinga. Boris Mišić je rođen u Rijeci, 1974 godine. Svoje detinjstvo je proveo u Pećima, kod Bosanskog Grahova za koje tvrdi da je najlepše mesto na svetu. I ako sada živi u Novom Sadu, veliki broj njegovih priča inspirisan je krajem u kojem je proveo svoje detinjstvo i deo mladosti.
Boris Mišić je poznat po svojim kratkim pričama koje su objavljivane u velikom broju domaćih i stranih časopisa, zbornicima i tematskim zbirkama, od kojih su svakako najpoznatije “Torte”. Kao jedan od uređivača zbirke “Nešto diše u mojoj torti”, Boris je osvojio ljubitelje fantastične proze i horor priča.
Pre nego što sam počela da čitam zbirku, zainteresovala me je tolika ljubav prema mestu u kom je odrastao. Istraživanjem o tom kraju sam shvatila da Boris ne samo da je imao predivno mesto za inspiraciju, već da je u mnogim pričama opisao lepote tog kraja, pa čak i svoju zbirku darivao imenom “Vila Šatorica”, inspirisanu lepotama Šator planine.
Nisam žurila sa čitanjem Borisovih priča. Želela sam svakoj da posvetim vreme, i nisam ih čitala redom, to je i prednost zbirke priča, jer ne iziskuje od nas da pratimo redosled, kakav je u zbirci. I ako verujem da je Boris pažljivo promislio o redosledu svojih priča, a sigurno ću im se vraćati s vremena na vreme, obećavam da ću iščitati baš tako kako su poređane u zbirci.
Nekoliko godina sam pratila Borisov rad, nekada se dešavalo da se u istim časopisima nađu njegove i moje, pa sam sa velikim interesovanjem iščitavala njegove priče, jer ume da napravi odličnu atmosferu, dobro vlada kratkom formom, a svaka reč mu je odmerena i na pravom mestu, što čitaocima pruži veliki užitak.
Najzanimljivije u Borisovom stvaralaštvu je što se drži fantastike, i ako na momente prikaže neverovatno jake emocije, rat, duboke misli, sve je njegovim rečima zaogrnuto u interesantan fantastičan svet, gde lepota prirode i ljubav isplivaju na površinu.
Kod Borisa ćemo u retkim slučajevima naići na klasične borbe dobra i zla, koji su uglavnom motivi za stvaranje fantastičnih priča. U njegovim pričama, moramo tražiti dublju simboliku, pustiti da nas njegove reči ponesu…
Moramo dozvoliti sebi da se prepustimo emocijama, da se rasplačemo ili nasmejemo, da se na junake njegovih priča naljutimo ili da ih podržimo. Svaki junak u njegovim pričama nosi duboku poruku, Boris nam je pružio priliku da kroz 24 odlične priče upoznamo sudbine ljudi, fantastičnih bića, ali i njihovu okolinu, mesta, stavljajući sve u njegove čarobne svetove, pune interesantnih dijaloga. Iako su dijalozi u pričama uglavnom kratki, ne smemo mu zameriti, čak i tako kratki dijalozi nose veliku količinu emocija. Kao u pričama “Anđelina pesma” i “Exit”, gde iz nekoliko rečenica možemo osetiti sve što junaci proživljavaju.
Sjajno je što je svakoj priči dao priliku, od svake zasebne priče može napraviti čitav novi svet i proširiti je na roman. Odlično je što svaka njegova priča može biti deo celine kao što je roman, ali je takođe odlična i u kratkoj formi. Omiljena priča iz zbirke “Vila Šatorica” mi je “Dete Dinare” gde nas Boris u formi dnevnika, u rasponu od jedne decenije vodi kroz ratni period do trenutnog stanja glavnog junaka. Na momente dok nas vraća u mračnu atmosferu, ogrnutu ratom, prepoznajemo se svi koji smo zapamtili periode ratovanja, a naša zemlja ih je imala prilično.
Svakako, najemotivnija priča, bar za mene u ovoj zbirci je “Jedne julske večeri u Grahovu (Vila Šatorica)”. Vraćala sam se toj priči više puta, i svakog puta me iznova uznemirila, prikazujući jedan svet rascepljen ratovanjem, tugu nad sudbinama zbog nečijih viših ciljeva… Susret sa vilom, preispitivanje sebe, sve obavijeno autorovom ljubavlju prema tom mestu, sve je savršeno složeno u ovu priču.
I ako sam za Borisa saznala kao pisca neverovatnih priča zaogrnutih mistikom, horor tematikom, fantastičnim pričama, nakon čitanja ove zbirke mogu slobodno reći da nas Boris na vešt način provodi kroz razna stanja ljudskog uma, kroz lepote polja, šuma i planina, ali i kroz ratove, razaranja, ljudskih uništenja.
I baš zbog toga svako treba da pročita Borisove priče iz ove zbirke. Zato što će svakog pogoditi, svako će se pronaći u nekom od junaka, svako će naći nit koja nas povezuj i kako Boris u svojoj priči navodi:
“Vila ili veštica ipak sam žensko. A mi ne volimo da nas zaboravljaju. Nećeš zaboraviti baš sve. Ovo ćeš pamtiti. Zauvek.”
