Nekada, ne tako davno, živeo sam u Močvari. Greška. To sam tek tako rekao da bi moja priča ostavila jači utisak. Ja sam tada zapravo živeo na samom ulazu u Močvaru. Imao sam, verovali ili ne, kućicu na drvetu, veoma vešto sklepanu i dobro postavljenu.
Do malog, skromnog, a meni dovoljno komfornog doma, vodile su stepenice od dasaka. Kućica je imala čak i verandu, i pogled sa nje, iz ptičje perspektive, neobično mi je imponovao.
Pošto se već pitate šta sam tražio tamo, da vam odmah kažem – moja plemenita dužnost je bila da prodajem ulaznice. Močvara, tek nedavno proglašena za ornitološki rezervat, u kome su živele i neke skoro istrebljene životinjske vrste, bila je pravo mesto za namernike avanturističkog duha. Međutim, nikada nije bilo mnogo posetilaca, a ono malo ljubitelja prirode nije zalazilo duboko u močvaru. Uglavnom su se zadovoljavali da zabace udicu sa obližnje drvene staze. Za nevelike svoje dužnosti bio sam prilično skromno nagrađen, ali ja sam bio zadovoljan. Imao sam smeštaj i besplatne obroke, a platu sam stavljao na stranu. Mogao sam mirno pripremati svoj materijal – studiju o prelepoj Paradisea apoda aureus, koju sam krstio – Kloe. Oduvek sam bio strastveni ljubitelj pernatih lepotica. Rešio sam da moju knjigu u nastajanju kruniše poglavlje o Kloe. Možda neverovatno zvuči, ali Močvara je bila jedino preostalo mesto na svetu gde je ova retka ptica obitavala. Još jedan kuriozitet koji je celom poduhvatu davao naročiti značaj, bila je činjenica da ovu lepoticu ljudsko oko nije videlo zadnjih deset godina. Iz navedenih razloga očekivao sam da će moja studija snažno odjeknuti u ornitološkom svetu i da će mi se trud oko svega toga isplatiti. Čudilo me je zašto niko od posetilaca nije uspeo da fotografiše Kloe. Možda ih nije interesovala, možda je bila istrebljena. sve jedno, vredelo je istražiti. Dok sam vrebao Kloe, zabeležio sam i druge zanimljive vrste. Bio sam, kako se kaže, u plusu. Osim toga, služba mi je bila laka. Skoro da ništa nisam radio. Nije bilo ni društva da mi odvlači pažnju. Povremeno me je obilazio Lovočuvar.
– Hej, naučnik! – doviknuo bi sa stepenica, a ja sam odmah tražio čašicu da ga okrepim rakijom.
Lovočuvar je voleo da se karta. Sate smo provodili zajedno.
– Ha-ha! – grohotom se smejao gladeći trbuh – Moj si, moj!
Puštao sam ga da pobedi. Šta ću, hteo sam malo da mu podiđem. Ko zna, možda jednom sačuva i moju glavu. U koga su puška i rakija ljuta, vredi ga odobrovoljiti sitnim ustupcima.
Ponekad su me posećivali Gašpar i Marusja kuvarica. Gašpar bi uvek žurio, hitro istovarivao robu i bežao.
– Što bežiš, Gašpare? – čudio sam se.
– N…ne, dragi moj – mucao je – Žu…žu…rim…
Kao kakva gurava senka leteo je od kola do skladišta. Čudni Gašpar.
– Sedi, de, da nazdravimo – kuražio sam ga.
On bi začas zastao, snebivljivo se osvrnuo oko sebe, potom cimnuo iz čašice i krezubo se osmehnuo.
– H…hvala – zatim bi opet leteo.
Ako mislite da me je usamljenost tištila, varate se. Po prirodi sam usamljenik. Osamljujem se u velikom gradu. Što bi mi onda teško palo u divljini. Kako se ono kaže – samoća je moje srednje ime.
Ponekada, kod kuće, kad sam imao volje, i mislio da će mi ljudi prijati, silom sam se čupao iz samovanja. Tamo, u Močvari, nisam morao da se mučim. Skoro da sam uvek bio sam, hteo ne hteo. Nije bilo ničega ili nikoga da me oneraspoloži. Ili sam gledao ptice, ili pio sa Lovočuvarem…i još nešto. Pomalo sam očijukao sa njegovom kćerkom. Samo onako…vrlo lagano…neprimetno – ponekad bih se pitao da li ja to uopšte očijukam.
