„Nekoliko godina nakon ovog momenta…” i Sweet Dreams britanskog Eurythmicsa, otvorili su jedan film niskog kvaliteta, na današnji dan, pre deset godina. Nekoliko godina je prošlo, a potencijala je bilo. U samom filmu. Finansijski je propao momentalno, zaradivši manje od osnovnog budžeta. Zasluženo.

Zašto su počeci važni, a naročito ovaj? Možda zbog početne scene, u kojoj vidimo sasvim običan grad, poput ovog našeg. Zgrade koje viđamo svaki dan, prekrivene reklamama. Za popularne rijaliti emisije, a jedina razlika je što reklame nisu fizičke nego hologramske. Ušli smo u teritoriju naučne fantastike ovde, ali samo površno. Jer, ako se zanemari estetika i loša izvedba, u ovom filmu ništa nije fantazijsko i još nepostojeće. Sve je stvarno. Što dobra NF i treba da bude.

 

Genijalac tj. psihopata iz sektora IT-ja je prešao Gejtsa na listi najbogatijih biznismena na svetu, iskorišćavajući jeftinu radnu snagu zarad masovne zabave i ispunjavanja svih želja svojih zahtevnih mušterija. Stvorio je program „Društvo” (Society) u kome su glumci avatari igrača. Sims, ali sa stvarnim osobama. Onda se ideja proširila u drugi, još popularniji žanr igara – pucačine (shooters). Ili šuteri, za one koji više vole anglicizme od slenga. „Ubice” (Slayers) nisu mogle biti tačnije imenovane. Zatvorenici se, umesto umiranja na električnim stolicama (EU je prestala da isporučuje vakcine za usmrćivanje – dobro, u stvarnom svetu, oprostite), međusobno ubijaju u stilu Kantera (Counter Strike) za šansu da izađu na slobodu. Ako prežive 20 borbi što se nikad ne desi. Do kraja filma, glavni lik zbriše u dvadesetoj… Što tehnički znači preživljavanje, ali dezerterstvo je nelegalno u policijskim državama. Dakle, u svakoj.

Svakom glumcu i zatvoreniku su ubrizgani nano-roboti koji su im zamenili nervne ćelije, i omogućili drugima da njima upravljaju. Naš glavni lik je kriminalac koji to nije (naravno), a njime upravlja sedamnaestogodišnjak koji uspešno dovodi svog avatara do dvadeset i osam preživljenih bitaka, zauzvrat bivajući vrlo popularan, najviše kod polugolih grupi devojka. Ah, rok zvezde budućnosti.

Igrač

Podnaslov koji bi bio dobar naslov filma. Jer, gejmer je bezopasna klasifikacija, izuzetno jednoznačna u srpskom jeziku. Igrači ovom filmu su brojniji od onih koji samo igraju video igre, tj. buduće ekvivalente istih. Prvi je onaj koji jeste gejmer, Sajmon. Sajmon zatvorenike na ekranu vidi kao obične lutke, avatare poput ovih iz današnjih igara. Da, nasilni kriminalci su zaslužili tu sudbinu, ali ne čini se da je to motivacija koja je iza njegovog stava, jer on Džonu, svom avataru, govori da je on drugačiji. Zbog čega? Zato što je njegov.

„Ubice” su samo igra. Najrealnija moguća, sa najboljom grafikom i efektima. Logičnost smrti i broj života se ovde ne razlikuju od stvarnosti, jer ovde lik odmah umire, i nemaš drugu šansu. A često i pukne psihički, što daje dodatnu notu rizika. Taman toliku da dobar gejmer stvarno može da bude izuzetno ponosan na svoje umeće. Assasin’s Creed je uspeo da pričom objasni potrebu da više života, tako da ti deluje sasvim mogućno i realno. Sa „Ubicama” je taj problem jednostavno prestao da postoji. Savršena igra.