Ova zbirka treba da se čita! Da se stalno vraćamo ovim pričama i da ih ne zaboravimo. A i da hoćemo, nešto jače od nas, neka nevidljiva sila, možda baš ta vila Šatorica nam neće dozvoliti, stalno će nas podsećati na to. Na mesta, periode, na junake, na strašne i nevidljive sile, ili na lepe i okomite vrhove Šator planine, i jedno vreme koje je Boris u svojim pričama uspeo da zarobi i sačuva.
Volela bih jednog dana da svaka njegova priča preraste u roman. Rado ću svaki od tih romana pročitati, a do tada uživaću u njegovim kratkim pričama.
[/wrc_column][wrc_column grid=”2″ width=”1″ type=”end”]
„Vila Šatorica“ je prva samostalna zbirka priča Borisa Mišića, novosadskog pisca koji je rođen 1974. u Rjeci u Hrvatskoj, a detinjstvo i deo mladosti proveo u Pećima, kod Bosanskog grahova. Zbirku čine 24 kratke priče, koje sam ja doživala kao svojevrsne filozofske traktate o smislu i besmislu, inspirisane strahotama rata. Boris se u pričama bori sa demonima prošlosti i sadašnjosti koji uz rat idu. Bori se sa strahom od budućnosti. Bori se protiv sećanja, zaborava, iluzija, ludila. Bori se za pravo na neku normalnu budućnost, ako takva uopšte postoji.
Kroz njegove priče provejava filozofija egzistencijalizma prožeta idejom apsurda. Stil pisanja je lagan i pitak, rečenice prosto klize (zagrcnućete se zbog teme), preokreti u pričama su fantastično urađeni, ništa nije onako kako se na prvi pogled čini, kraj se ne da naslutiti iako su priče kratke.
Neke od priča pisane su iz muške a neke iz ženske perspektive, a ima i onih gde se oba viđenja preklapaju. Neke se oslanjaju jedna na drugu, dok neke stoje sasvim samostalno.
U pričama koje su vremenski smeštene u prošlost, Boris se bori sa strahotama rata (kao što su smrt, banalnost i besmisao), u onima koje su smeštene u sadašnjost bori se sa strahom od života i onoga šta život sa sobom nosi. U pričama smeštenim u budućnost, bori se protiv tehnologije, Senovitih… i apsurda. Postoji i par bezvremenskih priča koje su obojene tugom.
Kroz „onostrano“, Boris se bori sa različitim stanjima uma. Dakle, demoni koji ga progone su veoma stvarni. Čovek (i sve ono ljudsko u njemu) je ugrožen, čovečanstvo je na rubu ponora.
Da li opasnost leži u tehnologiji? Da li je spas u prirodi i okretanju istoj? (Inače opisi prirode su veoma lepi, iz svake rečenice izvire gotovo opipljiva ljubav prema njoj.) Kakva je budućnost dece? Šta će na kraju biti sa svom tom živom, umrlom, nerođenom, mrtvorođenom ili mrtvom ali veoma „živom“ decom? Ko će pobediti, vile, veštice ili Senoviti? Može li se zlo koristiti u borbi protiv zla? Da li ljudi zaista uvek zaboravljaju dobrotu i pamte samo zlo? Kako se odupreti zavodljivoj moći ambisa i tame?
Iako je u svim pričama primetna ljubav prema prirodi, ljudima i životu, čini mi se da Boris nikada neće pobediti svoje demone u potpunosti, da je ta bitka odavno izgubljena, ali se nadam da će naučiti da živi sa njima.
Knjiga je teška i mračna, mada Boris ostavlja prostora za nadu. Ne nadu u bolje sutra, već nadu da to užasno sutra može biti promenjeno, možda čak i potpuno uništeno, pa ponovo izgrađeno po uzoru na ono staro, samo bolje, savršenije, bez pomoći đavola, možda čak i bez ljudi.
Da se ne lažemo, knjiga nije bez mana. One se otkrivaju u sitnim stilskim nesavršenostima i nekim stereotipnim prikazima. Nekoliko priča kao da je pisano za „mlađane tinejdžere“, mada to možda i nije tako loše jer ostavlja mogućnost čitaocu da na trenutak odmori od „teških“ tema i nasmeje se koji put.
Možda su ženski likovi mogli biti raznovrsniji i psihološki bolje profilisani. Možda su se u nekim pričama mogli izbeći stereotipi. Možda je mogao da ubaci malo više dijaloga. Možda… ovo je samo moje subjektivno mišljenje.
Iskreno, volela bih da ova zbirka preraste u roman. Dok sam čitala priče stalno sam težila povezivanju likova i događaja, traženju karika koje nedostaju, popunjavanju praznina. Nadam se da će uskoro Boris odgovoriti na sva pitanja koja su ostala otvorena.
Knjigu preporučujem svima koji su se zasitili lakog štiva i koji traže odgovore na neka metafizička pitanja, koji razmišljaju o smislu, bogu, paklu, o budućnosti. Na mene je ostavila snažan utisak.
[/wrc_column]