– Melisa – ponavljao sam – Melisa – kao da je prizivam – Melisa…
Dakle, vidite da mi nije bilo dosadno. A lepa Melisa, malo, malo, pa navrati. Donosi jagode, pite…
– Šalje mama – kaže.
– Melisa, što se mučiš po ovakvoj zapari?
Ona se smeje.
– Melisa…
– Pa jeste li pronašli još ptica or…orm…
– Ornitolože?
– Možete mi ponoviti sto puta, ne vredi.
– Da, pronašao sam, Campephilus principalis, hoćeš da vidiš?
Ona prilazi. Gleda fotografiju, pa mene. Smeška se učtivo, briga je za detlića.
– Melisa, imam utisak da sve ove ptice već znaš.
– Ha-ha – njen smeh me golica.
– Koliko ti je godina? – nastavljam ja.
– Ha-ha, čiko šta to pitaš – sevaju joj zubi.
– Ne znam ni sam, vidim mlada si, al poprilično krupna – (primećujete, bivao sam nadrealno banalan).
– Izrasla sam – kaže, dok pruža košaru – Šta ću kad me mamica zdravo hrani.
– Čist vazduh, draga.
– Možda – smeje se.
Gledam je ko grabljivica pred napad. Čekam da pocrveni, ali uzalud.
– Vidimo se čiko! – smeje se opuštena.
– A koji sam ti ja čika, pobogu? Pa nisam tvoj matori Lovočuvar – ljutim se i
već čekam da je opet vidim tako crvenu i krupnu ko ogromni lilihip. Eh, pitam se, gde je naučila taj osmeh bez stida? Mora da se neke rađaju sa raskalašnim osmehom. Ipak, sreća traje samo sekund. Čim smeh prestane, ona me gleda onim očima hladnim ko planinska rečica. Odbi ludače – govori mi njima – Šta ti pada napamet. Potom obori pogled i zbuni se. E, tad sam je najviše voleo. U stvari, uvek sam je voleo, i onda kada sam je se plašio. Uh, što sam zastranio. Raspričao se kao uspaljeni tinejdžer o prvoj simpatiji. Dakle, vidite, ne znam kako bih ovo nazvao, al ona me je veselila. Ona me je radovala – njene riđe dugačke lokne, pegice po licu, rukama, oči zelene kao šampon od breze koji mi je Gašpar donosio…
Istina je to da sam zbog Melise često zaboravljao svoju misiju, čarobnu – Kloe, svoju drugu lepoticu.
Jednoga jutra, Bondar, vodič, doveo je posetioca. To je bio tek treći posetilac celoga meseca. Primetio sam da uvek dovodi jednog po jednog. Bondar ga je ostavio dole i popeo se kod mene po kartu. – Čeka ga – reče – zamoran put.
Bondar – čudna ptica. Nikad ga nisam video bez velikog otrcanog šešira. Duga, proseda kosa kao da je iz njega izniknula. Podsećao me je na nekog ekscentričnog junaka iz stripa. Domorodac. Pričalo se da jedino on zna Močvaru u prste. Ako hoćete da vidite sve, tražite Bondara – šaputalo se. Bilo je još nekoliko vodiča, smenjivali su se, ali Bondar je bio najviše na ceni, jer je tu odrastao.
– Bondare, koliko ti treba da obiđeš Močvaru? – pitao sam ga.
– Zavisi – procedio je.
– Od čega?
– Od trenutka – sablasno se osmehnuo. Imao je velike žute zube i neprestano je žvakao neko lišće.
– Nekome je dovoljan čas, tren – vadio je svoje lišće iz džepa – a nekome svo vreme što ga ima.
– Filozof si, Bondare.
– Pf – pljucnuo je – nema to veze sa mnom – namignuo mi je – Znaš – nagnuo se ka meni poverljivo – ja ih samo sprovodim.
Mislim da je Bondar bio lud. Nemam pojma zašto su ga angažovali.
– Bondar – objašnjavao mi je Lovočuvar kasnije dok sam mu punio čašicu – pusti tutumraka i ne beri brigu. Ako je njima dobar, nama još bolji. Dok ovde zvecka – udario se po džepovima – nama je ponajbolji. Nego daj još jednu turu, i donesi karte.
Iskreno, bio sam malo zabrinut za putnike. Ali, ako se vodič rodio kraj močvare, mora da je znao kuda da ih sprovede. Njegovi sunarodnici su naročito bili zainteresovani da obiđu tresetište sa sahranjenim ili, bolje reći, porinutim precima. Tamo su izvodili neke svoje rituale.