 

„Društvo” je, takođe, uvelo novinu u Sims. Iako fizika ljudskog tela donosi ograničenja, zadovoljstva su utoliko veća. Još jedan gejmer, po striktnoj definiciji te reči (da smirimo puriste) koristi Džonovu ženu kao svog avatara, uglavnom kao lutku za oblačenje oskudne garderobe i seks sa drugim likovima. Ili igračima, kako god to tumačili. Ovaj to čini iz fotelje u koju je uglavio svojih trista kila i brdo masne hrane, koju obilno konzumira dok mu ista curi iz usta.

Možda je potrebno ovde naglasiti da holivudske prečice za brzu karakterizaciju jesu lenje, ogavne i uvredljive, ali to ne znači da je sama karakterizacija besmislena. Jer, proživljavanje nečega što nikad nećeš biti u prilici da iskusiš u stvarnom životu, te iskazivanje izuzetne veštine u tome, nije za poređenje sa igrom u kojoj zadovoljavaš bazične potrebe na najnezdraviji način koji je moguć, tako što klikćeš na ponuđene opcije, bez imalo kreativnosti. „Društvo” ne izgleda kao Sims u ovom film. „Društvo” je ovde čisto otelotvorenje Instagrama, skup izmišljenih profila koji nemaju mnogo veze sa stvarnim ljudima koji ih vode.

 

Zato, film Sajmonu daje šansu da se iskupi i svojom veštinom spase Džona i njegovu porodicu od psihopate/biznismena. Razvoj Sajmonovog lika, od klinca koji ne razmišlja ni o čemu osim o određenim ženskim delovima tela i masivnom oružju, do heroja dana, praktično je nepostojeći, jer je tu samo kao ideja. Ali, kao i ceo ovaj film, sve je u idejama, a ništa u fabuli. Koje ili nema, ili joj fali smisla.

Ostatak igrača su ipak neka druga tema, više vezana za društvena pitanja nego gejmerske opsesije i patologije. Zato…

Potrošna roba

U SAD-u postoji inicijativa da se ukine neplaćeni rad zatvorenika. Negde osuđenici to čine potpuno besplatno, negde samo za koji, sitan dinar, često da bi dobili bolje uslove u zatvorima. Tehnički, ropstvo je reč kojim se ovo može opisati, ali ljudska prava bivaju ograničena kriminalcima. Pravo na slobodu kretanja, podrazumeva se. Uz još po koje, ali kao i svugde, crno i belog nema, samo sivo. Granica u tom sivilu postoji, a pitanje je samo gde je ista povučena.

Malo je teško zamisliti da bi javnost pristala da vratimo gladijatorska vremena u punom svom (krvavom) sjaju, ali trenutno stanje, u stvari, ne daje puno nade u ljudsku samilost. Na dosta mesta u SAD-u (jer, tamo je film snimljen, kada budemo imali sličan ovde, o čovečnosti Balkanaca ćemo), bivši osuđenici ne mogu da glasaju. Čak i oni sa manjim krivičnim delima su izopšteni iz društva, a još ako su neka ne baš omiljena manjina… Koga briga, bolje nisu ni zaslužili. Zar nas nisu oduvek učili da se zločin ne isplati?

 

Sajmon avatare ne vidi kao ljude. U širem kontekstu, čak je i nebitno da li su svi oni psihopate za koje bi bilo bolje da ne postoje. Jer, ljudski rod ima dugu istoriju u kome neka ljudska bića nisu bila klasifikovana kao individue sa pravima, već obične životinje, koje treba kontrolisati i koristiti po potrebi. U današnje doba prava životinja, taj izraz možda više nije prikladan, jer je pas više čovek nego što su neki ljudi, ali sam problem otuđenosti i dalje postoji. Ako biće ne vidimo kao deo našeg plemena, ako se s njim ne identifikujemo, onda ono za nas nema visoku vrednost. Sa kim je moguće manje se identifikovati do sa nasilnim kriminalcem, dilerom droge, višestrukim ubicom? Šta se desi kada je kriminalaca previše, zatvora premalo, a para još manje? Neko dođe i predloži da pare mogu da se vrate rijaliti programom u kome će umirati ljudi koji su svejedno osuđeni na smrt. Još ako se jasno objasni da je streljački vod ili giljotina najhumanija smrt, iz perspektive umirućeg (injekcije izgledaju humano publici, a samom osuđeniku…), onda je malo teško logički se suprotstaviti tom rezonovanju. U filmu, većina je glasala da su za to da se zatvori finansiraju pomoću „Ubica”. Odluku je izglasalo 68% građana, na izborima na kojima većini bivših osuđenika nije dozvoljeno da glasaju, a da ne pričamo o onima koji svoju kaznu još uvek služe.

