„Dženiferino telo” je film iz 2009. godine u kome promiskuitetna srednjoškolka postane demon, jer je greškom žrtvovana Satani, iako nije devica. Nakon toga, sveti se muškarcima tako što se – bukvalno – istima hrani. Od 2018. godine se smatra kultnim filmom koji podržava feminizam, tako opisan od strane pokreta MeToo (protiv seksualnog uznemiravanje i napastvovanja [žena]).
„Stigmata” je film iz 1999. godine koji prati prosečnu promiskuitetnu ženu koja je dobila Isusove rane (stigma, lat. – rana) i sveštenika koji pokušava da otkrije uzrok istih i spasi je. Jedan recenzent ga opisuje kao smejuriju, jer estetski ne pravi razliku između demonske zaposednutosti i stigmata, misli da se iste prenose relikvijama i vidi Vatikan kao agenta koji sprečava legitimizaciju čuda.
Neimenovana srednja škola u malom gradu u srcu SAD-a se suočava sa serijskim ubicom. Nepoznati muškarac kanibalizuje momke tinejdžerskog doba (ili barem to svaka majka kaže svom sinu) do momenta gde sahrane postanu deo svakodnevnice za, doskora, izuzetno miran gradić.
***
Brazilski gradić Belokvinto sahranjuje velikog duhovnika koji je skoro preminuo. Vatikanski istraživač božijih čuda ispituje statuu Device Marije koja plače krvavim suzama. Suze se čine legitimnim, a brojanica duhovnika završava na pijaci, ukradena sa oltara.
***
Dženifer i Nidi (needy – pridev izveden od imenice „potreba”, u kontekstu se može tumačiti kao „žrtva” ili „paćenica”) su najbolje drugarice od detinjstva. Dženifer (Megan Foks), čirlidersica i najpoželjnija devojka u školi, suprotno holivudskim stereotipima, i dalje se druži sa svojom prosečnom drugaricom, koja ima sasvim običnog dečka, bubnjara. Dženifer je, s druge strane, zvezda, te kao takva vija frontmena gostujućeg benda. Zbog stereotipa o ženama iz malog mesta (zgodne devojke nikome ne daju), bend žrtvuje Dženifer u satanističkom ritualu kao devicu. Umesto da umre kao plemenita žrtva čistote, ona postaje demon jer nije čista, a ponajmanje u seksualnom smislu.
***
Frenki (Patriša Arket) je frizerka u velikom gradu, sa nezainteresovanim seksualnim partnerom koji ne želi ništa više. Redovno izlazi sa prijateljicama, u klubove sa obiljem glasne muzike i alkohola. Uskoro je njen grešni život sustiže, ali posledice nisu sa ovoga sveta. Od majke na poklon dobija brojanicu, a od trenutka kada je dotakne – počinje da dobija stigmate, Isusove rane, rezervisane samo za najposvećenije vernike hrišćanstva. Rane bivaju praćene velikom mukom i bolom, koji podsećaju na zaposednutost u „Isterivaču đavola”. Ocu Kirnanu, istražitelju koji je posetio gorepomenuti Belokvinto, biva dodeljen njen slučaj, nakon što isti dospe u novine. Frenki sveštenika vidi kao izuzetno privlačnog muškarca, ali je on ubrzo napušta kada saznaje da je ona – ateista.
***
Dženifer koristi svoju seksualnu privlačnost da privuče muškarce koje najpre zavede, da bi ih naposletku polugole pojela. Između nje i Nidi se pojavljuju lezbejski momenti, oličeni u tome što je najpre Nidi privučena atraktivnijom drugaricom, a kasnije i sama Dženifer biva ta koja pokušava da je zavede. Na početku je Nidi ta koja ima potrebu da bude poput, ali i da poseduje Dženifer, ali kada posledice privlačnosti i ženske lakomislenosti nju pretvore u biće nezajažljive gladi, Nidi je ta koja je potrebna Dženifer. Ljubomora postaje tako jaka, da i bubnjar biva žrtva Dženiferine gladi, koja tek u poslednjem momentu, na trenutak odoleva privlačnosti srednjoškolske boginje. Jer, nijedan muškarac, osim izuzetno ambicioznog frontmena ne može odoleti Dženiferinom telu. Kao najlepše stvorenje tog malog sveta, zbog svoje seksualne moći je fatalna za svakog muškarca koji se nije odrekao emocija i potreba zarad globalnog, gotovo japijevskog uspeha.
***
Frenki je opasnost za Vatikan, jer kroz nju govori preminuli sveštenik i otkriva Isusovo jevanđelje (inspirisano stvarnim apokrifom po Tomi). U njemu Crkva nije neophodna kao posrednik između boga i ljudi, jer Isus je svuda, u svakom drvetu, pod svakim kamenom. Oca Kirnana privlači Frenki, u emocionalnom, ali i seksualnom smislu. Ipak, po svešteničkom pravilu službe, to mora držati pod kontrolom. Preminuli kolega, koji govori kroz Frenkino telo, posramljuje ga zbog toga, prozivajući nedostatak vere i ljubavi prema svetu. Implicira se da je njegovo odbijanje da prihvati prirodnost svojih osećanja prema Frenki pravi greh, a ne onaj koji propisala Crkva koja je ionako u realnosti tu da razdvoji boga i čoveka.