U zadnjih desetak godina iz Močvare su izvučene neobično očuvane mumije. Na njima je bilo i skupocenog nakita. U svojoj kancelariji čuvao sam nekoliko „tražilica“ sa fotografijama nestalih, koji su pokušali da se dokopaju kakvog dragocenog komada. Kažu da mumija ima još dosta, ali da je veoma teško probiti se do njih. Naročito zato što je zabranjeno isušivanje Močvare.
Ono što treba istaći je da Močvara, mada neobično bajkovita, nije nimalo bezopasna. Zato sam razmatrao mogućnost da i ja unajmim Bondara kada budem krenuo po Kloe. Valjalo je sačekati da se voda malo povuče, da bi se u Močvaru moglo dublje zaći peške. Bondar je jedan deo rute čamcem sprovodio posetioce. Zamišljao sam sebe u društvu sa njim i iskreno, nije mi se mnogo svidelo. Nisam želeo da mi preživa za vratom dok čekam u zasedi. Morao sam da budem strpljiv, a to nisam mogao u društvu. Mislio sam da na početku malo istražujem sam. Naručio sam novu opremu i spremao se da krenem čim stigne. Prethodno sam morao sačekati dozvolu. Nisam mogao bez odobrenja da se udaljavam.
*
Bilo je toplo letnje veče. Jedno od onih kada ne želite da spavate, kada se čini da je san nametnuto pravilo, a ne potreba. Nikako nisam uspevao da usnim. Melisa je toga dana bila prilično raskalašna, sve dok nije došao njen otac, Lovočuvar. Smešila mi se iza njegovih leđa. Danima sam bio umoran od nerada i osećao sam se beskorisno. Moja sitna zaduženja, malo papirologije, i skromna korespodencija, mogla su Upravi da se učine izlišnima, pa da me otprave odatle, pre nego ostvarim ono što sam zacrtao. Melisa me je mučila. Postala mi je i hrana i glad u mrtvoj, nesadržajnoj svakodnevnici. Bio sam zavistan od prizora njene raskošne mladosti, pogleda što daruju i odbacuju. Bio sam umoran od želje da osećam njen miris, njenu kosu. Ježio sam se kad se naginjala nad moje pisanije i peckala me:
– Naučniče, ima li išta u tvojoj glavi sem paperja? – Golicala me je velikim
nojevim perom po licu. Želeo sam da ustanem, da je zgrabim, da je ubedim da je moja i da drugačije ne može biti, ali bih potom pomislio na Lovočuvara, rmpajliju gromkog glasa, zakrvavljenih očiju i zapete puške.
– Zašto si ljut, naučniče? – začikavala me je. Odlično je znala. Bio sam hladan i
ciničan. Samo mi je još to preostalo. Ponekad bih je kažnjavao. Danima joj nisam otvarao vrata niti sam joj darovao poglede. Ko zna, da nismo bili tako usamljeni, možda nikada ne bi pokazali interes jedno za drugo. A Melisa, Melisa je želela u grad. Možda se nadala da ću je povesti sa sobom.
Mislio sam te noći na nju. Želeo sam da se prišunjam do njenog doma, i da je krišom posmatram kroz prozor, da vidim kakva je kada nije sa mnom. Sve ptice sveta sam zaboravio. Nervozan, prešao sam drveni mostić. Osetio sam iz Močvare hladan, prijatan dašak. Čudno, očekivao sam da će u njoj biti zagušljivije. Krenuo sam pravcem lahora, bezbrižno, jer su okolo bile postavljene svetiljke. Dobro sam poznavao trasu. Prelazio sam je danju, mada nerado potpuno sam. Bilo je tu svakakvih insekata, a imao sam veliki strah od gmizavaca. Bondar mi je objasnio dokle mogu bezbrižno da šetam:
– Dovde je bezbedno. Ako ćeš dalje, druškane, moraćeš da tražiš dopuštenje.
– Od koga?
– Od mene – nasmejao se – U Močvari sam ja bog i batina, a ne one tvoje
mastiljare. Shvataš – sad me je gledao ozbiljno.
