„Maglenke” u Varvarinu
Kažu da se najbolje u životu uči kad se, sa već rutinske tačke A, pomeri do daleko uzbudljivije, intrigantnije, i prevashodno novije, tačke B. Budući da je većina nas u stanju jedino da sebi priušti odlazak do trafike po pljuge ili vožnju liftom (u slučaju da se nije pokvario po milioniti put po ulasku čopora baba sa megalomanski natrpanim kacama za kupus), te nismo u mogućnosti da obiđemo Tibet, Indiju ili Afriku („I want to spend some time in a Mozambique…”) u cilju duhovno-ličnog usavršavanja, obićićemo naš Srbistan u potrazi sa prosvetljenjem, ma kakvo ono bilo. Šansa da promrdamo kopita van uobičajene nam avlije došla je u vidu poziva već pomenutih „Maglenki”, tj. autorskog dvojca romana „Magla” (u izdanju izdavačke kuće „Portalibris”), Aleksandre Blagojević Savić i Dragane Ćosić, te smo istimarili crvenu „korsu” i zaputili se u osvajanje Varvarina, 06. novembra 2017. godine.
Na opasnom, preprekama posutom putu ka odredištu, zadržali smo borbenu gotovost. Herojstvo se isplatilo jer smo, ujahavši na umornoj „korsi”, dočekani kao da smo upravo nadjačali Nemce na „Dan D”.
Pozvani smo na feštu i feštu smo i dobili: odvedeni smo i, poput sardina, „upakovani” u dražestan kafić, na čiji ambijent nismo ni stigli da obratimo pažnju jer su na mnogobrojne stočiće iznesena jela čiji se broj može uporediti jedino sa posluženjem na „jedem brzinom svetosti” takmičenjima u Amera ili na sahrani sveopšte omrznute individue u selu. Ljubazan doček kolega iz prestonice je uključivao konstantno nutkanje đakonijama (čitaj dalje: a ko smo mi da ne poštujemo domaćine, njam) što je umelo da rezultira svakom insanu poznatoj, u genima ugraviranoj, disciplini – „ko će prvi do tanjira”.
„Maglenke” su nam uhvatile u mašinu stomak i um podjednako: u sveopštem, stalno rastućem metežu, strpljivo su odgovarale na postavljena pitanja, iščitavale već pripremljene odlomke iz svog romana i udarale svoje štambilje na podmenute primerke „Magle”, prvog dela trilogije „Loza Pelina”. Na „mestu zločina” se zadesio i kolega Miloš Petković, autor „Tajne vodenice” („Portalibris”), verovatno u funkciji „držača eventualnog straha” Aleksandri i Dragani, koji je, ako je to ikako moguće, podigao egzaltiranost svih prisutnih na još viši stupanj.
Tako je veče bilo apsolutno kompletno u svakom pogledu, te je AVKF „osedlao” odmornu crvenu „korsu” i krenuo put Beograda (na putu nazad nam se zeznula plejlista, a radio-prijem nas nije štedeo – balade su nadolazile u takvom broju, da su se sve izgubljene krave vratile vlasnicima, dok bi se poneka ovca zaljubila u jahače naše „korse”).
*šutira ovcu u dupe* Za iskustva ovekovečena u fotografiji posetite profil našeg snimatelja, Lazara Ajdačića i njegovu stranicu ”Concept Smcko”, a voleli bismo da se zahvalimo Marku Ignjatoviću i Igoru Malatestiniću, saputnicima-jahačima.