Šta je – naučna fantastika? Delo koje je bez ikakvih elemenata iste je lako smestiti u glavni tok, a ono gde je naučna fantastika samo ukras, stilski dodatak može da prevari neiskusne, ali i dalje nije NF. Ako se sve naučnofantastično otkloni, a priča funkcioniše i dalje, taj žanr nije njena istinska kategorija. Deluje jednostavno.
Naučna fantastika ili..?
Ovo rešenje ne može pomoći kod nekih NF filmova dvadesetog veka. Ova grupa ne uključuje filmove gde premisa određuje radnju, koja je u svom kosturu u stvari tipična za neki drugi žanr („Osmi putnik”, „Terminator”). Takvi filmovi su istovremeno horor, tj. akcioni triler i naučna fantastika, jer je čitav zaplet postavljen na naučnofantastičnim elementima, a poruka priče govori o opasnostima iz budućnosti, onima koje nauka može stvoriti. Kako definisati drugi tip filmova, gde su NF elementi ključni, ali samo mehanički, učestvujući u fabuli bez da budu značajni za poruku dela?
Nedavno smo u ovoj istoj kolumni pričali o „Igraču” (2009), gde citat: „..ako se zanemari estetika i loša izvedba, u ovom filmu ništa nije fantazijsko i još nepostojeće. Sve je stvarno. Što dobra NF i treba da bude.” Poenta i dalje stoji, ali sledeći film kolumne, „9” (2009), podseća nas šta je dobra NF, ali i šta jeste istinski predstavnik žanra. „Igrač”, kao film o potrošnosti diskriminisanih ljudskih bića može biti ispričan i u drugačijoj postavci, a da sama poruka ostane identična. Umesto naučnofantastičkih elemenata, možemo imati one iz stvarnog sveta, a namera se ne bi izgubila. „9”, s druge strane, ne može da postoji kao priča bez svoje postavke. Građenje sveta je intregralni deo poruke, gde fantazijski deo suštinski oslikava bitnost ljudske duše za preživljavanje civilizacije, a naučna fantastika u liku superkompjutera upozorava na konkretnu opasnost od – tehnologije. Svi uzroci apokalipse su ovde načinjeni ljudskom rukom, i nijedna prirodna katastrofa iste ne bi mogla da zameni, a da ne dirne samu poruku priče.
„Vremenski policijac” (1994) je primer koji blago podseća na „Igrača”. Žanrovi se gotovo potpuno poklapaju, a ova „blagost” je čist osvrt na razliku u kvalitetu filmova. Naime, „Vremenski policajac” nema mnogo šta da ponudi. Građenje sveta je nelogično, akcione scene loše izrežirane, a poruka filma melodramatična, u skladu sa kapitalističkom politikom holivudske masovne proizvodnje. Jer, nemoguće je ne identifikovati se sa čovekom kome je ubijena trudna žena, pa makar taj identični fabularni momenat bio viđen hiljadu puta do sada.
Ono što u „Vremenskom policajcu” vredi je tu slučajno. Kako je najlakše videti dobro u policajcu odanom svojoj mrtvoj porodici, tako su pohlepni, pokvareni političari izuzetno zgodni kao negativci. Fokus je, kao i što i treba da bude, na rešavanju ličnih potreba a i želja glavnog lika, ali pozadinska afera oko predsedničkih izbora, te želja negativca, vrlo je zanimljiva u kontekstu trenutne politike stvarnog SAD-a. Jer, ako se putovanje kroz vreme izbaci iz priče, i dalje ostaju motivi u kojima – „ništa nije fantazijsko i još nepostojeće. Sve je stvarno.” Osim što ovo ne bih nazvala dobrom NF-om, jer ništa sa ovom stvarnošću nije urađeno. Ista se samo pasivno preslikala na film, bez da je šire pitanje uopšte postavljeno ili rešeno. U filmu postoji samo da bude ovonedeljni motiv za negativca, na koji ćemo zaboraviti kada isti biva uništen, a glavni lik zagrli svoje dete i ženu.
Novac kao sloboda govora
Senator Aron Mekomb je zadužen za nadgledanje i finansiranje Agencije za kontrolu putovanja kroz vreme (TEC), po sopstvenoj želji. Kao mladom senatoru, želja mu je da jednog dana postane predsednik. Nakon deset godina od formiranja TEC-a, došlo je vreme za kandidaturu, ali ista nije uspešna. Mekomb, jednostavno, nema novca za kampanju. Ipak, ono što ima, jeste pristup prototipu koji omogućava putovanje kroz vreme i koji koristi da bi sebi podigao rejting. Novcem.
TEC može da detektuje promene u vremenskom kontinuumu (što im je i posao), pa jedan od agenata, Maks Voker, polazi za svojim bivšim partnerom, koji koristi znanje iz budućnosti da manipuliše berzom. Voker zahteva ime nalogodavca, i dobija ga. Voker tada kreće na senatora i ne staje dok ga ne spreči da menja istoriju, koliko god ga to koštalo. Jer, Voker je plemenit policajac, koji neće iskoristiti putovanje kroz vreme da spasi svoju trudnu ženu, sve dok se ne ispostavi da je njeno ubistvo u stvari anomalija učinjena mešanjem senatora. Kako ta anomalija nije detektovana od strane agencije, nije objašnjeno.