Ježio sam se od njega. Sigurno je poremećen. Uvek je bio zapušten, neokupan, sa masnom kosom koja je visila u repovima. Ipak, govorilo se da jedini on zna Močvaru, da zna njenu dušu, kako diše. Pričali su kao da je to parče vode i zemlje živi organizam, divalj i ćudljiv u svojoj sirovoj snazi. Bondar je bio neko, ko ga je, ako ne ukrotio, onda poznavao do te mere da ga ne izazove. Više mi je ličio na vrača, šamana nego na vodiča. Svuda je vukao neku motku ukrašenu kostima i perjem.
– Bondare, to plavo pero?
– To je vila Moah.
– To je Kloino – zagledao sam ga sa divljenjem. – Imaš li ih još?
– Ne za tebe, druškane – Moah koja se javlja kao ptica, kada traži muža, menja boju svojih purpurnih krila u zlato, da mami putnika, a on je onda prati, prati…
– Bondare, ako mami muža, zar se onda ne bi pojavila kao lepa žena, da ga mami?
– Budalo – odbrusio je – ti ne znaš ništa. Džaba ti brda papira. – Moah je devojka koja ima krila. Ha-ha-ha – bolje da je ne sretneš druškane. Znaš, Močvare su gladne, večito gladne…a Moah…Moah duboko stanuje…
Posle takvih naših razgovora slao sam dopise Upravi: Ne bih hteo da budem pristrasan i nekom naškodim, ali nisam siguran u kompetentnost pojedinih zaposlenih…Izvesni Bondar u službi vodiča tra, la, la…Ništa mi nisu odgovorili.
Tako sam šetao, razmišljajući o ludom Bondaru. Nisam odmah primetio da se vetar pojačao. Drveće se zanjihalo, zatim je usledila grmljavina. Fleš munje osvetlio je nebo. Spustio sam se na jedan panj i uživao. Svetiljke neočekivano zatitraše nekoliko puta, zatim se ugasiše. Našao sam se u gustom mraku. Odmah mi je postalo nelagodno i rešio sam da se vratim. Krenuo sam ka ulazu, ili sam bar tako mislio, jer nakon desetak minuta hoda, ja sam i dalje tumarao kroz rastinje, tek povremeno osvetljeno munjama. Činilo mi se da nikada nisam tuda prošao. Kada sam krenuo video sam fluorescentne oznake kojih sada nigde nije bilo. Stajao sam u mraku i trpeo zamahe vetra po licu. Nevidljivo granje me je šibalo. Zatim su počele sporadične teške kapi. Požurio sam nekud, nadajući se da idem ka ulazu. Kapi učestaše, no mostića nigde. A onda se provalilo nebo. Instiktivno sam se sakrio uz deblo. Postajao sam svestan opasnosti grmljavine, ali šta sam mogao. Za nekoliko minuta bio sam potpuno mokar. Skinuo sam majicu jer mi se činilo kako me vetar u njoj hladnije šiba.
I tada, zgrčen, na parčetu negostoljubive zemlje koja se natapala vodom, osetio sam nešto čudno. Dok su sečiva munje parala nebo, a gromovi tutnjali, pomislio sam kako Močvara urla na mene: – Gde si pošao! Zašto si prešao granicu!?
Grom je udario nedaleko i potrčao sam u strahu. Činilo mi se da sam pod kanonadom. Uspaničen, počeo sam da puzim, zaboravljajući da mi je hladno, da me rastinje šiba. Ni bol nisam osećao, samo strah, strah…Sklupčao sam se u nekoj bari. Svuda oko mene Močvara je pretila, lomila, rikala…
Davila, pomislio sam, jer sam hodao po gustom, lepljivom blatu, vukući noge. Sporo sam se kretao i cipele su mi ostale zaglavljene u mokroj zemlji. Činilo mi se da idem u krug. Bio je potpuni mrak. Bauljao sam. Umor koji me je ophrvao prestravio me. Adrenalin je opao i bio sam svestan svog položaja – da ne znam gde sam, ni kuda idem, da sam zatečen u mraku. Odavno se nisam osećao slično, sasvim nemoćno. Bojao sam se da hodam da se ne uvalim u još veći mulj.
