Ovaj film nije samo još jedan u nizu slešer-filmova, on je i filmski simbol jedne decenije. Sa druge strane energiju crpi iz filmova iste branše koji su nastajali u periodu 70-tih i 80-tih kao što su ,,Keri”, ,,Noć veštica” , ,,Teksaški masakr motornom testerom” , ,,Petak 13.” a naročito od jednog filma za koga ga vezuje zajednički režiser. U pitanju je ,,Strah u Ulici brestova” režisera Vesa Krejvena. Kroz ceo film se provlače rečenice, scene i atmosfera koji predstavljaju omaž ovim ostvarenjima, a naročito jedna scena gde se sam Krejven pojavljuje obučen kao Fredi Kruger, glavni negativac ,,Straha u Ulici brestova”.
Kao i kod većine pomenutih filmova, glavna pokretačka snaga i ovog filma jesu tinejdzeri, odnosno ljudi koji su na prelazu između detinjstva i odraslog doba. Period stresan sam po sebi za grupu tinejdzera iz gradića u Kaliforniji po imenu Vudsborou, postaće živi horor film jer će biti ispunjen ubistvima, vanrednim situacijama, strahom i strepnjom. A uzročnik svega jeste nasleđe pomenutih klasika horor branše, koji se u ovom filmu predstavljaju direktno onako kako ih i mi doživljavamo kao stvarne filmove uz koje smo se fino zabavili i pošteno uplašili. Kao da Krejven želi da kaže da je ,,Vrisak” realnost koja se događa na osnovu horor filmova.
Uvodna scena to najbolje pokazuje. Ubica suptilno, postepeno i tajanstveno plete mrežu oko žrtve kroz naobičniji telefnoski razgovor, predstavljajući se kao neko ko je pogrešio broj. Pre direktnog napada na žrtvu, on je dovodi u stanje očaja i na ivicu nervnog sloma kroz unapred pripremljen sablon psihičke torture, dok žrtva nema predstavu o tome odakle je ubica poziva i gde se nalazi i jedino što pretpostavlja jeste da je tu blizu nje. U ovom postupku ubice možemo prepoznati odličan smisao za taktiku kao pokazatelj visokog intelekta koji se meša sa emotivnom oštećenošću i sadističkim sklonostima.
Recimo, mnogi generali i vojskovođe su najpre neprijatelja pred bitku zaplašili, palili civilna naselja, odsecali ga od vode i hrane da bi mu pred borbu poljuljali borbenost. S druge strane mnogi upravnici logora, zatvora i sličnih institucija su pred sam čin ubistva zatvorenika u njemu ubili skoro sve ljudsko i dostojanstveno kroz torture i pretnje da smrt u celom tom procesu i ne izgleda toliko strašno.
Ali ova taktika postaje slabije efikasna kada je meta osoba koja je hrabra i stabilna, a na sve to i osećajna i čovekoljubiva. A takva je Sindi Preskot, odmerena i ljubazna devojka, a u isto vreme lepa i zgodna. Odmerenost i ljubaznost ne prave od nje slabića, a lepota joj ne stvara nadobudnost i bahatost. Prema prijateljima je odgovorna, a prema dečku Biliju odana, što on ceni do te mere da je zbog nje spreman da učini skoro viteške stvari.
Ipak, njen kamen spoticanja u životu jeste teška porodična situacija. Majka Morin je brutalno silovana i ubijena, i bačena na sred gradskog parka samo godinu dana pre početka radnje filma. Ali ono što je možda i veću bol nanosilo jeste saznanje da je ubica bio njen ljubavnik Koton Viri, koji je iako osudjen na smrt tvrdio da nije ubica, i da je on nju samo pronašao u parku dok je umirala. Kada se na to doda i velika medijska propraćenost ovog događaja sa svim svojim istinitim, polusitinitim i izmišljenim detaljima,onda možemo da probamo da sagledamo nivo pritiska koji je jedna tinejdzerka trpela. Čvrst oslonac nije mogla da ima u ocu koji je, iako dobronameran, bio slomljen činjenicom da ga je žena varala i da je on to saznao iz medija dok su ti isti mediji objavljivali da mu je žena mrtva.
Njen beg od ovoga su njeni prijatelji. Pre svega njena najbolja drugarica Tejtum Rajli, koja je slična njoj ali mnogo oštrija i netolerantnija, pogotovo prema onima koji to ne zaslužuju. Tako će doći u sitaciju i da brani drugaricu od nasrtljivih medija, da joj pruži utočište kad joj je teško, ali i da obruka starijeg brata pred njegovim kolegama iz policije i to u sred policijske stanice. Njen dečko, Stju Marčer, je možda jedini na koga njen karakter ne ostavlja posledice, jer iako je voli ponekad nema obzira prema njoj, ali ni prema Sindi. Uzrok ovoga je njegova sklonost da pretera u svojoj opuštenosti i težnji za šalom, te zato par puta se skoro bezobzirno, ne iz zle namere, ponaša neprikladno u vezi sa svim događajima u filmu. Potpuno drugačiji od njega je njen dečko Bili Lumis, i sam dete razvedenih roditelja, ali on to muški podnosi i nastavlja dalje kroz život, i svojim iskustvom pomaže Sindi da prebrodi sličnu krizu u kojoj se nalazi. A Rendi Miks je što bi rekli ,,kulijana tip”. Voli filmove, čak zna i najsitnije detalje o njima, tako da često se stiče utisak da je negde izmedju sveta filma i realnog života. Ovo poslednje poklapaće se sa karakteristikom onoga ko je odlučio da im svima zagorča život.
