Ponekad je ispravno zapitati se da li je naša toliko (ne)obožavana planeta Zemlja usred neke posebno klimatski nestabilne zone poremećaja protoka dimenzionalne energije pune vrtloga (tj. čvorova) ili se jednom od slonova ukočila noga kad je pustio da sunce orbitira pa nije u stanju da je spusti sad. Zašto? Zato što ni najvidovitija od svih vidovitih proročica u svim selima naše (tragično-komične) kasabe ne može da objasni toplotni talas ,,Lucifer” koji je od homo sapiensa napravio ćevape. Ko zna, možda su i dragi nam Vinčesteri ovaj put zeznuli zatvaranje nekog portala u podzemlje, pa konačno priznaješ sebi da si demon jer su te ortaci oterali dođavola, a ti si već u paklu. No, dok se svi bakću tehničkim pitanjima (kako, koliko, koga, kad, gde i za čije lilulicama održavane babe zdravlje), mi smo se upoznali (pre odvukli do) Marka Živanovića, ličnog trenera (ličnog goniča robova) i osnivača LARP udruženja „Angelion” i postavili mu nekoliko pitanja jer kako bolje pobediti rogatog nego tučnjavom u oklopu na 40+?
AVKF – Autostoperski vodič kroz fantastiku, MŽ – Marko Živanović
AVKF: Kad si saznao za LARP i kako si počeo da se baviš time?
MŽ: Pa ovako, bila je 2010. godina. Gledao sam TV-u, nešto nalik na sport, ne mogu da se setim tačno na kom kanalu, ali bili su neki likovi kako šetaju kroz šumu, kroz Košutnjak, u kostimima su i ne znam šta su tačno radili. Uvek sam zamišljao sebe u kostimu i kako bi to izgledalo, ali s obzirom da bih izgledao kao ludak, rešio sam da potražim da li postoje neki, makar slični ludaci koji su, jelte, na prostorima Srbije. Čuo sam se s jednim od takvih, slučajno uhvatio kontakt i predstavili su mi sve to kao neku igru koja se interaktivno igra. S početka je to bilo smešno, samo smo šetali kroz šumu, ali kako je došlo više, to je počelo da poprima neki oblik. Ugledavši se na LARP-ove koji postoje van Srbije, a ima ih skoro svuda, počele su da se prave varijante u kojima mogu da se dese borbe, bitke i tako dalje, ali oduvek je problem bio malo ljudi. Broj larpera je naglo skočio otprilike oko 2011. godine kad je bio prvi nacionalni LARP u Srbiji koji me je kupio da se zapravo bavim time. Dakle, iako je u Srbiji sve to počelo 2003, ali sam ja za to čuo 2010.godine.
AVKF: Šta larper radi? Objasnite nam koncept LARP-a.
MŽ: LARP je mesto gde možeš, kroz socijalizaciju i kroz interaktivne veštine, da izvršavaš misije borenja, kroz veštine najobičnijeg snalaženja u prostoru, na način na koji ti dozvoljavaju rekviziti koje trenutno imaš kod sebe. Znači, otprilike je prenesi sebe u ,,Gospodara prstenova”, našao si se u takvom svetu, i ispred tebe je to što je ispred tebe, ti se u tome snađi. Misija se uvek postavlja od strane nekoga ko vodi određenu igru i imaš tu glavnu misiju, ali i one sporedne a kako ćeš da ih rešiš to apsolutno zavisi od tebe – možeš da izmanipulišeš, pobediš u borbi, kao kad gledaš ,,Igru prestola”. Kako biste rekli: spletkarenje, manipulisanje, borba, sve moguće, svime čovek može da se posluži u LARP-u za rešavanje misije i problema. Sad, mora da se pazi da se stvari koje se saznaju van igre ne unesu u igru, iz prostog razloga što se pokušava da se održi međuljudski odnos. Ne pokušavamo svakoga da zeznemo u igri, ne želimo da se neko oseća kao da je ispaljen, da ga neko mrzi. Ovo pomaže da se razviju međuljudski odnosi, da se održavaju međuljudski odnosi, i da se pospeše, na neki način, i zato bih rekao da je to dobro.
AVKF: Ok, kakve uloge postoje u LARP-u?