– Negde je blato duboko po nekoliko metara – govorio mi je Bondar. Tešio sam se da bi za taj kuriozitet morao da zađem mnogo dublje. Na mostić i oznake za izlaz nigde nisam nailazio. Glava mi je bubnjala od straha nemoćne, ulovljene životinje. Da li se koprcam kao muva u paukovoj mreži? Da li je bolje da se samo prepustim? Očajan krenuo sam nekuda, ko zna kud, žudeći spas. Mora da sam satima tumarao, iscrpljen i prestrašen. Bio sam potpuno konfuzan. Osećao sam se odvojeno od svog tela: kao da sam gledao nekog drugog kako hoda kroz vlagu i mrak. Taj drugi je bauljao, padao, teturao, hvatao se za nevidljive grane, kao za ruke. Povremeno bih i ja osetio kandže drveća na svojim ramenima, po licu. Nešto mi je gulilo kožu, paralo je, a ja nisam mogao da vidim šta. Zatim sam se opet udvajao, i gledao tog jadnika kako glavinja kroz mrkli mrak. Pitao sam se gde je krenuo sasvim sam? Odakle mu snaga da ide dalje? Bio mi je čak i smešan, u jednom trenutku radostan što napipava tlo, u sledećem je već padao uz najnezgrapnije pokrete. Smejao sam se, a on je nastavljao, puzao, padao, jeo blato, dok mu se krv iz oguljenog lica slivala u usta, u nos. Utom smo obojica načuljili uši. On se ukočio, prebledeo. Kroz zvuke vetra, kiše, vode, izdvajao se još jedan šum. Pomislio sam da mi se učinilo. Šššššššhuuuu – opet se oglasilo, samo iz druge frekvencije. Skoro kao nalik huku iz velike školjke. Ima ga, nema ga, premišljao sam se. Ššššššššhuuuuu...definitivno ga ima. Grane su me bičevale lišćem. U momentu kada je šum postao sasvim odbojan, neke ledene koščate ruke zgrabile su me za lice. Sa svih strana krenu osećaj neprijatnih dodira, hladnih, grabljivih prstiju, koji se otimaju za mene. Šum se već izkristalisao u hor glasova što su mumlali, bučali sve jače i jače…I tada sam čuo to kako mi govori u lice, skoro sasvim jasno – Zapamti – reklo mi je – ptica Kloe je zmija…zmija…
Nešto me je snažno udarilo. Snažnije nego do sada. Tresnulo me je još jednom, ali nisam osećao bol.
– Hej! Budi se! Dosta je bilo čmavanja! – čuo sam poznati glas.
Bondar me je pljeskao po licu.
– Lepotice, dosta spavanja!
Buljio sam u Bondarevu priliku. Učinila mi se najlepšim prizorom na svetu.
– Bondare! – zgrabio sam ga čvrsto – Nemaš pojma koliko sam srećan da vidim tvoju
ružnu njušku!
– Nemoj da mi zahvaljuješ – pridigao me je – Plaćen sam za ovo.
– Šta se dogodilo? – osvrnuo sam se oko sebe. Ležao sam na mostiću blizu svoje kućice. Da li da vam kažem kako sam se radovao? Došlo mi je da klikćem. Bondar pomisli da ću ga ponovo grliti, i brzo se udalji od mene.
– Izgubio sam se, Bondare.
– Ne, nisi – pogledao me je – Bio si tu, blizu mosta.
– Ne, Bondare, bauljao sam satima, po oluji i mraku.
– Veoma blizu sam te našao. Lepo si se nagutao blata – zasmejao se.
Ceo sam bio uvaljan u skorenu zemlju. Pokušao sam da ustanem. – Ajaoh! Noga! Uhhhh!
– Mislim da je slomljena – hladno je konstantovao Bondar.
– O, ne! Samo da nije. Samo što mi nije stigla oprema…
– Slomljena je – otpljucnuo je.
Šta on zna, tešio sam se, a osećao sam da je u pravu. Noga je bila otečena. Celo telo mi je bilo izbrazgano krvavim tragovima. Počinjali su da me peku.
– Ništa strašno – konstantovao je Bondar – Mora da je Kloe probirljiva kada te je pustila.
– To je od granja – rekao sam.
Setio sam se jeze dok su mi se pričinjavali glasovi mumija.
– Da li si ih video? – Bondar mi je pročitao misli.
– Koga?
– Video si ih – potvrdio je – Prepoznao sam ti u očima čim si se osvestio.
– Ništa nisam video, bio sam u bunilu.
Pažljivo me je posmatrao.
– Čuvaj se prikane. Možda te sledeći put neće pustiti. Na tvom mestu ne bih se
približavao ni mostu, naročito noću. Ti si uljez. Ovde samo Ikne mogu da opstanu. Zato je Močvara pusta. Zato niko još nije izvadio tela. Srećan je ko prođe Močvaru. Kad tad svi će shvatiti. Piši tvoje papire, uzimaj platu…zaboravi Kloe.