***
U trenutku kada izgubi svog muškarca, Nidi zaključuje da Dženifer mora biti zaustavljena, šta god osećala prema njoj. Ubija je, te završava u zatvoru zbog toga, da bi iz istog pobegla i masakrirala bend koji je Dženifer načinio demonom. Kreatori ove hororične komedije nisu ispričali bukvalnu priču, već onu o ženskom prijateljstvu koje se raspalo zbog muškaraca. Na kraju, Nidi ipak osveti svoju prijateljicu, likvidirajući uzrok raspada drugarstva.
Ipak, jedna začkoljica ostaje. Nidi je postala skoro poput Dženifer, stekavši neke njene moći. Dženiferina fatalnost i instrumentalizacija iste su razlog koruptivnosti, dok je bend povod, ili makar katalizator. Čini se da je Nidi više stalo do Dženifer nego do nesrećnog bubnjara koji joj ne veruje i ne razume je. Njihova uzajamna potreba je fokus paralelnih seksualnih scena sa nebitnim muškarcima. Sirova želja za ženskim telom je grešna, dok je skoro platonska ženska ljubav plemenita. Dženifer je osuđena na propast jer potražuje muškarce. Dženifer je žrtvovana jer sebi dozvoljava da uživa sa suprotnim polom (kako kaže – nisam devica ni što se pozadine tiče). Nidi je ideal ženske lepote i prioriteta. Ona je dobra devojka. Kada krv potekne između njih dve (reklo bi se da je svako prolivanje iste sinonim za opasan seks), Nidi pobeđuje. Kurva je eliminisana. Ali, ništa što fatalna žena dotakne više nije sveto. Sada je Nidi poput Dženifer. Sada je i Nidi – kurva, i to koristi da i ona postane opasnost za muškarce. Da im prolije krv, da bude još jedan demon u privlačnom ženskom telu.
***
Frenki je jedna sasvim obična žena, dobre naravi i normalnog života. Kao takvu, slučajnost ju je snašla i postala je telo kroz koje sveštenik, a možda i sam bog šalje poruku o ispravnosti poštovanja hrišćanstva. Iako se na početku čini da je odabrana zbog svog neprikladnog života, isti ne dotiče priču. Njena vrednost nije ni u kakvoj vezi sa njenom seksualnošću. Frenkina privlačnost jeste motiv u filmu, ali nije osuđivan, kao ni slavljen. Seksualna tenzija između nje i sveštenika je postavljena kao najprirodnija stvar na svetu, kojoj se protivi samo organizacija koju ionako treba srušiti, što se istinskog hrišćanstva tiče. Sve što Frenki jeste je deo nje. Kao neko ko iskreno živi dobar život i nikome ne šteti, postaje telo dovoljno dobro da prenese božiju poruku i privremeno kanališe Sveti duh, u atmosferi punoj mirisa cveća i pokoje grlice. Da je Frenki demon, brojanica bi joj bila odbojna. Krajnji pokazatelj namere kreatora je klasičan romantični poljubac koji se događa na kraju filma, kada je sveštenik spasi od svog nadređenog. Kada je spasi od Crkve, kao institucije. Ljudske slabosti i ispoljavanje prirodnog nisu dežurni negativci u ovom filmu. Ono šta treba biti pobeđeno su kontrola i autoriteti koji svetost zloupotrebljavaju da bi, između ostalog, kontrolisali zdrava ljudska tela, kako muška, tako i ženska.
***
Jedan od ova dva filma afirmiše tradicionalističku osudu ženske seksualnosti i privlačnog izgleda, gde nečistoća biva kažnjena posednutošću demonske estetike. Nasuprot ovome, jedan od njih je moderniji prikaz svega što sa tradicionalnim viđenjem grehova nije u redu, gde žensko telo i strast koje ono budi u muškarcu, ne govori ništa o vrednosti osobe koje se u tom telu nalazi. Samo, koji je koji?
Veliki paradoks umetnih dela je u to što često značenje tumači kroz ekstatičnost i izjavne prikaze teme, umesto da zaroni u samo poruku priče. Ako ženski lik izgleda, te ima stav i odlučnost snažne žene, ne znači da ga priča takvim i vidi. Megan Foks je možda najslikovitiji primer toga – u Transformersima je kamera vidi kao raj za muške oči, a scenario kao izuzetno kompetentnog inženjera, što se tumači kao isključivo seksistički, iako je poruka samo polovično uvredljiva. Nekada je ženski lik postavljen da deluje kompetentno, a nekada isti jeste kompetentan, kako god estetski bio definisan. Svođenje ženskog lika na to kako deluje na kameri je baš… Feministički. Zar ne?