Ovde je preuzimanje umova čitave planete od strane pokvarenog prvaka Forbsove liste postavljeno kao glavno zlo, ono koje spreče udružene snage nevinog zatvorenika, anarhističke organizacije i genijalnog sedamnaestogodišnjeg gejmera. Površno i  toliko puta viđeno, ali ne zbog same priče, već tehničke nesposobnosti onih koji su tu priču oblikovali. Jer, kao što je već navedeno, između redova se nalazi mnogo toga.

Sterilno bele uniforme zatvorenika i neprirodno osvetljenje u dvorištu zatvora govori o nameri snimatelja da nam naglasi tu otuđenost i kliničnost kojom su ovi članovi društva izloženi. Džonov jedini motiv je njegova porodica, što je najveća istina rehabilitacije kriminalaca i narkomana. Bez podrške porodice, skoro svako je izgubljen, a naročito oni koji podršku nigde nemaju. Svi drugi su društveni otpad, i koliko god snažni bili, sami opstati ne mogu. Puknu i bivaju usmrćeni, vrlo lako. Džon preživi ne smo zato što je Sajmon dobar, nego zato što i ima za šta da živi.

Najupečatljiviji pokazatelj potrošnosti zatvorenika jeste to što oni ne biraju. Bivaju ubijeni u igri. Bez dostojanstva. Ako nisu dovoljno dobri da budu avatari, kroz igru se kreću na NPC-ovi (Non-playable Character ili likovi koje ne kontrolišu igrači), te poput lutaka, bez ikakve agende, bivaju pokošeni za nekoliko minuta. Džonova pobeda i beg se dešava onog trenutka kada mu Sajmon prepusti potpunu kontrolu, jer tada nema lega, nema pinga (vreme između slanja komande igrača i primanja, te izvršenja iste komande od strane avatara). Na kraju, da se naučiti da su se u ovom filmu problemi rešili tako što su likovi preuzeli stvari u svoje ruke. Da, pomoći je bilo sa svih strana, te uz saradnju i kooperaciju, Veliki brat je pobeđen. Ali, vlast ga nije uklonila, već grupa pojedinaca i politički aktivisti kojima je Veliki brat najviše naudio.

Od svih igrača ovog filma, najveći je naš bogataš, Ken Kesl. Programer koji je svoj mozak, takođe, zamenio nano-robotima, ali tako da umesto da bude kontrolisan, on kontroliše sve ostale. Uključujući i Džona, koga u kulminaciji filma pesniči pred svojim podređenima, ali takođe i ostatkom sveta (ovog drugog nije svestan), istovremeno ga kontrolišući tako da ne može da se pomeri. Najbogatiji čovek na svetu bije bivšeg robijaša koji nema sredstava da se bori, da mu se suprotstavi, dok se u bitku ne uključi klinac bogatih roditelja, koji preuzima kontrolu i pobeđuje tog, još većeg bogataša.

Ovom filmu se skoro sve može zameriti, ali površnost nikako ne. Sve ideje su bile tu, kao i potencijal za sjajnu priču naučne fantastike, u rangu klasika žanra. Najveće zlo sveta koje je ovde oslikano nije jedan megalomanijak iz stare škole za negativce, već društvo koje mu je dozvolilo da se dovoljno razmaše da bi sa iskorišćavanja prostitutki, kriminalaca i ostalih propaliteta prešao i na ostatak čovečanstva.

Prvo su došli po Jevreje, a ja sam ćutao.