Pomogao mi je da se uzverem do kolibe. Bondarove prognoze su se ostvarile, pa sam naredne mesece proveo u krevetu. Prelom nije bio naivan, a pritom sam još navukao upalu pluća. Negovala me je kuvarica Marusja, a Melisa mi je često pravila društvo.
Tih dana, kao što to obično biva, dobio sam još jednu packu, onoga gore – sam On zna zašto. Oprema mi je stigla polomljena. Trudio sam se da ne izludim. Imao sam utisak da nešto zaista želi da me slomi, iskuša moju snagu u toj zabiti, da me drži paralisanog u mestu, i spreči me da načinim početni korak koji bi me odbacio. Bio sam prosto zakucan nekom višom silom. Jedino što mi je preostalo bilo je da sređujem svoje beleške dok gledam ptice, biljni i životinjski svet koji mi je bio dostupan. To sam i radio. Sakupio sam solidno štivo, sa dosta novih i zanimljivih detalja, ali ono što bi mu dalo pravu težinu, što bi zaista zazvučalo kao otkriće, neprestano mi je izmicalo. Počasna gošća na mojoj glamuroznoj zabavi,velelepna Kloe, nije se pojavljivala. Osećao sam se izneveren, skoro obeshrabren. Ipak, šta sam drugo mogao do da radim, i ja sam radio.
Za vreme mog zaceljenja, interesenata za posetu Močvari skoro da nije bilo. Sa onih nekoliko što su se prijavili, Bondar mi nije dozvolio ni da popričam. Ukratko bi me obavestio:
– Jedan ide da se pomoli precima za zdravlje kćeri, da prinese žrtvu.
Nisam tome pridavao značaja. Mislio sam da će, zaradi rituala, klati neku jednu živinu.
– Čovek je veoma hrabar – dodao je vodič – Možda se dopadne dusima.
– Da, Bondare – molim te, reci Gašparu da mi nabavi još rakije, doći će Lovočuvar – apatično sam prepuštao šašavom vodiču sve poslove oko posetilaca.
Pod izgovorom da se brine za moje stanje Melisa je navraćala sve češće. Bila je slatka devojka, zdrava i jednostavna. Meni je njena jednostavnost bila veoma enigmatična. Ovakvi kao ja u svemu traže nešto ispod površine, a u očigledno ne veruju. Opčinjeno sam pokušavao da pronađem suštinu ove izvorne lepote, analizirao je i time zbunjivao devojku. Onda bih analizirao njenu zbunjenost i tako unedogled. U dokolici čoveku svašta pada na pamet.
Šta da vam kažem, pretpostavljate i sami, Melisa i ja…baš tako. Onako kao što obično biva, meni se naše zbližavanje činilo veoma bajkovitim, naprosto arhetipski zavodljivim – ja, bolani junak i nevina lepotica, mlada kao srna. I ona Gašparova rakija.
Uživali smo cele zime. Pomalo sam smetao sa uma pticu Kloe.
Na proleće, koje nam se lagano prikralo, već sam bio bolje. Opet mi je sinula stara zamisao. Osećao sam se okrepljen i spreman za akciju. Nova oprema je stigla. Skoro da sam uspeo da nagovorim Bondara na ekspediciju. Žestoko je negodovao.
– Neću da bude moja krivica – ponavljao je.
Ali ja sam bio pun snage. Osećao sam život koji navire u mene, i ljubav, (tad sam bio ubeđen da je u pitanju ljubav), osećao sam da napokon počinju da mi se sklapaju sve kockice. Sa kućice sam durbinom gledao prostranstva čudnovatog moga boravišta – zemljište prošarano rukavcima, stabla zarobljena vodom po kojoj pluta šipražje dok po tresetu počinju da se gnezde ptice. Voda se činila plavom, svetlucala je, delovala primamljivo i gostoljubivo. Svakim danom u meni je rasla snaga i odlučnost da konačno nešto preduzmem. Bio sam ubeđen da živim neku bajku. Mostić se gubio u dubini, svečano ispraćen ozelenelim drvećem što se odražavalo u vodi.