MŽ: Postavi se seting (okruženje). Na primer, u setingu se nalazimo u nekom zamku, koga vukodlak često pohodi noću. U takvom setingu možeš biti krčmarica, sobarica, čistačica, možeš biti ratnik, možeš biti sve što i ovako možeš biti u životu, sve što je ikad postojalo u svetu epske fantastike, a možeš da budeš čovek kome je dosadno i sedi sa strane. Tako da je sve dozvoljeno, samo se postoje kategorije kao „fighting character” i „non-fighting character” i „npc” i „player character” koji opet može biti „fighting” i „non-fighting”, ako je „non-fighting” niko ga ne napada, a ako neko ima, recimo, nož i hoće da ga ubije samo mu ga prisloni na vrat i kaže: ,,Mrtav si.” Inače, ti karakteri nisu za tuču iz prostog razloga što imaju zdravstvenih problema ili imaju nešto drugo što ih onemogućava da se bore ili prosto ne žele da se bore. Ovi drugi koji se bore, oni su potpuno integrisani u igru, oni koji su „npc” (vukodlaci, vampiri, nemaju bitnu ulogu nego rade ono što im kažu). To su sve kategorije, ali uvek može da se doda još nešto.
AVKF: Kako je biti larper u Srbiji, s obzirom na to da fali više entuzijazma nego novca?
MŽ: Pa, kada ste entuzijasta, onda novac nije problem jer je to nekoliko hiljada dinara i, s obzirom da ljudi krenu s krpicama a završe sa kostimima koji su dobri i za kostimografiju i predstavu, pitanje je samo vremena. Preveliki entuzijasti skupljaju pare, evo, recimo, kao ja sam, ja sam sad i u stanju sam da dam stotine evra za oklop koji će da izgleda kao da je za film, dok će drugi biti više u fazonu da naprave nešto što će im doneti to da imaju koji poen više na udarnu površinu.
Sve zavisi od čoveka do čoveka, ali je bitno da kad čovek uđe u ovu priču, on se zanese, znači, on pobegne u drugi svet, nema više problema u svom svetu, i tokom tog dana koji igra LARP, ili tri-četiri dana, on se apsolutno restartuje i ima osećaj kao da je godinama prolazio kroz neki međuvremenski prostor i kad se vrati, nekad ne može da se seti šta je ovde uopšte tražio.
AVKF: Imate li nešto da poručite, kažete nešto budućim larperima, ljudima koji ne znaju, ljudima koji znaju, budućim članovima?
MŽ: Dosta ekipa nije upoznato sa pravim mačevanjem i veštinama oružja. Retko koje od ekipa imaju treninge, gde se, zapravo, i to uči. Jedna od tih ekipa, pored ,,Belih orlova” smo mi, jer sam ja ranije trenirao srednjevekovno mačevanje i gladijatorsko borenje pa se treninzi, iako se rade sa LARP oružjem, rade kao i pravo mačevanje, samo je razlika u težini. Kada dođe do tako nečega, mi imamo treninge sa mnom, koji sam i personalni trener. Tu je i psihička i fizička sprema i sprema sa oružjem koje se izabere, to u početku uvek bude mač, ali kasnije može da se pređe na nešto drugo. Svako bira oružje u skladu sa svojim mogućnostima, najbitnije je da ume da rukuje njime. Ukoliko je, recimo, neko mršaviji, onda će biti brži i onda će koristiti nešto što je lagano, ali što ga dovodi do cilja, do pobede. Nije za svakoga svako oružje, stoji da su dugačka i teška oružja za krupne ljude koji treba da razbijaju konjice kako je i bilo u srednjem veku, dok su mršaviji ljudi bili za zasede, bukvalno nindža varijanta. Oni su bili naoružani da, lagano i na brz način, rešavaju se jedinica koje nemaju oklop na sebi, ili možda imaju oklop na sebi, ali nemaju pojma ko im se šunja iza leđa. Tako da za svakog postoji mesto, samo je bitno da se čovek malo raspita o nekim stvarima pa da otkrije šta mu leži. Jedina stvar koju bih poručio budućim članovima je da ne znate dok ne probate, morate da dođete, morate da vidite kako je to, s početka deluje jako smešno, kao što je i meni, i jako čudno da se nekome pomene da se time baviš, zato što je jako ekscentrična stvar, ali razmislite o tome da svi ljudi igraju igrice na kompjuterima kod kuće i da nisu nimalo smatrani ekscentričnim, a biti poseban nije nikako loše. Zapravo je dobro.
AVKF: Dakle, živimo u MMORPG?
MŽ: Upravo tako.
Pa, ljudići, čuli ste lika. Probudite unutrašnjeg viteza, damu, spellcastera ili neko treće biće (mi smo judgement free) i pravac na sledeći LARP. Ko zna, možda ćete se tako konačno osvetiti što vas je Šomi pogodio patikom u glavu u trećem razredu osnovne škole.