Ono što jeste prikazano je uticaj promene istorije na današnjost. Naime, osim putnika koji je prisustvovao dok se promena odigravala, niko iz budućnosti nije svestan da tok događaja nije prirodan. Tako, niko iz agencije ne reaguje čudno na promenu Mekombovog vođstva u rejtinzima, kao da im algoritam ništa nije javio, iako se promena mogla precizno utvrditi. Sve ostaje na Vokeru, koji ubeđuje svog šefa u senatorevu pokvarenost i kreće u prošlost da ispravi nepravdu. Kada uspeva da se reši Mekomba, time što ga stopi sa njegovom mlađom verzijom (bukvalo se istope, jer – ista materija ne može da zauzima isti prostor u istom vremenu – što ovde znači da postaješ ništavilo ako takneš sebe iz drugog vremena), vraća se u budućnost u kome se senatora niko ni ne seća jer je nestao devedesetih. Lekcija? Šta god da učiniš u prošlosti, bez da te neko od operativaca TEC agencije spreči, postaje glavni tok, gde niko nije svestan promene. Zbog čega je to bitno za ovo ogledalo američkog društva?
Finansiranje izbora. Naime, vraćanje u prošlost daje gotovo neograničene mogućnosti nakupljanja resursa, najlakše – u novcu. Kroz ceo film, iako može na bezbroj načina postati popularan i omiljen, senator Aron Mekomb samo pokušava da zaradi. U odnosu na to koliko mu novca nedostaje za televizijske reklame, pratimo njegov rejting. Kada promeni istoriju i ostane vlasnik kompanije revolucionarnih čipova, uz pomoć čašice razgovora sa deset godina mlađim sobom, bogastvo mu omogućava da vodi u trci, te da mu predsednička funkcija bude praktično zacementirana. Voker uspeva da pobedi time što ubija njegove obe verzije.
U trenutku kada je postao bogat čovek, Mekomb je tolika pretnja da ga samo smrt može zaustaviti. Novac garantuje predsedničku stolicu, a ako ga sam poseduješ, nema kraja uspehu. Zvuči pojednostavljeno, jer jeste. Film je, u najmanju ruku, izuzetno nerealan, ali što se ove konkretne stvari tiče – izgleda istinit.
Šesnaest godina nakon izlaska filma, u 2010. godini, američki ustavni sud je dao pravo korporacijama da finansiraju kampanje kandidata na izborima, sve dok ne postoji koordinacija sa samim političarima, njihovim timovima ili strankama. Korporacije su dobile pravo govora, a novac je izjednačen sa pomenutim govorom. Šest godina kasnije, u demokratskoj predizbornoj trci, Berni Sanders gubi od Hilari Klinton, pre svega zbog nedostatka donacija i korporativne podrške. Sada se to već menja, ali to da novac određuje sudbinu izbora je bio slučaj odavno, i pre gore pomenute presude. Dalje, u izborima Klintonka gubi od Donalda Trampa, milijardera koji je velikim delom – finansirao sopstvenu kampanju. Iako taj aspekt nije jedini razlog uspeha, jer nijedna, čak ni zamišljena stvarnost, ne može biti površnija od one u „Vremenskom policajcu”, ipak govori mnogo o tome koliko sopstveni novac znači, jer ne moraš moliti za onaj korporativni. Tramp je imao bogatog tatu, a Mekomb mašinu za putovanje kroz vreme, ali obojica su jedinu pravu šansu imali na izborima zato što su – bogati.
Ponegde se „Vremenski policajac” poredi sa „Terminatorom”. Nije reč o kvalitetu, i površno gledano, kritičari koji se u žanrovska ostvarenja ne razumeju, svakako vide sličnosti. Ipak se radi o naučnofantstičnim akcionim trilerima istog vremenskog perioda, gde su glavni glumci akcione zvezde sumnjivih glumačkih sposobnosti, u vrhu svoje popularnosti. „Vremenski policajac” se vrlo isplatio Univerzalu, kao Van Damov najuspešniji film po zaradi, ali i kritikama.
Osim po kvalitetu, „Vremenski policajac” je i po temi i nenamernoj poruci vrlo daleko od „Treminatora”. Jer, ljudska strana priče je ista za svaki uspešan film (bez emocija ni nema priče), i dok „Terminator” upozorava ljude na budućnost koju će sami da stvore, „Vremenski policajac” samo opisuje stvarnost onakvom kakva jeste, oblačeći je u naučnofantastične elemente. Da je Mekomb manipulisao današnjom berzom umesto onom od pre pedeset godina (što se i dešava), a Vokerova žena bila napadnuta u realnom vremenu umesto u prošlosti, priča se uopšte ne bi promenila. I dalje bismo dobili kulminaciju u kojoj bogataš po automatizmu dobija izbore, sa krajem u kojem isti biva ubijem delimično svojom krivicom, potpomognut pozitivcem koji odjaše u zalazak sunca zajedno sa srećnom porodicom. Kao i „Igrač”, „Vremenski policajac” samo stoji na polici označenoj sa NF, a u stvari pripada onoj koja kaže – može da se zamisli i u stvarnosti.