– Lepo, da lepo – mrmljao je Bondar – ovde ti je lepo, ali okolo…
Stvarno mi se smučilo. Činilo mi se kako me cela Močvara zove da mi podari svoje tajne lepote – svuda se podizao cvrkut, glasovi ptica, zov i pesma. Pucao sam od želje za Močvarom, da je osvojim, savladam kao neku ženu naizgled dostupnu, a neukrotivu, hteo sam da se uhvatim u koštac sa strahom i glupim predrasudama. Bio sam sasvim obuzet pa je čak i Melisa počela da negoduje. Imao sam utisak da je ljubomorna na Močvaru, a naročito je mrzela Kloe. Veoma se trudila da me zavodi na sve moguće načine, ali više nije mogla da mi odvrati pažnju. Bio sam spreman. Jedan dan sam ustao u zoru i počeo da vršim pripreme. Privremeno pogoršanje vremena uplašilo me je da voda ne nabuja previše, i da posle neću moći da zađem u ritove. Držao sam Bondara u pripravnosti kako bi krenuli čim kiša stane.
*
Osećam da mi je ceo dan splasnuo kao mladoj domaćici neuspeli kolač. Tolike pripreme, raspoređivanje hartija, onako, da mi sve bude pri ruci, sve iščitano po ko zna koji put, literatura „na gotovs“, a opet jedva da sam dolično sastavio jedan pasus. Čak je moguće da ću i njega prepravljati. Ma prosto je neizvodivo raditi bilo šta u ovakvim uslovima. Taman započnem misao, evo nje:
– Nimalo ne obraćaš pažnju na mene! – grabi moje papire i gužva ih.
– Melisa – vapim – izađi napolje – otržem joj silom hartiju, već na ivici strpljenja.
– Nemam sa kim! – viče na mene i plačući se baca na krevet. Onda je tešim, pričam, objašnjavam. Ona zaista nema šta da radi ovde. Niti koga poznaje, niti se trudi da upozna. Da sam u stan doveo riđu čaplju, dosad bi se aklimatizovala. Ovo je jedno čudo od žene!
– Pa veoma je mlada – kaže moja koleginica Sara, inače stara drugarica još sa fakulteta – Razumi, dete je to! – Kada bi ona samo znala šta „dete“ izgovori čim joj ugleda leđa. Te psovke, kletve, te reči – ono je za egzorcistu. Više ne smem ni da pominjem Saru, odmah nešto grabi i lomi.
– Profuknjača! – viče – Droljetina! Videla sam kako te gleda!!
Sirota Sara, čak je pokušavala da je odvede u šoping i da je predstavi prijateljicama.
– Goni ih sve! – častila ih je moja ženica – Misle da su pametne ako blebeću da ništa ne razumem!
– Pa, zlato moje, uzmi, pročitaj nešto, možda ćeš bolje razumeti šta ljudi govore – kažem joj ja, a onda me ona gađa knjigama. Vrišti – Svinjo matora! Tvore prokleti! – iz njenih usta progovara otac joj, pijani Lovočuvar u svom svom elementu, dok po kući besni i lomi sve na dohvat.
– Ti me ne voliš! Voliš te kravetine! Sa njima stalno nešto pričaš, a sa mnom samo ćutiš!
Nakon toga sledi ridanje, grcanje, pa moje sažaljenje.
Znate, nešto mi se čini da sam se grdno ogrešio. Nisam trebao da je otrgnem iz njenog okruženja. Mada, u onom trenutku, naprosto, nisam imao izbora.
Ono divno proleće, one bludne vode i lokvanji, a Melisa rasna i bela kao krilo labuda, i ja jedan, njoj jedinstven, ja – Bog, moćan i sveznajuć, jednom rečju, Ja – magarac, sujetni magarac i budala. Evo, kao da je sada gledam kako grca i plače na mojim prsima, a ja rastem u svojoj zaštitničkoj ulozi.
– Neću, neću da budem bez tebe – ona cvili.
– Nećeš, ne boj se ništa – kažem ja, a ne vidim kako mi iza leđa ptica Kloe odmahuje krilom i pljuje prezrivo u mom pravcu. – Pa, zbogom budalo! – kao da mi dobacuje, dok nestaje zlatna, purpurna, iza šaše i bambusa, jednom zauvek.
Elem, da ne dužim, ispalo je tako da je pater – manijak, Lovočuvar, rešio da daruje kćerkinu ruku, svome komšiji, prvom, i jedinom u rasponu od pet kilometara. Naspram komšije čak i ja sam bio mladunac, a nekmoli nesrećna Melisa. Lovočuvar je bio neprikosnoven. Devojku daje komšiji, i nema zbora. Melisa mi je pokazala modrice koje je njeno negodovanje izazvalo. Ni majka nije bolje prošla.