Ubica, takozvani ,,Goustfejs”, je opisan u prvim pasusima-mešavina genija i ludaka. I ono najvažnije – poznaje tematiku horor filmova, ali za razliku od Rendija koji je više teoretičar on osim teorija usvaja i etiku horor filmova-tačnije etiku ubica iz horora. Nemilosrdnost, fanatičnost, jezivost, mržnja su osobine koje krije iza crnog plašta. Ipak kada napada Sindi pokazuje se da i ima mane – tada kao da mu mržnja postaje veća ali mu ta mržnja toliko muti koncentraciju da u jurnjavama kroz enterijer često gubi ravnotežu, mobilnost i spretnost.
Obično to se dešava sa onima koji su loši kada ispred sebe imaju sebi ravnog, ali koga krase pozitivne osobine. Kako je dobro uvek jače od lošeg, loši ljudi pokušavaju da nadoknade svoju inferiornost velikom dozom agresivnosti i brutalnosti, koja na prvi pogled daje osećaj dominantnosti, ali se ubrzo ispostavlja da je to samo bio potez očajnika koji ne može da se pomiri sa time da je naišao na ,,tvrdo” i da mu to ljulja suštinu njegove loše strane karaktera. A Sindi jeste takva – pozitivna, najpozitivnija u filmu, kojoj je duh, telo i intelekt u balansu. Sve druge žrtve u filmu ne izazivaju kod ubice taj nivo poljuljanosti. Jedina ličnost koja je zaličila na Sindi u filmu, zapravo je bio licemerni i nadobudni funkcioner koji je u tajnosti radio ono za šta je druge kažnjavao. Odaću samo to da je došao u položaj nedostojan čoveka, i to na javnom mestu.
A taj dogadjaj je jedan od onih u filmu koji pokazuje surovost i neozbiljnost okoline u toj celokupnoj situaciji, kada ubica hara po gradu i nanosi traume pojedincima u njemu. Umesto da se kao zajednica jednakih građana organizuju koristeći mogućnost građanske inicijative za koju su im preci ostavili bezbroj primera, oni su ravnodušni. Inače, SAD su nastale na ideji da i mali i veliki, i bogati i siromašni, i star i mlad, budu jedni drugome oslonac, da se svaki građanin ako radi, ako se bori i ako voli svoju zemlju od lokala do nivoa saveza svih njenih država može izboriti za mogućnsot da ostvari ,,američki san”. Izgleda kao da je taj san po svom ostvarenju postao dosadan ljudima te sad je pitrebno nešto da bi ih probudilo iz sna. Najpre su to bili sprortski dogadjaji, putovanja, kupovine, bioskopske i pozorišne predstave i sve one stvari koje mogu da podstaknu kreativnost duha i tela. Ali najposle,i ove pozitivne dokolice postaše isprazne te je sad potreban neka stvarna predstava koja se odigrava pred njihovim očima. Zapravo termin ,,rijaliti šou” i znači to-stvarna predstava. Svedoci smo da se i kod nas prenela ta moda, ali osim tih emisija na Hepiju i Pinku imamo i teške dogadjaje koje mediji pretvaraju u jednu predstavu za široke mase. Isto kao što je novinarka Gejl Veders u ovom filmu od Sindine tragedija napravila takvu novinarsku priču da već mašta kako će dobiti Pulicerovu nagradu za to. Čak i kad zbog borbe protiv ubice staje na stranu Sindi, ona potajno vreba dovoljno dobar kadar koji će je popeti na visoku društvenu lestvicu.
A retko ko od takvih novinara i njihovih nadredjenih stane da sagleda koliko uticaja mogu da imaju na javnost, i to više negativnih nego pozitivnih. Jedna vrlo iritantna scena u filmu je kada jedna nadobudna čirlidersica u školskom toaletu, ne znajući da je Sindi u jednoj od kabina, počinje da ubedjuje svoju drugaricu da Sindi izmišlja da je ubica progoni jer ne može da se pomiri sa činjenicom da joj je majka bila promiskuitetna i da je zbog toga ubijena, a kao glavni izvor za takvo mišljenje uzima medijske izveštaje, i to prethodno ne rasudjujući da li je to pouzdano ili ne.
A sad dolazimo i do onog glavnog, što će se na kraju filma i pokazati kao tačno – i filmska umetnost ako se ne gleda sa rasudjivanjem, može da uništi ljudski karakter. Pogotovo horor filmovi, zbog svoje suštine da isprepadaju gledaoce. Naročito su ranjivi oni asocijalni, neutvrdjeni i kolebljivi gledaoci. Ljudski karakter je po svojoj prirodi iznad umetnosti, jer on je stvara, ne ona njega. Istina, umetnost može da inspiriše čoveka, da mu pokrene kreativnost, ali i tad čovek mora da joj prilazi kao nadredjeni, a ne podredjeni. Čovek je stvarnost i deo života, a umetnost je je ipak samo imitacija života, koja za razliku od količine životnih impulsa koje ima može biti više ili mawe uverljiva.
Deluje preterano ona floskula – isključi TV, uključi um. Zato ćemo je dopuniti i neka glasi – kad uključiš TV, uključi i um. Kad ugasiš TV, ostavi um uključen. Znaj da jedna vest dok ne dođe do medija se dopuni svim i svačim, da njena obrada u medijima zavisi od sposobnosti i sklonosti ljudi koji tamo rade. Isto tako, jedan film ti daje i pozitivno i negativno. Prepoznaj pozitivno, odbaci negativno.