– Paćeniče glupi – rekao mi je tada Bondar – neobično samilosno – Znaš li ti da je Lovočuvar robijao? Ubistvo, luda glavo. A nije jedna lopina stradala od njegove ruke. Mora da se neki još kisele u Močvari. Nesrećniče, bolje hvataj maglu kad onaj vidi zašto mala neće u svatove.
Pomišljao sam da Bondar zagovara beg da ne bi bio odgovoran za moja lovoputešestvija na Kloe, ali sam se ipak uplašio.
– Bolje ti je beži sam – dodao je. A ovu riđu žensku ostavljaj. Nije ona kao njena majka – na časak mi se učinilo da se pokvareno smeškao.
Eto, tu se moja stara priča završava, a počinje nova, ovde u gradu, u rodnoj kući moje majke, gde sam doveo svoju devu. Moja majka je na spratu iznad nas i naravno, njih dve odavno ne pričaju. U stvari, kad bolje razmislim, sa mojom ženom niko ne priča. Ona jedino ljubazno opšti sa gazdom mesarske radnje. Hm, da…biće da su tamo uvek neke enormne gužve, kada god ode, moja supružnica se zadrži i po dva sata. Kako li teku ti razgovori, pitam se. Verovatno ovako:
– Mala, zašto si tako ubledala, da li te hrane tvoji?
– Ha-ha, čiko, malo svežeg mesa ne bi škodilo.
– A znači stipse su – hvata je oko struka – Čika mesar će tebi spakovati divnu rozbratnu. A znaš li kakva će supa od ovoga da bude? Ima ti samo da se rumeniš čiki.
Matori Lovočuvar neće ni da čuje za nas. Majka Melisina šmrca u pismima:
– Možda popusti – piše – ako dobije unuka – Sinko, znaš moju ljubav za tebe i za moju malu, ali ja ne smem ni da pomenem njeno ime pred ocem. On nekad iz čista mira drekne na mene: ’ Nastavi da misliš o tome i klepiću te’. – kaže – Ne smem čestito ni da mislim na svoje dete. Nek vam Bog da da ste zdravi i plodni pa da nam uskoro dođete.
A ja, opet, ne mogu u ludilu da predočim sebi susret sa Lovočuvarem. Nikada ne bih mogao da zamislim neku drugu složeniju komunikaciju sa njim nego onu – Aj po još jednu – i – daj ovamo karte – Ne mogu ni u najbujnijoj navali mašte da zamislim kako pričamo o nekoj bitnoj stvari, o delikatnim odnosima u kakvim smo se našli. Iskreno, bilo bi mi lakše da me zvizne nego da moram da razgovaram sa njim. Uh, ništa od mog povratka u Močvaru. Ništa do ko zna kada. Svakako ću morati opet da odem tamo, ali kada, kada?
Često, sve češće se sećam onog mira, moje udobne kućice, mojih hartija, časova dok u tišini proučavam ptice na horizontu. Kao juče da je bilo – šume četinara ogolelih stabala sa korenjem u vodi, vrbe i šibljici isprepletanih granja, barski cvetovi raznih boja…(greši ko misli da je Močvara neka maglovita ustajala baruština). Vidim sokola gde preleće, vidim jelena dok osmatra, vidim redove piramidalnih debala oko kojih, po vodi, ribe prave bravure. Vidim sebe gde pecam u rukavcu i kako vadim slasnog debelog soma. Onda se ljuljuškam u čamcu, među bambusima, zavaljen u hladovini, pušim i pevušim. Ah, ludilo, gde su ti dani?! Gde je sve to ostalo?! Da li sam bio glup kada sam sve proćerdao? Gle, sada sedim u ovoj memljivoj sobi u kući moje majke, pored cmizdrave, prgave žene, kojoj je mesar jedini bliski prijatelj. Da li sam mnogo pogrešio ili je sve sudbina? Tamo sam bio ispunjen planovima, poduhvatima, nadom…Pa ja sam u Močvari živeo, a sada mi je život močvara!
Obećavam sebi svečano – Vratiću se jednom. I zamišljam prizor – šetam po drvenom vijugavom mostu koji duboko u šumu zalazi, upijam zvuke, cvrkutanje ptica, nagađam čiji je koji glas, a onda se nalaktim na ogradu i zagledam dole u vodu, vodu išpartanu stablima i krošnjama, u kojoj se prelama i moj odraz.
Autor: Tanja Milutinović